KONJI I VISOKA POLITIKA

Ovo ispoda je naslovna stranica 522. broja „Viteza“, službenog lista Dunavskog kola jahača „Knez Mihailo“.

Kao što možete da pretpostavite, kuriozitet vezan za ovaj broj jeste u tome što je to prvi broj koji je objavljen posle početka nemačke okupacije. U njemu se najavljuje prvi trkački dan koji je održan 6. jula 1941. godine, a na čijem je programu bilo sedam trka, čijem kvalitetu bismo i danas mogli da pozavidimo.

Vitez – 6. jul 1941.

Upada u oči da je na naslovnoj strani navedeno da je komesar trka Sonderführer Karl Druschkowitsch. U kontekstu nacističke Nemačke, Sonderführer je bio vojni ili administrativni čin koji je označavao osobe sa specifičnim zadacima ili funkcijama, obično u okviru specijalizovanih jedinica ili uloga. A uloga Karla Druškovića, videćemo, zaista je bila posebna.

Danas digitalizovane baze podataka, što dokumenata, što knjiga i novina, čine život radoznalih ljubitelja starina mnogo lakšim. One ne mogu nipošto zameniti ozbiljno istraživanje arhiva, ali za ovakve neozbiljne članke kao što je moj, sasvim su dovoljne da se stekne nekakav utisak o vremenu prošlom, koje možda može da bude i nekakvo ogledalo vremena budućeg.

Dakle, šta možemo za dan-dva preturanja po prašini interneta saznati o Karlu Druškoviću?

Pre svega, da je rođen u Brežicama, tada u Austro-Ugarskoj, a sada na teritoriji Slovenije. Godinu rođenja, kao svi pošteni avanturisti i hohštapleri, svaki put drugačije upisuje, tako da im se ne može verovati.

Međutim, pretpostavljam da je rođen negde oko 1890, plus minus koja godina, od oca Franje i majke Marije – vere rimo-katoličke. U prijavi boravka koji se može naći u Arhivu grada Beograda, koja mu je izdata 10. marta 1941. godine, nepunih mesec dana pre nemačkog napada na Beograd (!), vodi se na adresi na kojoj je već prijavljen Franjo Drušković, najverovatnije brat, jer je navedeno da su obojica rođeni u Brežicama od istog oca i majke. S tim da kod Franje stoji da je jugoslovenski državljanin i da živi od ranih dvadesetih u Beogradu.

Ali da pokušamo sa posleratnim, socijalističkim, možda pristrasnim, ali prilično verodostojnim izvorima.

Retoričko pitanje: „Ko je zapravo bio Karl Druschkowic?“ postavljaju autori knjige NOĆ I MAGLA – GESTAPO U JUGOSLAVIJI, objavljene u Zagrebu 1977. godine.

Noć i magla – Gestapo u Jugoslaviji

I sami odgovaraju: „Bivši austrougarski oficir, rodom iz Brežica, Karlo Drušković je prije rata živio u Beogradu i bavio se trgovinom rasnih konja. Kretao se u tzv. višim krugovima, naročito među članovima „Dunavskog kola jahača“, prijateljevao s ministrima, poslanicima, višim oficirima, industrijalcima i obavještajno radio za njemački Abwehr, održavajući direktno vezu s dr Leopoldom Törringom, oficirom Asta Berlin. Istovremeno je po pitanjima ekonomske špijunaže tijesno sarađivao s Franzom Neuhausenom. Tadašnji obavještajni zadaci Karla Druškovića, pa prema tome i njegova aktivnost na tom polju, bili su uslovljeni njemačkom politikom na Balkanu, a posebno prema Jugoslaviji, koju je njemački ministar vanjskih poslova von Ribbentrop, u razgovoru s japanskim poslanikom Oschimom 23. veljače 1941. godine u Berlinu, formulisao ovim riječima:

... Jugoslavija će morati ranije ili kasnije, pristupanjem Trojnom paktu ili nekim drugim ugovorom, preći u naš tabor... Na taj način Balkan će se naći u našim rukama.

Da bi što lakše ostvarili taj cilj, Nijemci su se u odnosima s najvišim ličnostima jugoslavenskog režima služili, pored ostalog, i suptilnim metodama podmićivanja. Kada je, na primjer, prilikom izložbe automobila predsjednik Kraljevske vlade (1935-1939) Milan Stojadinović zastao zadivljen kod najnovijeg modela mercedesa, prisutni Franz Neuhausen je odmah reagirao:

— Biće mi drago da ovaj automobil smatrate ličnom svojinom.

Stojadinović se zahvalio i prihvatio poklon.

Stojadinovićev nasljednik na položaju predsjednika Kraljevske jugoslavenske vlade Dragiša Cvetković je bio pasionirani ljubitelj konja i imao je vlastitu ergelu. Kada se postavilo na dnevni red pitanje pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, ministar vanjskih poslova njemačkog Reicha, von Ribbentrop, naredio je da se iz čuvene štale trkaćih konja Age Kana kupi jedan rasni trkaći konj i u njegovo ime pokloni Cvetkoviću. Taj zadatak je uspješno obavio Karlo Drušković, koji je i inače prijateljevao sa Cvetkovićem. Nekoliko dana po slomu Kraljevske jugoslavenske vojske u Beogradu se pojavio savjetnik Ministarstva vanjskih poslova Reicha baron Kiinsberg i zaplijenio arhivu jugoslavenskog Ministarstva vanjskih poslova. U njegovoj ekipi, kao prevodilac, u uniformi vojnog službenika Wehrmachta, našao se i Karlo Drušković, sada već Karl Druschkowic. Završivši posao otpremanjem jugoslavenske arhive u Reich, Kiinsberg se sa svojom ekipom, početkom ljeta 1941. godine, vratio u Berlin.“

Zanimljivo… Da li se ovim navodima može verovati? Verovatno je odgovor potvrdan…

Ako pređemo na austrijske novinske izvore, lako se otkriva da se Karl Drušković već godinama bavio konjičkim sportom, prevashodno kasačkim trkama i da je u tome bio poprilično uspešan. Na primer, Wiener Salonblatt od 1. jula 1934. godine kaže (čete, čete, hvala ti beskrajno!):

„Veliki sportski događaj sa pravom svečanom atmosferom bilo je 50. kasački derbi, koje je održan 17. ovog meseca (valjda juna). Vreo sunčani dan privukao je preko 20.000 gledalaca na hipodrom Kriau (Beč). Šarenilo toaleta, uz kočije i uniforme gospode, činilo je živopisnu sliku. Nakon nekoliko neuspelih pokušaja, start je konačno uspeo. 'Lucifer II', sin pastuva Bob-Armstronga iz ergele Murhof, kojeg je odgojio Georg von Dungyersky, potpuno je kontrolisao situaciju na poslednjih 1000 metara i lako stigao do cilja. Vlasnik, gospodin Karl Druschkowitz, i trener Fritz Irsiegler, dočekani su gromoglasnim aplauzom.“

Georg von Dungyerski očigledno ne može biti niko drugi do Đorđe Đoka Dunđerski, naš čuveni konjar, vlasnik vrsnih galopskih i kasačkih konja. Koji se, uzgred, nekoliko godina pre toga poprilično naljutio na naše druge konjare i povukao se sa Beogradskog i drugih domaćih hipodroma. Ali bližio se rat, pa se i Đokina ljutnja polako povlačila.

Đoka Dunđerski

A kako se bližio rat, tako se i interesovanje drugih domaćih uglednih ljudi povećavalo za konjički sport.

U časopisu „Jugoslovenski turf“, od subote 14. septembra 1940. godine kaže se: „Predsednik kraljevske Vlade g. Dragiša Cvetković prisustvovao je trkama u petak 6 o.m. na rođendan Nj. K. Kralja Petra II kada se trčao „Viteškog Kralja Ujedinitelja Aleksandra I - Memorijal“. G. Predsednik Vlade koji u poslednje vreme spada u red stalnih posetilaca trka, sa naročitim interesovanjem pratio je tok trke „Memorijal“ i izrazio svoje veliko zadovoljstvo o održanim trkama u ovom velikom danu. U nedelju 8. o.m. g. Predsednik Vlade bio je prisutan trkama u Nišu tako da nije mogao svojom posetom da ukaže čast našem trkalištu.“

Jugoslovenski turf, 1940.

U istom broju: „Štala „Gorica“ jedna novo osnovana velika štala počela je sa nabavkom trkačkom materijala. Tako je štala „Gorica“ kupila iz ergele „Kamendin“ dve dvogode omice Moja Volja (Spiridion II-Sekica) i Mon Plaisir (Spiridion II-Paikos II) koje se momentalno nalaze na radu i trčanju u Budimpešti. Obe ove naše domaće omice biće ovih dana vagonirane za Beograd kako bi uzele učešće danas u trci „Kostolac“. Štala „Gorica“ takođe je nabavila jednog jednogodca iz ergele „Morijan“ imenom Tom (Torero-O.M.) a namerava da ovih dana nabavi nekoliko prvoklasnih grla u Budimpešti.

A onda, 1940. godine u Jugoslaviju stiže kobila dorata Shabash, odgojena kod Aga Kana, sa ženskim ždrebetom koje će biti nazvano Rabash! Koja završava, gle iznenađenja, kod Đoke Dunđerskog.

Već sledeće godine, 1941., za Štalu „Gorica“ trče čak deset grla i na Beogradskom hipodromu, od 69 startova, ostvaruju 12 prvih, 11 drugih i 9 trećih mesta. Ukupno su zaradila 181.690. dinara. Trener je bio Sava Đurđev, a prvi jahač štale Janko Kontračić.

Godine 1942. za štalu „Gorica“ trčalo je 9 grla i imala su 58 startova – od toga 20 prvih mesta, 7 drugih i 7 trećih. Na rang listi vlasnika bila je druga iza štale „Vlasina“ Vlade Ilića, koji je imao čak 25 konja u treningu. Na listi najboljih trogodih trla sva tri prva mesta su grla iz ove štale. Melisande, Le Miracle i Derbi pobednik Romul. Trener je bio prvo S. Popović, kasnije V. Kočić.

1943. godine je za štalu „Gorica“ trčalo 6 grla – trener je bio Vladimir Kočić. Krajem aprila pojavio se oglas da „Štala „Gorica“ prodaje sledeća svoja punokrvna grla: Grand Gard, Le Vanžer i Romul. Za uslove obratiti se Mileti Obradoviću, advokatu, Francuska br. 10 (parter) svakog radnog dana od 3-5 časova posle podne“. 28. jula štala „Gorica“ je prodala Štali „Nišava“ grla Le Mirakl i Romul (verovatno i ostala), a 13. oktobar 1943. godine izlazi vest da je Mon Plezir opasana 24.5. od strane Vinka Ha. (a sopstvenik kobile je niko drugi nego: Dragiša Cvetković!).

Ovo je dalje čista spekulacija, ali bih mogao da stavim ruku u vatru da su zajednički vlasnici štale „Gorica“ bili Dragiša Cvetković i Đoka Dunđerski, a da je kasnije sopstvenik štale „Nišava“ bio samo Dragiša Cvetković, sve dok 4. septembra 1944. godine iz Niša nije pobegao u Bugarsku, a odatle u Tursku i dalje do Pariza… Ostalo je, valjda, istorija…

Za to vreme Karlo Drušković je završio svoje obaveštajne aktivnosti po Jugoslaviji, a i šire, i postao jedan od najbogatijih i najuglednijih Austrijanaca. Živeo je tamo, manje-više neuznemiravano, sve dok 1946. godine, verovatno iz Jugoslavije nisu krenuli zahtevi za izručenje. Evo šta kaže „Wiener Kurier“ 20. augusta1946. godine:

Nova hapšenja u vezi sa Karlom Druškovićem

„Beč, 20. avgust (WK). Prema saopštenju Ministarstva unutrašnjih poslova, protiv vlasnika ergele Murhof u Štajerskoj, Karla Druškovića, već mesecima traje istraga pred Zemaljskim krivičnim sudom u Gracu, po članu 10 Zakona o zabrani nacizma, kao i članovima 6 i 7 Zakona o ratnim zločinima. Tereti se da je tokom nacističkog režima bio počasni SA-Sturmführer, nabavljač Vrhovne komande Vermahta (OKW) i specijalni oficir u činu majora, te da je obavljao poslove koji ukazuju na mogućnost nezakonitog bogaćenja.

Sud u Gracu prvobitno je odlučio da se postupak protiv Druškovića vodi dok je on na slobodi. Međutim, na osnovu novih dokaza i dodatnih prijava, bečka policija ga je prošle nedelje uhapsila na hipodromu Bečkog trkačkog kluba. Ministarstvo unutrašnjih poslova sada je potvrdilo da će Drušković biti prebačen u Zemaljski sud u Beču, gde će se nastaviti postupak protiv njega.

Istovremeno, francuski informativni servis objavio je da je Drušković decembra 1940. iskoristio tadašnje prilike i prebacio vredne francuske rasne kobile i ždrebad iz Pariza u svoju ergelu Murhof. O tome su bili obavešteni i Bečki trkački klub i Bečki hipodromski klub.

Bečki trkački klub i Bečki hipodromski klub sada su izdali saopštenje u kojem tvrde da su prenosi vlasništva nad navedenim konjima vršeni u Berlinu, od strane najviših nacističkih organa za punokrvnu i kasačku rasu. Klubovi tvrde da im nisu bili poznati detalji prenosa vlasništva sa francuskih vlasnika na Karla Druškovića i da su samo obavešteni o izvršenoj transakciji. Time odbacuju bilo kakvu odgovornost za ovu prodaju.“

Drušković boravi neko vreme u zatvoru, pri čemu ruske i jugoslovenske vlasti pokušavaju da ga se dočepaju, ali saveznici to ne dopuštaju. 1948. biva oslobođen, a onda početkom pedesetih ponovo dospeva na stupce žute štampe – „Neues Österreich” 30. oktobar 1951.

Ljubitelj konja i kolekcionar slika
Deo ukradenih remek-dela iz Neuberg Heuberga kupio vlasnik trkačkih konja Druschkowitsch

Istraga o ogromnoj krađi umetničkih slika, o kojoj je „Nova Austrija“ opširno izvestila u nedelju, dovela je do iznenađujućeg rezultata. Trenutni vlasnik devet holandskih slika, koje su prodate na aukciji u galeriji u Lucernu, nije niko drugi do ozloglašeni vlasnik trkačkog konjičkog kluba Karl Druschkowitsch.

Činjenica da milioner i vlasnik ergele Murhof nije samo ljubitelj konja već i kolekcionar slika, mogla bi mnoge da iznenadi. Ime Karla Druschkowitscha postalo je poznato i ljudima van sportskih krugova kada je uhapšen na hipodromu u avgustu 1946. godine. Tada je protiv njega u Gracu vođen proces pred Narodnim sudom po Zakonu o ratnim zločinima. Na osnovu prijave u kojoj je Druschkowitsch optužen za nepošteno ponašanje u sportskim aktivnostima, Okružni sud u Beču pokrenuo je preliminarnu istragu protiv njega. Na kraju je Jugoslavija zatražila izručenje ovog odgajivača konja, jer je, navodno, tokom rata u Hrvatskoj, gde je radio kao kupac konja za Vrhovnu komandu Vermahta, igrao sumnjivu ulogu.

Međutim, ove optužbe su pale u vodu, bečki sudski postupak je obustavljen, a Druschkowitsch rehabilitovan.

Na iznenađenje austrijske policije, njegovo ime sada se pojavilo u vezi s krađom umetničkih dela koja povezuje Hamburg, malo mesto Neuberg u Štajerskoj i Švajcarsku.

Kako je „Novo Austrija“ izvestila, hamburški industrijalac dr Lübbert je tokom Drugog svetskog rata premestio dva kofera sa holandskim slikama starih majstora u svoju lovačku kuću u Neubergu. Međutim, lovočuvar Rudolf Ulm grubo je izigrao poverenje svog gazde: prisvojio je dvadeset umetničkih dela i tvrdio da su ih odneli nepoznati počinioci.

Ukradene slike lovočuvar je ponudio jednom mađarskom raseljenom licu po imenu profesor doktor Pangart. Iako je ovaj poznavalac umetnosti morao biti svestan da običan lovočuvar ne može biti zakoniti vlasnik umetničkog blaga vrednog milione, ipak je kupio devet slika za simboličnu sumu i prebacio ih u galeriju Fischer u Lucernu.

Prošle godine, Mađar – koji više ne može biti pozvan na odgovornost jer sada živi u Kanadi – obratio se vlasniku trkačkih konja Karlu Druschkowitschu. Ovaj uzgajivač konja pokazao je interesovanje za holandske slike i iskoristio svoje sledeće putovanje u Švajcarsku kako bi svratio do Lucerna. Tamo je pregledao umetnine i kupio ih, ali ih je, iz predostrožnosti, ostavio u Švajcarskoj kao svojevrsnu kapitalnu investiciju. Devet slika u međuvremenu je tamo zaplenjeno.

Takođe je utvrđena sudbina još tri umetnička dela. Jedna Bečlijka, koja je pre nekoliko godina provela odmor u gostionici lovočuvara Ulma, preuzela je tri male slike da ih preproda. Kasnije su joj se toliko dopale da je odlučila da ih sama kupi. Smatrala je da ih je legalno kupila za 2100 šilinga. Međutim, pre nekoliko dana doživela je neprijatno iznenađenje kada su slike zaplenjene od strane istražnih organa žandarmerije.”

Pošto smo se udaljili od konjičkog sporta, mrzelo me je da dalje istražujem, ali verovatno je i ovde prošao nekažnjeno, jer je kasnije jedna od uglednih kasačkih trka na bečkom hipodromu Kriau dobila ime po ovom “uglednom” vlasniku…

Međutim, znamo i za drastičnije primere, pa nas ovo ne može iznenaditi!

Autor: Miodrag Milovanović