Milan Peca Nikolić
Kolekcionarska strast je posebna vrsta ludila čak i kada nije intenzivna. Jedni sakupljaju stari novac, neki marke, neki opet kukce i leptire, knjige, ploče i potpise selebritija, antikvitete, a oni drugi sportske automobile, skupe konje i sokolove. Ta pošast ne bira društvene staleže ni uzrast. Neke mladalačka slabost nikada ne oslobodi, a neke podmuklo spopadne tek pod starost. Kažu da je Andy Warhol pred kraj života postao sakupljač čipendejl komoda. Psiholozi tvrde da je u pitanju potisnuta analno-zgrtačka fiksacija, ali se ne bih u potpunosti složio sa time. U većini slučajeva možda, uz retke izuzetke koji imaju višestruko složeniju ali ipak dekadentnu motivaciju. Koliko može biti pogubna najbolje svedoči broj golubara što su se međusobno poubijali oko „letećih pacova“ koje normalan čovek ne bi čak ni nahranio šakom zrnevlja na gradskom trgu. Ume da bude veoma podmukla i sve više mi se čini da je u dosluhu sa samim đavolom. Često preskupo naplaćuje jeftino zadovoljstvo.
Moj slučaj nije ni po čemu bio neobičan. Studirao sam film i u početku bio prilična “zvezdica”, ali se ispostavilo da to nije ono što sam zamišljao da bi moralo biti, kvintesencija umetnosti. A i mizerno, oholo i zavidno okruženje mi se brzo smučilo, pa sam se vremenom udaljio, pokušavajući da živim život iz svih uglova punim plućima. Ipak sam zadržao poštovanje prema onome što je na celuloidnoj traci uspelo da bude i ostane veličanstveno, kao i naročit sentiment za avangardni i eksperimentalni film.
I pored svih diskontinuiteta i selidbi, čudom su mi u posedu ostale kamere kojima sam počeo da snimam. Male, mehaničke osmice, ondašnja čuda optike i precizne mehanike, kao i šesnaest milimetarski Boleks na navijanje sa kojim sam dva puta obišao kuglu, a da me nikada nije ostavio - ni u pustinji ni u Sibiru. Uvek su bile tu negde na oku kao što su nekome medalje ili drage skulpturice. A vremenom su se pojavile i još neke. Pripadale su kolegama koji su prerano otišli i imale dodatnu sentimentalnu vrednost, neke sam dobio od prijatelja kao suvenire i njima nepotrebne stvari. Polica je počela da se puni, a onda i vitrina, jedna pa druga.
Sve je na filmu odavno postalo digitalno, senzori, čipovi, kartice, led diode…. Čisteći ponekad prašinu iz vitrina sa tih preciznih instrumenata, divnih nepotrepština, u odsustvu koncentracije, diveći se njihovoj nesvrsishodnosti, pade mi na um da ih ponovo oživim, te sedoh i počeh da pišem scenario u kome suludi profesor režije, uprkos globalnoj digitalizaciji, daje zadatak studentima da mojim kamerama snime film.
Radnja se odvija u otuđenom socijalističkom bloku na barter sajmu na koji ljudi donose ono što im ne treba i uzimaju šta žele trampeći se. Dok klinci među idealistima snimaju analogno, svi drugi ratuju digitalno. Lokalna mafija nadzornim sistemima snima kinesku, policija dronovima i ostalim novotarijama nadzire sve njih, a CIA odozgo, pod mentorstvom propale porno režiserke, satelitom uvežbava svoj tim za špijunažu, sve dok dvoje poslednjih preostalih članova Crvenog orkestra obračunavajući se ne započnu haos i opšti rat. Uzbudljiva priča iz više uglova, zanimljivi likovi, vratolomni obrti, velika napetost, duhovit dijalog, ali otkuda mi novac? Napokon sam uspeo da postanem potpuno anoniman, sve kontakte pogubio, zamerio se kome sam god mogao, a i onako sada bljutave serije štancuju neki tehno menadžeri. Da konkurišem na fondove? Podvala! Taman posla! Vratih scenario na policu ispod prašnjavog Boleksa, a kamere počeše i dalje raznim povodima i putanjama da stižu do mene i napuniše još nekoliko vitrina.
Opuštale su me u periodima rastrojstva. Odvajao sam ispravne od neispravnih. Neke čak slao i na reparaciju kod poslednjih živih majstora. Navijao bih ih i puštao da zuje u prazno. Prijao mi je taj zvuk a uživao sam i u dizajnu i domišljatosti pojedinih rešenja. Dok sam se okrenuo nakupilo ih se preko dvesta i više nije bilo nazad. Nisam kockar i nemam veliki budžet, ali sam postepeno počeo i da ih kupujem, na buvljacima i po aukcijama. Vremenom sam se izveštio i najbolje retke duplikate uspešno menjao za modele koje ne posedujem sa kolekcionarima i malim muzejima širom sveta. Napunilo se još nekoliko vitrina sa tesno načičkanim kamerama. 9.5. 2x8, single 8, Super 8, 16 i Super 16 formata. Sada ih je preko četiri stotine. Gotovo cela tehnologija. Čitav mini muzej. Neke su veoma retke. Pade mi na pamet da bih mogao da napravim impresivan foto book coffie table formata i u njemu odštampam svoj scenario uz detaljan opis dizajna. To bi sigurno bilo interesantno kolekcionarima i snobovima što takve stvari drže na vidnim mestima u luksuznim penthausima.
Počeh da po grupama uredno složenu kolekciju prenosim kod prijatelja fotografa u studio da bi smo ih slikali pod dobrim osvetljenjem, na velikim negativima, kako bi u štampi izgledale što bolje. Dok sam dobro upakovane kartonske kutije pažljivo slagao u gepek, pojavi mi se iza leđa mali đubretarski kamionet trotočkaš, sa čije korpe doskoči Paštun u fluoroscentnom prsluku, podiže kutiju sa najraritetnijim primercima ranih Pathe-ovih 9.5 milimetarki odloženu kraj kontejnera i hitnu je u prikolicu među ostali krš, a kamionet krete. Bacih se na prikolicu kao puma koja brani mačiće, a prestravljeni vozač naglo prikoči. Jedan sedan mu se zakuca od pozadi i polomi brezovu metlu oborivši pred točkove Paštuna sa papučice, na kojoj obično visi dok priskače da pokupi sekundarne sirovine. Svi krenuše da trube drhteći ispod blatobrana na par centimetara od točkova i tresao se od adrenalinskog šoka. Neki napumpani dripac izlete iz audija da nam majčinu, ali odustade pred grmaljem od šofera za koga ne znam kako je mogao da stane u majušnu kabinu đubretarca. I ništa, Paštun je ostao živ i skoro čitav, moje kamere cele, a gužva se raziđe. Otkuda kad mi još tada nije bilo jasno da počinjem da imam posla sa rogatim, znači da sam već odavno počeo da mu bivam zabavna meta i da je iz daleka krenuo po svoje.
Dok smo fotografisali detalje makro objektivima pod jakim svetlom, čudesni oblici se pojaviše u svojoj punoj lepoti, ali primetih na kamerama dosta ogrebotina, sitnih ulubljenja i drugih detalja koji su kvarili utisak. Nešto ću zameniti, nešto polirati, odlučih. Fotošop je pregrub alat za tako velike i precizne negative. Dok smo danima fotografisali, nisko mutno nebo mi je bilo tik iznad obrva, a monotona jesenja kiša je dobovala po plehanom krovu ateljea. Secivensko vreme! Snimanje tako kompleksnih i preciznih studijskih fotografija je složen posao. A kamera je preko četiri stotine. Pravili smo pauze od po nekoliko dana kada je fotograf imao komercijalnog posla i snimao donje rublje za punije modele. U jednoj besanoj noći, tumarajući pustošima interneta, na Ebay-u naiđoh na lot starih kamera u lošem stanju. Ništa naročito, ništa što nemam, ali dosta delova za reparaciju, poneka niklovana ručka, bolji objektiv, maska ili logo proizvođača. Sve zajedno jeftinije od poštarine. Kliknuh i naručih. Valjaće mikro mehaničaru da ih vrati u puni sjaj.
U takvim kamerama se često nađe snimljen ali neprocesiran film. U početku sam to previđao pa bih traku nepažljivo osvetlio i konačno uništio. Ali sam se u međuvremenu dosetio da ih otvaram u ’dunklzaku’, da komadiće trake u mraku premestim u male metalne kutijice koje su ponekad dolazile u pobuđalim kožnim koferčićima kamera sa ostalim priborom.
A onda sam počeo da se bavim alhemijom. Nabavio sam Paterson doznu i hemikalije, crvenu lampu, kadice za fiksiranje i bubanj za sušenje, a kupatilo sam, kada bi se nekoliko rolni nakupilo, pretvarao u laboratoriju. Prvo bih podesio temperaturu, sve rasporedio na svoje mesto, a onda bih palio crvenu lampu, vadio traku i motao je pažljivo u doznu za razvijanje, ulivao bih razvijač i jednim okom gledao u termometar a drugim u satni mehanizam sve dok ne zazvoni. Bilo je to uzbuđenje kao da sam pronašao eliksir mladosti ili oživljavao prastare mumije. Zaboravljao sam bolove u leđima, obavezne lekove i puštao telefon da zvoni do iznemoglosti. U tim trenucima sam se osećao kao da sam ponovo mlad, zaista mlad! Sa tim starim filmovima kojima je rok davno istekao nikada se ne zna. Ponekad proces ne bi uspevao, ako bih promašio temperaturu ili vreme razvijanja, ali sam iskustveno napredovao. Ponekada bi snimci bili veoma tanki šlajerovani ili bledi, katkad bi izgledali kao da su juče snimljeni. Bilo je tu i kuca i maca, i dečijih rođendana sa kapicama i trubicama, vrtnih zabava i venčanja iz pedesetih i šezdesetih. Često su tu bili turistički snimci prepoznatljivih gradova u koje se tada odlazilo, aerodroma, krstarenja i jedrenja. Nekada sam nailazio i na prizore poplave, izgradnju brana, oblakodera i razne industrijske procese, sahranu u New Orleansu, crkvene horove i folklorne grupe. Katkad na razne etno rituale, poneki rok koncert ili paradu. Pojavljivale su se i naivne slepstik burleske i kućne verzije SF filmova, a retko bi se u fiksiru praćnule i duge noge oskudno odevenih dama sa bujnim grudima u smešnim bikinijima. Sam sadržaj mi nije bio toliko bitan koliko osećaj da vremeplov radi. Jednom sam se toliko zaneo čekajući da se traka u kadi dobro ispere posle fiksiranja da me je prenuo tek tresak vitrine koja je klonula pod teretom teških ruskih kamera. Đavolja posla. Na sreću ni jednoj Ruskinji se ništa loše nije desilo.
Paket je stigao tek posle tri meseca, gotovo da sam ga i zaboravio. Sam krš, nekoliko Kodakovih plastikanera u raspadnutom stanju: Agfa Movex koji imam u tri verzije, raspadnut Nalcom bez ručke, YASHICA sa turelom i tri ispravna objektiva za zamenu, Elmo 8-S Zoom koji miriše na buđ, očuvan Keystone Criterion pogodan za trampu i derutan Bell & Howell 414PD Director Series Zoomatic sa očuvanim hromiranim delovima kao stvorenim za jednu moju kameru koja nije kompletna. Sve u svemu nije bilo vredno ni poštarine a kamoli maltretiranja sa carinom. Prilično razočaran, odlučih da odvojim korisno, a krš odložim za reciklažu kad primetih da Bell & Howellu auto-load zvecka kertridž. Bingo, nemam ga. Bar to. Otvorim dekl i izvadim punjenje. Pod rukom se oseća da je film unutra. Super, idemo u vremeplov koliko da zaboravim glupu kupovinu.
Po serijskom modelu kamera je iz 1963. godine, plus - minus. Palim crvenu lampu u kupatilu, jedva otvaram zapekao kertridž. Deluje kao da je snimano samo sa jedne strane Pakujem pažljivo film u doznu, ali mi se on prospe. Pakujem ponovo. Emulzija izgleda sasvim solidno iako je traka baš stara. Preračunavam vreme i temperaturu razvijanja. Dvoumim se. Produžiću vreme i samo malo povećati temperaturu da ne izazovem zrno. Nalivam razvijač. Vrtim špulnu ravnomerno. Čekam. Tajmer zazvoni, stisnem zube i produžim još malo. Vadim ga i potapam u fiksir. Čekam. Muljam kadicu sa hemikalijom . Pušim sedeći na ivici kade poput dvadesetogodišnjaka i kada tajmer ponovo zazvoni odmotavam traku u kadu sa destilovanom vodom. Vrag me golica. Vidim da je jedna strana crna, ne snimana a da na drugoj postoji sasvim lepo izazvana crno bela slika. Traka je uska, ne mogu da razaznam šta bi na snimku moglo biti. Oči mi nisu baš mladalačke. Ništa zato. Strpljenje. Namotavam dobro film na sušilicu. Moraću ipak da sačekam. I onako imam važnija posla.
Promenio sam lampu na muvioli, otprašio sto i transportere. Lepim beli blank i provlačim ga kroz grajfer. U početku ništa. Beli šlajer, a onda se pojavi kontrastna i prilično zrnasta slika. Žena drži dete u naručju koje maše američkom zastavicom. Vesela atmosfera. Neka proslava, parada šta li? Sunčan dan. Svi su lako odeveni. Vedri. Prolaze u parovima.
Beli Harley Davidsoni sa policajcima ispod kaciga i iza tamnih rajbanki. Jedan gospodin sa kišobranom na trenutak zakloni scenu pa kad motorcikli minu mirno pređe na drugu stranu.
Kamera menja poziciju. Iz daljine nailazi svečana kolona. Gospodin sa kišobranom se mirno vrati na stranu trotoara na kome je i kamera i zakloni njime objektiv. Koji mu je vrag, zašto se po sunčanom danu šeta sa kišobranom. Kamera ponovo traži bolju poziciju. Malo podalje na travnjaku stoji još jedan gospodin sa sličnim kišobranom iako podnevno sunce baca oštre senke.
Kolona se približava. Prvo motorcikli, za njima veliki otvoreni konvertabl, motorcikli, pa svita. Predsednička povorka deluje mi odnekud poznato? Ljudi razdragano mašu. Auto prolazi pored kamere, na prednjem sedištu se gotovo jasno raspoznaju šofer i stariji dostojanstven gospodin, a na zadnjem otmen mlađi džentlmen i dama sa tokom na glavi i velom preko lica u kontra svetlu. Čekaj, stani! Kamera švenkuje za autom u prolasku. Na jednom se naglo trgne, pa o promeni ugao. Glava muškarca na zadnjem sedištu klone, a telo se naginje u stranu, a zatim se i stariji gospodin na prednjem sedištu povija i skljusi. Žena ustaje u panici. Četvoronoške se penje na zadnju haubu.
Iza auta priskače agent…. Stani! Zaustavi! Nisam naduvan, sem ako sam se otrovao hemikalijama. Trljam oči. Vrtim film nazad-napred nekoliko puta. Zaustavljam muviolu. Pipam traku. Znam šta sam razvijao. Crno beli umker. Nije kopija, nije nikakav dubl. Emulzija bi bila sa druge strane. Sluđen odlazim do računara. Kucam Zapruder film. Znam, gledao sam ga sto puta. Nema na svetu, verovatno, ni jednog stvora koji nije video bar jedan kvadrat iz njega. Nemoguće!
Abraham Zapruder je čovek koji je istom ovakvom amaterskom kamerom snimio atentat na trideset petog američkog predsednika Džona Kenedija. Dvadeset drugog novembra 1963. u Dalasu, Teksas. To je sigurno najpoznatije parče filma na svetu! Već dvadeset trećeg i četvrtog novembra tajna služba je napravila dve kopije sa originala s tim da je Zapruder uspeo da isposluje da se iz filma izostavi kvadrat 213 u kome se vidi direktni pogodak u predsednikovu glavu. Kasnije je film kopiran sa tih kopija, dubliran, uvećavan, umnožavan, štampan u kvadratima, premontiravan, prikazivan i ko zna šta sve već, da bi služio za potrebe raznih komisija koje do dan dani istražuju ubistvo i zadovoljio radoznalost javnosti i ambicije velikih izdavačkih kuća. Tako je postao deo mnogih teorija i u konačnom teorija zavere. Kamera se danas nalazi u Američkom nacionalnom arhivu, a originali i kopije filma su menjali vlasništvo i prava eksploatacije da bi naposletku pripali američkoj državi. Suviše komplikovana priča da bih je u detaljima mogao prepričati. Međutim, razne verzije se lako mogu naći na internetu.
Nosim laptop u montažu. Puštam paralelno video sa ekrana i film na muvioli. Događaj je na prvi pogled isti ali pojedinačni kadrovi nisu, iako opisuju isti događaj. Pozicije kamera i planovi su slični, ali nikako identični. Uočljivo je da se Zapruderova kamera u trenutku pucnja ne trza, što bi bila logična reakcija na iznenadni prasak, dok se kadar na muvioli u tom momentu snažno cimne i promeni poziciju snimanja na niže. Lako se uočava da ni neobičnih ljudi sa kišobranima na Zapruderovom snimku nema, iako bi morali biti tu negde. Definitivno nisu isti snimci. Ne haluciniram. Ali me jako boli glava, đavo je odneo. Morao bih bar malo na svež vazduh. Pakujem terensku mini muviolu i rolnicu u ranac i izlazim napolje.
Uporno zovem prijatelja koji je pasionirani foto forenzičar sposoban da skoro svaku staru fotografiju kontekstualizuje. Ne javlja se baš sada kada sam pred gotovo nerazmrsivom enigmom. Uskačem u trolu i vozim se do pred njegova vrata. Zvonim. Otvara mi njegova već veoma stara majka. Pitam za njega, a ona mi objašnjava da je otputovao na neki seminar o nekoj inteligenciji u Amsterdam. Gleda me sažaljivo onako smušenog. Da je ne bih zbunjivao skidam ranac i kažem joj da sam mu nešto doneo i da molim da mu to ostavi na radni sto. „Vratiće se on za nedelju, dve“ - kaže mi ona dok se obrušavam niz stepenice. Dobro je, otarasih se more dok se ne vrati. Bar neću pokidati film dok on ne dođe. Stvar je jednostavno nemoguća. Neka se slegne i onako mi je posao za petama.
Posle nekoliko dana zvoni mi neko na vratima. Ne čekam nikog ali otvaram uveren da je dosadni poštar. U hodniku mirno stoji sitan riđ čovek u pomalo demodiranom ali skupom Montana odelu držeći na grudima obema rukama tanku akten tašnu od već ofucane krokodilske kože kao da se snebiva.
„Izvinite na smetnji, želeo bih sa vama nešto važno da porazgovaram.“
„Opet neki samozvani agent za nekretnine“ – mislim. „Recite, ako nije dugo, radim, pa da ne pogubim misao.
On uzdahne, i zažmirka očima, a ja tek tada primetih da mu je nos jako crven.
„Muči me alergija. Nije zarazno. Mogu li da uđem, neće dugo potrajati, a biće vam zanimljivo verujte mi.“
Nevoljno ga propustih unutra, a on u predsoblju snažno kinu kao da ga ubija prašina pa platnenom maramicom obrisa otekli nos i vrati je u džep odmahujući rukom, a onda se zagleda u stakla mojih vitrina.
„Užasno je kad stigne proleće, ništa ne pomaže“, pa onda me pogleda ljubopitljivo: „Vi ste režiser?“
„To sam nekada studirao, ali vam tačno ne bih mogao reći šta sam zapravo. Još uvek istražujem.“
Mrzim to pitanje kao pistolerosi škorpije, a stalno mi ga postavljaju.
On promrmlja jedno slinavo: „Zanimljivo“, sebi u bradu i dalje razgledajući kolekciju. „I ja sam to želeo, čak sam i prijemni polagao nekoliko puta, ali sam, eto, završio u advokaturi.“
„Zanimljivo.“ Uzvratih cinično ljut na sudbinu što me svako malo izlaže bezveznjacima.
„Sedite, kažite o čemu se radi?“ zbrzah u nadi da ću ga se što pre otarasiti.
On sede preko puta mene na neudobnu ’studentsku“ stolicu nikako ne spuštajući krokodilku sa grudi, ali ponovo kinu i strese se selim telom.
„Ukratko jedan moj moćan klijent investira u luksuzan dizajn hotel…
„Dobro i čemu mogu da zahvalim vašu posetu?
“To nije običan luksuzni hotel, nego ’Movie design rezort’ namenjen za udoban radni boravak prvoklasnih filmskih ekipa, kojih je sve više ovde pošto kreativne industrije vrtoglavo rastu zahvaljujući raznim prirodnim i ekonomskim prednostima koje grad ima. Veoma unosan posao i poslednji trend u hotelijerstvu. Vi to sigurno bolje znate od mene, zvezde traže, privatnost, mir i maksimalnu udobnost.“
„I kakve to veze ima sa mnom.“ Nasmejah se.
Advokat ustade i dalje odsutno razgledajući kamere.
„Sigurno imate i svoju malu laboratoriju? Širio je temu.
„Ne, Zašto pitate?“, uzvratih, pokušavajući da mu otkrijem dijagnozu, ali on nastavi svojim tokom definišući je i sam.
„Oduvek sam imao želju da razvijem svojim rukama. Magičan je to proces, gotovo alhemijski, ali sam u paničnom strahu od trovanja hemikalijama. Dobro je da nemate laboratoriju, zaista dobro…“
Nastavio je da šunja po mojim policama gotovo mi okrenuvši leđa pa pređe prstom preko naprašenog Boleksa, a onda tako strašno kinu da su mu se tresla leđa.
„Sedite, ubiće vas prašina. Ne stižem da usisavam a nikoga drugog ne puštam ni blizu među eksponate.“
On se vrati na stolicu pomalo rastrojen.
„Za mene je sve ovo gotovo magija, stvarno a nedohvativo.“
„I za mene verujte, ali bolje je da se vratimo na temu. Moram da dovršim neko predavanje.“
„Naravno, svakako…“ Pribra se on. Naše arhitekte i svetski priznati dizajneri su izabrali da prostor oblikuju u „Vintage Movie“ stilu i da ga pretvore u neku vrstu filmskog muzeja izuzetnim eksponatima i dekoracijom.“
Prsnuh u smeh, ali on samo obori pogled i strpljivo nastavi:
„Grad je još uvek mali. Iz diskretnih izvora smo došli do saznanja da ste nedavno kvalitetno fotografisali sve eksponate pa sam od klijenta dobio nalog da vam dam ponudu da otkupimo prava i kompletnu vašu kolekciju. Procenjeno je da je upravo ona pravo rešenje za naše potrebe.“
Bi mi ga dosta. „Šalite se?!“ pripretih.
„Ne gospodine, ja naprosto nemam taj talenat.“
„Nije na prodaju. Žalim. Ali mogu da vas posavetujem kako da brzo napravite svoju ništa slabiju kolekciju.“
On se malo nakašlja:
„Ne razumete gospodine, našim savetnikom se postaje tek dugim nizom godina. Već znamo sve što nas interesuje. Vi imate kolekciju, mi novac. A nama je vreme važnije od novca. Teško za razumeti, ali je tako.“
„Zaista nije na prodaju. Hajde da ovo privedemo kraju.“
„Budite na trenutak malo strpljiviji. Nikada se još nije dogodilo da ne postignemo ono što nam je cilj. Mi se ne cenjkamo. Ovde u tašni imam blanko ček prvorazredne svetske banke i mandat da vam ponudim gotovo neograničenu sumu koja nije iracionalna, koju jedva možete i da zamislite i sa kojom sa vašim znanjem možete napraviti deset ovakvih kolekcija, muzej ako vam je volja, možete sebi pribaviti kamere kojima je sniman Ben Hur, ili Apokalipsa, ili da snimite onaj fantastični scenario koji vam leži tu u prašini, možete dobiti, Palmu, Medveda, a možda i Oskara za strani film.“
„Kolekcija u materijalnom smislu ni izbliza ne vredi toliko, zaista nije na prodaju, sami ste govorili maločas o vremenu, ona je moje vreme, razumete?“
„Naravno da razumem, ali vas molim da budete bar malo racionalni. Uzmite svoj scenario i ovaj zlatni ček, a sve ostalo do sitnice prepustite nama, mi pouzdano znamo šta ima vrednost za nas, a šta ne. Nećete imati mnogo vremena za kajanje. Ovo je ponuda koju ne treba odbiti.“ Unjkao je skoro molećivo.
„Da li vi to ponavljate replike iz Kopolinog Kuma?“ Planuh.
„Nikako gospodine. To nije moja metoda, već samo vaša afektivna asocijacija. Ja sam advokat i radim svoj posao u interesu ugovornih strana u najboljoj veri.“
„Mislim da je došlo vreme da se pozdravimo. Ovaj razgovor je završen.“
On ustade, gotovo ravnodušan:
„Život je kompleksan gospodine, stvarnost komplikovana, na primer može da se dogodi da greškom posedujete nešto što već pripada nama…“
Pridigoh se ljući od ocelota:
„Napolje. Izađite napolje, smesta!“ Viknuh napuklim glasom.
On klimnu glavom bez ikakve emocije u znak pozdrava.
„Bila mi je čast da upoznam tako čvrst karakter, mada je šteta, velika šteta, moguće i za obe strane. Hvala vam ba odvojenom vremenu .“
Ustade da pođe, još jednom baci pogled na prašnjave police pa kraj zadnje zlo kinu i promrmlja za sebe.
„Stvarno je puno prašine.“
Umalo ga nisam gađao Boleksom koji mi je bio tik pri ruci, ali umesto toga prosiktah:
„Neka te đavo nosi, a i mene sa tobom.“
Narednih dana nisam mogao nikako da zaspim. Odozgo, sa mutnog neba nametljivo je buljio pun mesec. Bazao sam starim krajem nalik pubertetliji u prvoj depresiji sa neprekidnim utiskom da mi nešto ili neko dahće za vratom i šunja se za mnom. Stadoh pred praznom kućom poznanika iz detinjstva da smotam cigaretu, kad začuh jedno zvučno „cak“ i staklo s tog prozora mi se u stotinama oštrih komadića sruči pred noge. Stresoh se.
Nisam zamakao ni dva ćoška kada se opet začu ono „cak“, a živina sijalica visoke ulične svetiljke prolete mi pored glave zviždeći kao raketa pa se razbi o betonsku ogradu parka. Prođoh posle pun jeze pored metalnog kontejnera kad još jedno „ cak“ zvučno udari od pleh i odlete, kliznu u rikošet ne probivši čvrst lim…
U apoteku po melatonin! Moram da se naspavam, prolupao sam, kad me na pešačkom prelazu ogledalom dohvati neki krš i obori na trotoar. Nepažnja, halucinacija ili atentat. Nisam mogao da se odlučim.
Na otiraču pred kućnim vratima nađoh nekoliko gotovo vrućih ispucanih čaura za malokalibarsku pušku. Oklevao sam da uđem, ali me sustiže do tada nepoznat gnev. U mraku predsoblja mi se prekide film.
I evo me kako u tami vlažne i memljive prostorije naglavce visim go okačen lancem o gredu, dok mi niz telo curi hladna limfa, a iz unakaženih usana kaplje krv. Čujem kako se neko trom i težak spušta niz stepenice. Prvo ću da se onesvestim, a onda će opet da me pljuskaju kantama prljave kišnice iz vatrogasnog bureta.
Neću, e neću, pa makar mi opet na stomak pod lonac stavljali pacova i grejali ga peglom. Misao mi izmiče dok brava teških vrata skloništa škripi. Tonem.
Kolekcionar, kakva mizerna zamisao! A mogao sam da budem oblak, toreador, Atila, ili ću možda to nekada ponovo biti.
Fotografije: Rade Kovač
Iz zbirke kratkih jezivih priča; autor: Milan Peca Nikolić
usamljeni snajperista na krovu! Uh, sad kad krenu analize i teorije zavere. te upravljanje umom, te treži metak...