Otkuda život u Svemiru i da li je on ograničen samo na Zemlju? Iako je geocentrički odgovor na ovo pitanje istorijski dominirao filozofijom, religijom i naukom, alternativni stav: da je život univerzalni kosmički fenomen, formulisao je već grčki filozof Anaksagora u 5. veku pre nove ere. On je prvi pretpostavio da je život na Zemlji nastao iz ’spora’ koje se raznose kroz čitav Kosmos. Tu ideju ’kosmičke panspermije’, kao naučnu hipotezu, promovisao je Švedski nobelovac, Svante Arenijus, jedan od osnivača moderne fizičke hemije.
Svante Arenijus, 1859 – 1927
Teza je bila zasnovana na otkriću da komete i meteori sadrže vodu, kao i hemijske sastojke neophodne za život.
Postoje tri varijante teorije panspermije:
- ’Litopanspermija’, koja je u skladu sa onim što su govorili Anaksagora i Arenijus, i po kojoj aminokiseline nastaju u medju-zvezdanom prostoru i prenosi se do planeta putem kometa i asteroida;
- ’Balistička panspermija’, koja govori o prenošenju života tako što komadi otkinutih stena sa jedne biološki aktivne planete, padaju na drugu planetu;
- ’Dirigovana panspermija’, po kojoj neka napredna civilizacija namerno širi seme života svuda po Kosmosu.
Votson i Krik, sa njihovim modelom DNK 1953. godine
Koncept dirigovane panspermije se prvi put pojavljuje u SF priči „Poslednji i prvi čovek“ Olafa Stapledona. Karl Sagan i Fransis Krik (jedan od naučnika koji je otkrio DNK) su medju onima koji su, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, razmatrali ovu tezu kao ozbiljnu naučnu alternativu. Motivacija za ovakav ’kosmički inženjering’ bi mogla da bude želja jedne civilizacije da po čitavom kosmosu raširi sopstveni genetski materijal. U ovom kontekstu, formulisan je i predlog da čovečanstvo, kada dostigne tehnološki nivo, koji je za to potreban, i samo ’posadi’ po galaksiji uzorke zemaljskog genetskog koda. To bi bilo u skladu sa konceptom koji je nazvan ’biotičkom etikom’.
Ilustracija dirigovane panspermije
Balistička panspermija, kao teza o nastanku života na Zemlji, podržana je otkrićem da meteoriti koji originalno potiču sa Marsa sadrže strukture koje liče na bakterijske fosile. Na osnovu ovoga, američki naučnici sa Stanford univerziteta su utvrdili da je gotovo izvesno da je, pre 3,6 milijardi godina, kada su nastale ove stene, na Marsu postojao u najmanju ruku mikrobiotički život. Činjenica je, da se taj bio-materijal, putem meteorita nastalih od stena ’odvaljenih’ sa Marsa, mogao preneti na Zemlju, gde je, u mnogo povoljnijem okruženju za život, došlo do evolucijskog ubrzanja.
Meteorit Allan Hills 84001, sa strukturama koje podsećaju na bakterijske fosile
Ipak, možda je najinteresantnija koncepcija litopanspermija jer pretpostavlja univerzalnost života i na neki način opravdava da se o životu govori kao o nečemu što je suštinski povezano sa samim ustrojstvom Kosmosa. Do pre par godina, bilo je relativno lako odbaciti ovu teoriju kao krajnje spekulativnu, ali se to sve izmenilo u poslednjih par godina, nakon objavljivanja rezultata spektralnih analiza, koje potvrđuju da se u medju-zvezdanom prostoru mogu pronaći fosfolipidi, koji su ključni za formiranje proto-ćelijskih membrana, pa tako i za zaštitu hiberniranog biogenog materijala od kosmičke hladnoće i radijacije. Medjunarodna grupa naučnika otkrila je prisustvo fosfolipida etanolamina u interstelarnom gasu koje se nalazi u sazvežđu Strelca. Od ranije je poznato da je medjuzvezdani prostor bogat vodom i aminokiselinama, što sugeriše mogućnost da su se proto-ćelije, sve sa zaštitnim membranama, mogle formirati u intergalaktičkom medijumu. Etanolamin je već ranije detektovan u meteoritima, putem kojih se proto-ćelijski život možda prenosi do planeta na kojima postoje uslovi za dalju evoluciju.
Molekul etanolamina
Činjenica da je generisanje vode i proto-organskih jedinjenja, zasnovanih na ugljeniku, deo procesa nastajanja zvezda, čini životni potencijal direktno povezanim sa samom strukturom Kosmosa. To je samo još jedna od osobina koje naš univerzum čine precizno ’kalibrisanim’ za život. Koeficijent gustine, kojim je odredjena sila gravitacije, idealno odgovara razvoju života. Da je gravitaciona sila samo za delić veća, univerzum bi kolabirao pre nego što bi život mogao da nastane. Da je racio izmedju gravitacione i elektromagnetne sile koja povezuje dva protona manji, univerzum bi bio jako mali i veoma kratkotrajan. Da atomi ugljenika, koji se generišu u zvezdama, nisu u stanju da postignu vrlo precizno odredjen nivo energije of 7.656 MeV (koji se zove ’Hojlova rezonanca’) pretvorili bi se u kiseonik što bi onemogućilo nastanak života. Prilično je neverovatno da je ova jedina moguća vrednost, kada je geneza života u pitanju, povrh svih drugih konstanti koje kao da su kalibrisane prema potrebama života, postignuta u Kosmosu kao rezultat potpune slučajnosti. To priznaju i mnogi naučnici, počev od samog Sir Hojla pa sve do Stivena Hokinga.
Sir Fred Hoyle, čuveni britanski astronom
Ipak, naturalizam, kao principijelni naučni ontološki stav, ne dozvoljava da se prihvati pretpostavka neke inteligencije, koja je namerno ’dizajnirala’ Svemir sa ciljem da podrži razvoj života. Razapeta izmedju ovakvog naturalizma i precizne adekvatnosti našeg Kosmosa za razvoj život, nauka je pribegla strategiji ’mnogobrojnih univerzuma’. Po ovoj teoriji, postoji skoro beskrajno mnogo univerzuma, od kojih su svi ostali, osim našeg, krajnje neadekvatni za život. U ovom kontekstu, adekvatnost parametara našeg Svemira za razvoj života nije rezultat precizne kalibracije, ili nekog intelekta koji stoji iza takvog dizajna, već jako velikog broja individualnih ’kosmičkih eksplozija’, od kojih se ova naša, u skladu sa teorijom verovatnoće i po principu velikog broja različitih varijacija, igrom slučaja ispostavila kao adekvatna za biološki razvoj. Nama, koji živimo u ovakvom Svemiru, s obzirom na to da je u pitanju jedini univerzumu koji nam je poznat, naravno da mora da izgleda kao da je namerno kreiran, baš zbog ove adekvatnosti za život, koja sugeriše inteligenciju i precizan dizajn. To je, medjutim, iluzija, slična antropocentričkoj iluziji da je čovek idealno živo biće napravljeno po božanskom uzoru. Priroda operiše po principu ’velikih brojeva’ i statističke distribucije verovatnoće, i u tom procesu kontinuiranog nastajanja i nestajanja različitih univerzuma, mi smo imali sreću da ’ubodemo jackpot’!
Kako god bilo, ako je teorija kosmičke litopanspermije tačna, ne samo da je mala verovatnoća da smo sami u Kosmosu, nego je velika verovatnoća da uopšte nema tačke na nebu, u koju možemo da pogledamo, a da negde u tom pravcu, na velikim daljinama od solarnog sistema, već ne postoje odredjeni oblici biološki aktivnih organizama. Štaviše, ako je za verovati nekim novijim kosmološkim hipotezama, zasnovanim na teoriji informacija, koje informaciju predstavljaju kao osnovu svih kosmičkih interakcija, postoji mogućnost da je naš Svemir, u svojoj ukupnosti, jedan veliki živi organizam, čijoj informatičkoj evoluciji svi mi doprinosimo na svoj način. S obzirom na to u kojoj se meri Kosmos ispostavlja kao kreiran po meri života, izgleda da je jedini način da budemo ’sami’ u Svemiru, to da budemo spojeni u jedno jedino biće, zajedno sa svim ostalim oblicima života kojima naš univerzum verovatno obiluje. Što možda najnovije naučne teorije ipak povezuje sa nekim od najranijih intuicija naše civilizacije…
