Kod Kanta postoji ambivalencija po pitanju zakona. Najpre kada piše o zakonu, Gesetz, to je značenje lako izjednačiti, pomešati i zameniti sa pravilo, odnosno pobrkati prirodni zakon i društveno pravilo. Prvi je neumitan nepromenljiv, barem iz ugla ljudskog iskustva, poput fizičkih zakona gravitacije ili principa inercije. Drugi je promenljiv, iako vreme njegove promene može trajati duže nego iskustvo pojedinačnog čoveka. I razum i im, prvi kao logičku oruđe, drugi kao polje smisla, rade na zakonu, i nije lako usaglasiti ta dva delatnika intelekta.
Još se kod Kanta zakon azakon dr pojavljuje u dva vid, na dve ravni. Pojavljuje se kao prirodni zakon za čoveka pod nazivom transcendentalnih uslova – u prvoj Kritici su to bezuslovni čak, apriorni uslovi saznanja – i pojavljuje se kao transcendentalno zakonodavstvo, što ga takođe vodi apriornom, ali se ove dve ravni i upotrebe moraju uskladiti. Oba nadilaze ili sublimišu iskustvo, prvi njegove granice, drugi pazi na naše oblike saznanja kako bi se ono podiglo do apriornih načela. Zapravo – a Kanta zanima pravo, samo u filozofskoj upotrebi uma, odnosno zanima ga čovek kao zakonodavac za svoja saznanja koja prevazilaze iskustvo – transcendentno upućuje na ono što je nesaznatljivo u iskustvu, jer je s onu stranu njegovih ograničenja, dok bi transcendentalno bilo ono što na svoje načine upravlja iskustvom, iako izlazi i ono iz njega. Kad se usklade te dve ravni, kad se onostrani uslovi saznanja otkriju u mišljenju kao nužne granice uma koji vlada tim granicama, tada smo na visokom spekulativnom stupnju najviših sinteza, tada dobijamo „sintetičke sudove a priori“ koji proširuju saznanje i mišljenje, napredujemo iskustvom i oslobađamo se grešaka. Pronaći takve sudove, to je najveći zadatak rada filozofije za Kanta, a otkriti granice ovih sinteza je pravi posao kritike kao spekulacije o umu.
Um je time i pod zakonom i sam je, uz razum zakonodavan. U tehničkim terminima Kantovog mišljenja, od kojeg moramo odstupiti kako bi smo se ponovo vratili iskustvu, empiriji, istoriji – što bi bio i cilj njegove filozofije, ali oko čega je uvek oprezan, kako ne bi iskustvo stalo na put mišljenju, kako se ne bi isprečilo putu spekulativne sublimacije racionalnih moći intelekta – nalazi se mnogo toga što moramo zaobići, zanemariti a ponekad, ne u maloj meri, čak pojednostaviti. Ali tako mora ako nas više od Kanta ipak zanima istorija, naročito istorijsko prosvetiteljstvo zarad rasvetljenja problema srpskog uma. Za naše potrebe je, na primer, nužno reći – iako u strogom smislu to nije baš tačno kod Kanta – kako zakon, za Kanta načelno pitanje transcendencije, transcendiranja koje ćemo mi najčešće koristiti pod imenom sublimacije, stoji nad pojedincem, i odnosi se na čovečanstvo, odnosno, u našoj upotrebi ovde, na kolektiv. Neka zajednica ljudi bi zakonom imala prednost nad pojedincem. Ona bi ga načelno ograničavala, potčinjavala sebi. To je svakako teškoća, ne retko i nevolja za pojedinca, ali kako se zajednice takođe sastoje od pojedinaca, prosvetiteljstvo je u svom programu usklađivanje zakona zajednice sa potrebama, pravima, mogućnostima i slobodama pojedinca projektovalo najviše kroz kulturu. U širem značenju gde se vrednosti kolektiva usklađuju sa vrednostima individue, kroz obrazovanje, moralne uzuse, dobrovoljno pronalaženje i sleđenje pravila za život; država sa svojom silom, prinudama i svojim instrumentima za nametanje zakona je poslednje sredstvo, a ne prvo.
Tačnije, država je prvo područje u kojem silu treba ograničiti, odnosno državu zaustaviti, jer može biti najveći izvor pometnje, a onda i nasilja. Tome služe „ustave”, konstitucije kao brane, granice koje pravo, stavljeno u zakonske oblike, treba da nametne državi. Takođe je, odmah posle države, ili uporedo s njom, potrebno ograničiti i samu zajednicu kao izvor državne sile, kad zajednica državi predaje svoju kako bi se ustanovila instanca koja brine o sprovođenju prava i očuvanju sloboda za pojedinca. Kultura bi trebalo da nametne ta ograničenja, ali kako sama za sebe nema dovoljno sile, jer kultura načelno stoji nasuprot nasilju, ne raspolaže njime neposredno, napredak u oblastima ograničavanja države i zajednice, njihovih sila i prisila, bio bi praćen emancipacijom ljudi kroz kulturu, što bi uskladilo dve ose prosvetiteljstva koje bi išle uporedo, snažile jedna drugu, podržavale se i time vodile zajedno sublimaciji čoveka, njegovom izlasku iz stanja zavisnosti od tutora, spolja, neslobodan od sebe uzdigne i sobom da vlada, odnosno istupanju iz najgoreg od tih stanja, onog koje je zavisno od sile, što je stanje nasilja.
Pitanje je koliko je i kako sve ovo moguće, nije li posredi vrsta utopije, odnosno šta se zbiva kad progres i emancipacija ne idu uporedo, kad kultura ne može, iz ma kojeg razloga, da obavi svoj posao racionalne emancipacije, kad se nešto okrene naglavce? Kant je bio optimista, uveren da je čovekov cilj harmonija, sa zajednicom, svojom i ostalom prirodom. Verovao da je zakon ne samo potreban ljudima, već i da je u njihovom najboljem interesu, jer se osniva na veri u ljudsku racionalnost.
Tu je veru u razumnost zakona, u njegovu pravednost za sve; delio i Boža Grujović kad je predlagao konstituciju za Srbiju koja se tek oslobađala. Sila je, međutim, bila premoćnija u istoriji tog razdoblja Srbije. Umesto kulture zakona važnija je bila država, i to u svom obliku još uvek sirove sile. Iz ugla tog oblika, Karađorđe je imao razlog da rastera ustavotvorce, odnosno da razjuri pristalice zakonitosti kao ograničenja države i njene sile, ali i je taj razlog, opravdan okolnostima trenutka, kao uslov mogućnosti borbe protiv turske okupacije, u isti mah bio i uslov nemogućnosti da se država ustroji kao zakonski ustanovljena i pravno-ustavno ograničena. Istorija je stala na put kulturi, nasilnost i dalja potreba za njom zakonitosti, ratnička taktička arbitrarnost vođa ustanka, a naročito samog Karađorđa, stavila je na stranu dugotrajniju stratešku potrebu za uređenjem i države i zajednice, da slobodu pojedinaca ne pominjemo. I kad bude Miloš smakao Karađorđa, sam će Karađorđe biti žrtva vlastitog manevra taktike kao onog što ima prednost nad strategijom: to ubistvo se može osuđivati iz moralnih, verskih, upravo kulturnih razloga, ali je po proceni i Miloša i njegovih saputnika, već bilo upisano u logiku ustanka, njegovog nasilja, u taktiku borbe gde su i takve žrtve neminovne, pa ih ozakonjuje nužnost istorijskog trenutka.
Nije to izolovan slučaj. Žrtvovanje ljudskog „materijala“, istorijskog resursa u ljudima, ubistva vladara, smaknuća vođa, postaće pravilo, ne izuzetak. Ono će se čak i državno ustanoviti kao borba i smena dveju dinastija, smene Karađorđevića i Obrenovića, a sama zamisao konstitucionalne države, za šta se Grujović zalagao i u tome nije uspeo, biće stavljena ispod borbi vlast. Ustavi u Srbiji postaće sredstva te borbe, zakoni će služiti kao oruđa snage a ne kao ograničenja sile. Naopako rođena, država Srbija će plaćati, i još uvek plaća, veliku cenu svojoj istoriji u kojoj sila potčinjava zakon svojim potrebama, u kojoj taktika nadređuje strategiju. Odnosno, u kojoj i strategija biva samo jedna od taktika osvajanja vlasti, bez plana na dugi rok. Srbija se od početka uspostavila kao država privremenosti, ne samo spolja, po granicama koje je uvek, u svakom trenutku svog postojanja, smatrala privremenim, već i iznutra, jer trajne zakonitosti u toj državi nije bilo, ne barem one suštinske, konstitucionalne, one koja bi nadživela grupe koje se otimaju o vlast kao o sredstvo sile. Zakonitost je potiskivana zarad istorijskog trenutka nužde. Transcendentni uslovi istorijskog života nadvladali su njegove transcendentalne granice. Srbija je, da se poslužimo rečnikom razumljivim i osnovcima. „zabagovala” čim je prokmečala.
Tako je i Grujovićeva zakonitost kao načelo moderne prosvećene građanske države odbačena u ime zakona nužde, odnosno onemogućena tom nuždom kao nasiljem. I to će se ponavljati u istoriji nove Srbije. Ne samo u ubistvima, smaknućima, progonima i nasilnom odstranjivanju vladara – svi srpski vladari su, osim u par slučajeva koji su rezultat slučajnosti, ili ubijeni ili proterani, uvek smenjeni nasilno, a ne mirnim građanskim izborom – već i u političko-stranačkim smenama. Nakon što je suspendovan Sretenjski ustav iz 1835. godine kao previše slobodouman taj Ustav, delo Dimitrija Davidovića, prosvetiteljski je predviđao podelu vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku, davao jemstva za prava i slobode, a potrajao je svega 55 dana (istoričari će kriviti otpor Ustavu Turske, Rusije i Austrije, ali je odgovornost ipak na Srbima), Ustav je postao sredstvo za osvajanje vlasti. Borba oko Ustava iz sredine XIX veka, sukob tzv. ustavobranitelja na čelu sa Tomom Vučićevu Perišićem, Avramom Petronijevićem, Ilijom Garašaninom, koja je najpre izgledala kao zalaganje za ograničenje samovlašća knjaza Miloša, i samo naizgled ponavljala ono što je već davno predlagao Grujović, završila je uvođenjem tzv. Turskog ustava 1838. godine, a stvarnim zavođenjem oligarhije: radni slogan tih „ustavobranitelja je bio „vlast je tutor, a narod pupila”, što je obrnuto od prosvetiteljskog načela o oslobađanju od tutorstva, a političko delovanje je državu stavilo u ulogu sredstva za nacionalni program koji je Garašanin u Načertaniju odredio kao nastavak borbe, produženje ustanka, za oslobađanje Srba oko Srbije i priključenje oblasti Bosne, Hercegovine, Crne Gore, Severne Albanije Srbiji; taj je program bio tajni, a samu Srbiju je ostavio kao privremenu tvorevinu u službi nacionalnog buđenja i kao ratni resurs za svoje ostvarenje. Bio je nerealan, to jest ograničen uslovima tadašnjeg stanja u ovom delu Evrope, ali to nije brinulo vrhuške na vlasti, i idealizovao je realnost tek oslobođene Srbije, koja je bila „pupila", zavisnik od svojih vladara kao „tutora”.
Slično će se ponoviti – nakon što je ustavobraniteljska oligarhija sklanjala redom Miloša i njegovog sina Mihajla, kako bi na vlast dovela Aleksandra Obrenovića – i kod donošenja ustava Kraljevine iz 1888. godine, poznatijeg kao Radikalski ustav. Donošenje tog ustava je deo manevra kneza Milana da se proglasi kraljem, a ovo u sklopu zabašurivanja bankrota države (tj. propasti Bontuovog akcionarskog društva u visini od tadašnjih 34 miliona dinara; državni budžet je iznosio 26 miliona), i u komplikovanoj proceduri koju je propisao prethodni Ustav iz 1869, godine (država Srbija je uvek komplikovala procese promene ustava, jer je svaki ustav projektovan za večnost, valjda da tom fantazijom nadomesti svoju nedovoljnost i privremenost, prenebregavajući prosvetiteljsko pravilo iz člana 28 velike francuske Deklaracije o pravima čoveka i građanina da „nijedno pokolenje nema pravo da svojim zakonima podvrgava buduća pokolenja”), stranačkim taktikama su političke vrhuške, oligarhije naprednjaka, liberala i radikala, dogovorile promenu. Radikalska stranka je to iskoristila da preuzme vlast. Iako je njen Ustav predvideo značajno širenje nadležnosti parlamenta, spustio glasačko izborno pravo u ruke masa, to nije dovelo do demokratizacije Srbije: Ustav je bio „dvostrani ugovor između kralja i naroda“, a ne republikanski (makar da formalno, poput Engleske, ostavi figuru monarha kao simboličkog objedinitelja društva) jednakih prava, obaveza zakonitosti i slobode; što je samo ojačalo nove vladajuće vrhuške, sve dok novi, mlađi kralj, nakon proterivanja Milana, Aleksandar nije, i to u drugom državnom udaru početkom maja 1894, ukinuo i taj Ustav i vratio na snagu onaj raniji. Uslovi za mogućnost demokratizacije Srbije proširenjem glasačke baze i novim pravnim ustanovama postali su, u igrama stranaka i vođa, uslovi nemogućnosti za stvarnu ustavnost, a time i za građansku zakonitost i demokratiju. Slaba politička pismenost naroda pogodovala je upornom smenjivanju nasilnika na vlasti.
Štaviše, dogodilo se nešto što je sasvim suprotno zakonitosti, a to je opšte nasilje Kad su Pašićevi radikali osvojili vlast i porazili ranije vladajuće stranke, u Srbiji je došlo do „odisaja naroda”, Kako je izgledao taj „narodni odisaj”? Srpski liberal i političar, evropski obrazovan i svakako prosvećen, Milan Piroćanac je zabeležio a publicista Momčilo Đorgović u dragocenoj Tragediji jednog naroda prenosi:
„Umesto druge naprednjačke vlade juna 1887. obrazovana je koaliciona vlada liberala i radikala. Ona se brutalno obračunala sa naprednjacima. Počelo je u Beogradu napadom na kuće Milana Piroćanca i Milutina Garašanina, i nastavilo se u celoj zemlji ubijanjem, pljačkanjem, paljenjem kuća, jahanjem ljudi. Svaki takav slučaj Piroćanac je objavljivao u svojim novinama Videlu, i beležio u dnevniku. Ocenio je da se tada naš narod pokazao kao najdivljačniji narod u Evropi. Evo samo dva primera: Obren Rosić, penzionisani učitelj iz Tropolja, ubijen je nožem, svučen go, nataknut na raonik i tako bačen na drum.
Ubistvo Jovana Živkovića u Čigoti ovako je izvršeno. Dok su ga tukli u mehani gomila je vodila kolo. I kada je Jovan počeo obamirati onda su ga izneli, bacili pred mehanu, polili vodom i povratili u život. I tu je igralo kolo. Zatim su ga uneli ponovo u kafanu i ponovo tukli uz svirku i igru. Ovo se ponavljalo više puta. Kad je Jovan umro odsekli su mu uši i nos i razvalili donju vilicu a zatim ga bacili na drum.”
Ustavi će se menjati, ali nijednom oni neće biti puna afirmacija zakona, prava i sloboda, a „narodni odisaji” nasilja i ratova visiće nad glavama Srba sve vreme. I XX vek, sa svojim vladarima, ustavima, biće više u znaku nasilja, bilo onog neposrednog, ratnog, bilo u diktaturama, Aleksandra Karađorđevića i tadašnje vrhuške, ili Josipa Broza i partije, sve do današnjih dana kad se ista stara priča ponavlja, samo sa drugim učesnicima i u promenjenim okolnostima. Ustavno-pravno, zakonski definisane države Srbije neće biti: zakon je za nju tek instrument u pohodu na vlast. Nasilnost iznova će staviti ispod sebe razum zakonitosti i um slobode.
Reklo bi se da prosvetiteljski razum, u figuri Kantovog čistoga uma kao najvišeg zakonodavca ciljeva čoveka, njegovih zajednica i istorije (što je u prvoj Kritici najviše ispitivano u oblasti kognicije, mišljenja i saznanja, sa postulatima u pojmovima i kategorijama, naročito onih koji važe o priori, bilo da su transcendentne uslovljenosti ili transcendentalni uvidi o granicama mišljenja, i gde se ovi poslednji i sami uspostavljaju kao zakonite granice, kako ni čisti um, taj najviši legislativni organ za sve vrednosti čoveka, ne bi izlazio iz svojih legitimnih domena) stoji sasvim Nasuprot srpskom umu vezanom za nasilnost. Ta na silnost postaje regulativno na čelo, dobijajući dvostruki oblik. Kao zamena za zakon, razumu da je opravdanje da se lako poseže za njenim dejstvom, pa smo u vlasti nasilja jer „tako čine svi“; a pošto „tako čine svi” sloboda iščezava kao ideal uma, pa smo spremni da pred „svima” bilo da sledimo „sve“ bilo da im uzmičemo savijemo glavu n prihvatimo „zakon bezakonja njegovom bezumlju za „um” sredine. Put ka oblikovanju tzv. autoritarnog karaktera širom je otvoren. Kako nismo ljubitelji crno-belih podela, od nosno binarnih distinkcija, ponovimo da uvođenje načela zakonitosti, ustavnosti, ograničenja sile teklo suprotnim smerom od prosvetiteljskih programa, ali da ga je bilo, samo što je zakonitost stavljena u instrumentalnu funkciju načela snage, odnosno nasilnosti. Prosvetiteljstvo jer drugim rečima, prodiralo u Srbiju, nekad brže a nekad sporije, slabije ili jače, naročito kod pojedinaca ili pojedinih grupa, ali nije postalo program njene modernizacije, osavremenjavanja; modernizacija je ostala na površini, najviše tehnička. Kalendar srpskog uma je tekao drugačije nego onaj evropski, vreme je kod nas mereno, zaustavljano i vraćano shodno potrebama vladalačkih vrhuški, vladajućih paradigmi i prevlasti jednog narativa kojim ćemo se baviti kasnije, i moderna Srbija nije sebe modernizovala u smerovima progresa i emancipacije, već uslovljena okolnostima borbe za moć, odnosno vlast, među kojima je verovatno na važnija okolnost teška istorija jednog naroda koji nikad nije bio načisto oko toga pripada li Evropi kao istoriji a ne samo geografiji, ili su mu azijatsko breme duge okupacije, a onda pritisci raznih sila, spoljašnjih n unutrašnjih, namenili usud da poseže nasilnošću kao načelom vlastitog opstanka. Raspeta između dna sveta, onog koji sadašnjost koristi kako bi grabio ka budućnosti, i onog koji gleda u prošlost kako bi tamo našao orijentire za očuvanje svog tzv. nacionalnog identiteta, razdrta unutrašnjim borbama i konfliktima. često u svađi, i ne retko u ratu sa spoljašnjim silama ili barem u pripremama za takve ratove, Srbija sve da je i htela – a suviše često nije htela – da primi prosvetiteljske vrednosti ostajala je po strani evropskih glavnih tokova modernog doba. Zakonitost je ostala manje važna od opstanka, i nije se uvažilo da je opstanak u novim vremenima najviše uslovljen zakonitošću, a malo, daleko manje silom, ionako ne naročito velikom. Dobitak se pretvorio gubitak.
Grujovićev predlog je bio odbačen i zaboravljen poput samog Grujovića. Njegov neizgovoreni govor za prvo zasedanje Sovjeta nove Srbije nestaće i iz Memoara prote Mateje nakon prvog izdanja iz 1867. godine, tih stranica neće biti ni u jednom izdanju nakon toga, ni u preštampanoj knjizi 1893. Srpske književne zadruge, niti u kasnijem izdanju Gece Kona iz 1926, ni u izdanu jugoslovenske knjige iz 1951, Dečije knjige 1954, niti u izdanjima Prosvete 1947, 1963, 1965, 1966 i 1971, odnosno Matice srpske 1957, Nolita 1966, čak ni SANU 1988, pa ni u Besedama znamenitih Srba iz 2005. godine. Ustanove koje sebe rado nazivaju „nacionalnim” i diče se kao „čuvari i „stubovi“ srpske tradicije, državnosti i kulture, zaboravile su ovaj prvi predlog ustavnosti i zakonitosti Srbije Bože Grujovića, jer je skup sovjetnika Karađorđe pogrdama razjurio.
Pretpostavlja se, doduše, da je veliki, i najpoznatiji predstavnik prosvetiteljstva kod Srba Dositej Obradović, u svojem pripremanju ustava za Srbiju iz 1811, godine, koristio Grujovićev tekst ili u svakom slučaju takve ideje – ali ni to nije urodilo plodom. Ustanak je propao 1813, Srbija se potom pod drugim ustanicima i gospodarom Milošem Obrenovićem vratila samovlasti, čak je i prvi pečat Praviteljstvujušćeg sovjeta gde je Grujović bio, po svedočenju Vuka Karadžića, i predsedavajući, i sekretar, i pisar, i skoro sva administracija, krivotvoren: na njemu stoji godina 1804. (Sovjet je iz 1805. godine), uz dva grba „Grb Srbije sa krstom i četiri ognjila i grb Travunije sa svinjskom glavom probodene strelom“.
Božidar Grujović se rano razboleo od tuberkuloze, i preminuo već dve sodine nakon svog predloga, 1807. godine (neki vele u proleće, a neki u leto), a sahranjen je kod oltara novosadskog Sabornog hrama, ali mu se grob odavno ne raspoznaje, još se samo poneki entuzijasta seća njega i zna za njegov rad. I Srbija i Travunija (nekad i Paganija) istisle su ga iz pamćenja. Njegovo ime ne nosi nijedna ulica niti trg u Srbiji. Neko ko bi se mogao nazvati ocem srpske državnosti kao ustavnog, zakonitog poretka nestao je iz sećanja.
* Novica Milić: Kritika srpskog uma, deo poglavlja 3 – Zakon (izdanje: Most art Zemun 2023)
Autor: Novica Milić
Prof. dr Novica Milić diplomirao je na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu 1982. godine; magistrirao radom „Književna shvatanja Pola de Mana i teorija dekonstrukcije” 1987. doktorirao je tezom „Teorijski problemi čitanja kao osnove modernog shvatanja književnosti” 2001. Predavao renesansnu književnost i savremenu književnu teoriju na Filološkom fakultetu, a od 2008. godine teoriju medija i komunikacija na FMK. Gostovao je na Jejlu, Šefildu i Bečkom univerzitetu…
Ilustracije: arhiva MPN magazina
** Tekst objavljujemo na predlog čitaoca, uglednog arabiste, prevodioca i autora Srpka Leštarića koji je bio podstaknut tekstovima Slobodana Simovića objavljivanim u Magazinu prethodnih meseci.