KONSTRUKTORSKA KUTIJA

1.

I dogodi se da sam u čudu, da ne znam odakle da počnem priču. Dobro, kažem, odlučio sam da pišem, da vidim kuda će me misao odvesti na ovom putu. I pre nego shvatim šta radim, uzmem hartiju i pero i nasmejem se. Srećom, nema nikog da se čudi. Ne bi se reklo da sam na svoju ruku, mada jesam gde treba tvrdoglav. Kada se prebira po prošlosti, nešto otvori oči. Ovo odavno znam i osećam. I osećaj prolaznosti preobražava se u misli i ne dopušta da volimo vreme kome pripadamo i stvari koje nas okružuju. Izvesno, priča može da se svidi zbog nje same, može da se voli i zbog lica, maski i senki koje je nastanjuju, utisaka koje izaziva. Može zbog istih stvari da se i ne voli. U sećanju jedva da je trag i odjek o događajima o kojima izabrani slučaj govori: s jedne strane je priča o detinjstvu, s druge o knjizi na koju sam zaboravio, a čiji sam jedan, ofucani primerak našao u antikvarnici u Knez Mihajlovoj, podrum – Geca Kon.

Dok se rampa nad sećanjem diže, javljaju se događaji nalik na izbledele oblake, putuju uspomene na predivno mesto. Zanimljivo, u sećanju nema mirisa, a čini se da ih ima. Šta može da bude razlog? Možda iluzije, a mirisi iz sećanja pevaju drugačije. A kakav prinicip može da postoji? Sve je moguće, internet i veštačka intelegencija nemaju prepreka, sve se čipuje i truje. Koliko moja i bilo čija uobrazilja ovakve stvari ulepšava? Pa šta ako je ovo suprotno logici, može da se menja i karikira. Nekada ne vidimo šta stvarno u životu i kojekuda jeste. I umemo stvari da oživljavamo kako nam treba.

2.

Ne jednom sam strahovao da se veza sa prošlošću ne prekine. Da se pokida gde ne treba, a sećanje raspe kao mrnđele s konca, sve ode na svoju stranu. A ima kuglica koje se otkotrljaju da i ne znamo gde su se sakrile. Postoji božanska sila koja tajne goni neznano kuda. Slučaj je, dakle, hteo da se nađu na stolu određena sećanja, koja se, na prvi pogled, nisu međusobno dodirivala, a ispostavilo se, ipak, da se dodiruju, a da to i ne znaju. Desilo se, i to se zove nostalgija. Verujem da postoji tajanstvenija reč na latinskom za ovo. Treba vremena da se primeti koliko se sećanja dodiruju. U priči koja sledi, trajanje je među ljudima, senkama i pionirskim maramama, igra sudbine je mogući sklad/nesklad želja i nevolja, događaja koje je vreme postavljalo između duše koju imam i onih koji je negde drugo imaju. Sve to uređeno po traganju, iluzijama, verovanju, i kolebanju, a pa formi – sitnica.

Slučaj. Taj divni i neverovatni šegrt Slučaj. Onaj ko bude ovo čitao može da uzme mene kao aktera svega ovoga. A onaj ko ne veruje u događanja I misli da je sve u maštanju i iluzijama, neka žudno priziva potrebu da sve odbaci: veruje ili ne verovuje, saoseća sa mnom koji pišem. Slučaj i traganje za zanimljivostima iz prošlosti donose različite darove posle kopanja po tuđoj, porodičnoj i prizvanoj prošlosti. U to verujem I pored toga što sam unuk jednog od graditelja raznih pruga i mostova. Zahvaljujući ljubaznosti i surovosti šegrta Slučaja, mom objavljenom, nagrađenom trudu, sudbini Konstruktorske kutije, zavesa se, iznova, nad događajima digla. A kada to nisam očekivao, u sve umešala prošlost jedne davne, stare knjige.

3.

Prošlost, dakle, postoji, događaji postoje, postojim ja, kutija postoji. Ne obraćam se nikome posebno, priča može biti loše napisana ili savršena. Klupko počinje da se odmotava kada sredinom prošlog veka porodica mog ujaka doživi sudbinu hiljada porodica pod nemuštim kricima ustaša i nacističke - fašističke rulje, kada moja dva voljena ujaka napuštaju ukleti svet. Tek kasnije sam shvatio kako je bilo lako 1941. ubiti nevine, baciti u jamu, kako je krhak mehanizam straha, vere – kako je lako zanemeti.

Moj deda Obren počinjao je priču o stradanju sinova, nikad je ne završavajući pred babom Marom. Pričao je da je tri dana pre bombardovanja Beograda od Hitlera 1941, pred pravoslavni Uskrs, otišao u Dubrovnik da sinove opomene, a oni su govorili da ne brine i šalili se. Ostajala je njegova priča i iza same ponoći, pristigla a nerazvrstana, kada sam već tonuo u san. Pregledao sam Konstruktorsku kutiju, naizgled nalik knjizi prihoda i rashoda prošlosti. A prodavnica najmlađeg ujaka Milana u Dubrovniku, koju su zvali kolonijal, opisala je majka, imala je pult i police i vagu za merenje robe. Tu je bilo svega iz Italije, a u posebnom delu su bili materijali za šivenje. Radio je ujak ali nije slušao ljude za najavljivano beznađe, iako je već vladao strah u očima. Lako je govoriti o ratu i ubijanju kad još nije zlo pred vratima. Kao i obično, ljudi su pred nesrećama osorni. Uzalud je deda Obren delio savete, molio, ali nije bilo sinova koji slušaju, sve dok ne dođu u kakav škripac.

Koliko su majka i deda umeli da ispričaju u tim ponavljanim pričama? Posle nesrećnog rata, tragedija i nevolja, preselili su se 1946. u Petrograd i jadikovali. Srednji ujak Stevo, negde na Stradunu zaljubio se u Anđeliju i sanjao je da se venčaju. Bili su mladi, lepi i nadali se srećnom vremenu, a Stevo sanjao taksi službu, da pored dva, kupi još koje auto za taksiranje jer grdan je svet navalio da gleda kamen i starine. Njegovi roditelji, moji deda i baba, sanjali su da kupi lepu kuću. Stiglo je malo nasleđe od dalje tetke koja se davno odselila u Ameriku i nije imala drugih, bližih potomaka od dedine dece, a umrla je u Francuskoj.

Koliko je života i priča iz ratnog i poratnog vremena izmicalo koje nisam umeo ili mogao da razumem. Majka je govorila da se život kotrlja kao puna, poluprazna ili prazna bačva, da se rađa, gasi, ovuda, onuda. Na kraju, kad sam prihvatio sećanje na porodične priče, posvetio sam vreme i kupljenoj knjizi u knjižari Gece Kona. Što bi baba Mara bi rekla: slušaj ljude i sve ćeš čuti. Ne znam od kojih reči postaju prave rečenice i suze. Detalji su postali podsticajni da ovo sve povežem sa Konstruktorskom kutijom, knjigom, iako ih na prvi pogled ništa nije povezivalo. Hteo sam da pričom odem i da oni koji je prate, putuju s njom. Tragedija koja je zadesila porodicu ima svoj tok, beleženje sudbine, na koji se skoro ne može uticati.

Obe priče, o porodici i Konstruktorskoj kutiji iz antikvarnice Gece Kona, imaju tok. Istorija povremeno gubi boje: umirali su ljudi kao nikada, radovali se, a hartija mora da trune. Na sve strane urlali su proroci, zlotvori, vodili su narod u beznađe. Malo pomalo priča me vraća još unazad i krenula je na različite položaje, pribavljajući sebi mesto pod suncem. Ovo nije moja priča, s kojom mogu da prođem sve nevolje i stradanja, na sve strane. Činim za nju što mogu, ali ona bi htela da budem dobar prema svima, ali ne mogu. I priča se plaši koječega. Podseća me na mogućnost da ne moram da se suzdržavam. Na kraju, umire se, ovako i onako, ali  se priča ne završava reda radi.

4.

Ja sam voleo da slušam radio i zbog toga sam manje slušao predanja i pretke. Jedino, kada je izveštaj o vodostanju na Dunavu, Tisi i Tamišu morala je muva da se čuje u dedinoj kući. Ujak, Risto, jedini koji je preživeo pogrom i bacanje braće u jame, imao je prelep odnos prema svojoj, sestrinoj i drugoj deci koja su se rodila posle meteža, a među njima sam i ja. On nam je kupovao igračke, gledao šta će ko od nas biti. Kad sam vezao crvenu, pionirsku maramu dobio sam od njega knjigu koju je izdao tadašnji Elektromašinski Savez Jugoslavije. Posle toliko godina, sa kupljene prepisujem: Izdavačko preduzeće Tehnička knjiga iz Beograda – 7. jula broj 26/1. Na kraju knjige nalazim da je naslovnu stranu izradio D. Kalamarević, knjigu štampalo Jugoslovensko štamparsko preduzeće – Beograd, a korice Radiša Timotić, oba iz Beograda, 1950. U spomen na ujaka, koji mi je darovao KONSTRUKTORSKU KUTIJU, i ujake bačene u jamu 1941, na pretke i rođake, dajem kakav-takav prikaz knjige.

Na koricama koje je ilustrovao Kalamarević nalaze se devojčica i dečak sa pionirskim maramama, vreme je Brozovog razlaza sa Kobom, a pred njima su naslikana teretna auta, koja ilustruju napredak komunizma i mladih. Ispod piše: „Za mlade tehničare – konstruktore”. Unutar knjige, ne znam zašto su je nazvali kutijom, nalazi se detaljno objašnjenje kako se prave vozila i sve drugo koje vodi neumoljivo u komunizam, a tu je na desetine crteža i uputstava za vetrenjače, brusilice, točkove, grablje i hiljadu drugih čuda: čoveka koji je sportista – vrti se na vratilu, razna kola i oružja, a ispod svakog je broj i negde u tekstu kako se dolazi do komunizma i predmeta.

Tada sam prvi put u životu čitao uputstva za izradu igračaka, sprava i koječega drugog. Prepisujem, izgleda ovako, približno: posle proučavanja tehničkog crteža, dobro naoštrenom olovkom oko šablona precizno obeležiti potreban broj elemenata na šper-ploči. Pri obeležavanju obratiti pažnju na međusobno rastojanje elemenata zbog širine reza – rezbarskom testerom uz ostali pribor pažljivo izrezati sve elemente, ostavljajući linije obeležavanja na njima – stegnuti preko podmetača element u stegu i isturpijati pazeći da se ne pređe preko linije. Žlebove obraditi malom turpijom uz čestu probu ulaska letvica u žleb. Ukoliko letvica ulazi lako, element nije dobar – brusnim papirom izbrusiti sve površine sem žlebova – izmeriti i obeležiti potreban broj letvica svake pozicije – rezbarskom testerom izrezati pazeći da rezana površina zaklapa ugao 90 ili koliko treba stepeni sa stranicama – izbrusiti izrezane površine – izraditi ili naći gotove osovine gde treba – na crtežima su prikazani otvori isprekidanim linijama, njih treba izbrusiti potreban broj komada svake pod pozicija – elementi se mogu lakirati bezbojnim lakom ili obojiti bojom  po želji.

5.

Pošto decu u školi i komšiluku, sećam se, nije zanimala ova knjiga, nisam je nikome ni poturao pod nos. A i da ne trče za mnom i prave od nje kupusaru. Sećam se da je otac kada vreme otopli, pa od muva ne može da se živi, kupovao lepljive trake koje razmotane vise sa plafona i na njih naleću proklete muve. Mislim da su mi roditelji tada proslavili jedanaesti rođendan, i dobio sam majicu i patike, koje sam kasnije mazao kredom.

Kad se zanesem, poverujem da svaka priča ima nekoga ko za nju odgovara dok ne ugleda svetlost dana. Zaista, i ove moje priče su jedva samotne price. Nisu priče lutalice koje su čekale nekoga da ih primakne jednu drugoj. Možda je dovoljno da se sećamo i pričamo. Ne znam da li sam nekad sklopio bilo koju od tih nacrtanh igračaka. Možda nije ni mlađi brat Risto koji je za ovakve stvari imao više volje i smisla. Ne znam ni šta da radim sa ovom knjigom – KONSTRUKTORSKA KUTIJA.

Možda je odnesem u antikvarnicu da nekoga obradujem uspomenama.

Autor: Ratko Dangubić