U beogradskoj dvanaestospratnci pokvario se lift. Pozovu majstore, majstori zabrinuto vrte glavama. Pa opet čukaju po zupčanicima, proveravaju sajle, sijaličice a lica im poprimaju sve tragičniji izgled. Samo što ne zaplaču.
Ali, ne progovaraju.
Stanarima koji su ih pozvali neprijatno.
Majstori onda otreše dlan o dlan, obrisaše ruke krpama i zamoliše oko njih okupljene domaćine da ih odvedu do nečijeg kupatila, da se umiju. Ovi samo što ih ne rastrgoše vukući ih svako u svoj stan. Zatrpaše ih čistim peškirima i novim sapunima, jedan ponudi majstoru da se okupa ako želi.
Izneli rakiju i viski (sakriven u ormanu za poklon lekaru, za kuma i nedaj bože), suvo meso, slaninicu, čačanski sir, gorgonzolu, trapist, jedan iz podruma, pešice na šesti sprat (jer tamo su se majstori skrasili), zadihan, doneo glavicu kiselog kupusa.
Posedali majstori za trpezariski sto, a u trpezariji se, stojeći, tiska bar tridesetoro stanovnika čardaka ni na nebu ni na zemlji. Nečije glave izviruju i iz hodnika.
- Pa, šta kažete? - prozbori najnestrpljiviji kojeg namah prostreli laserski snop ljutitih pogleda. (Ne valja požurivati one od kojih vam život zavisi.)
Majstori su se usredsredili na đakonije i nisu odgovarali. Samo se, povremeno, čulo klokotanje i šuštanje kisele vode, piva, zveckanje viljušaka, vruskanje i mljackanje.
Stanari su strpljivo čekali. (Bilo je među njima šefova odelenja od čije pojave su se službenici tresli, direktora, naučnika iz Vinče, profesora menadžmenta, francuskog, prava i medicine, jedan poznati hirurg, ali svi su bili snishodljivi.)
Jer, bez lifta, život je postajao samo patnja. (Uzgred, posmatraču kojem do ispravnosti lifta nije u toj meri stalo, ne može da promakne ipak začuđujuća promena u držanju ovih ljudi koje je na nekim drugim mestima umnogome drugačije: lekar u belom mantilu kroz bolnički hodnik prolazi uzdignute glave kao Gospod Bog, a tako ga i gleda uprepodobljeni lift-majstor u čekaonici, tada u ulozi pacijenta. Činovnik za šalterom koji je sada manji od makovog zrna, na radnom mestu uživa pokazujući moć, baš kao sada trojica majstora. (Svako dočeka svojih pet minuta.)
Priča se da mnogi cene zdravlje tek kada ga izgube. Tako nekako je i sa liftom. Dok radi, dugmad svako pritiska kako mu volja, ne osvrćući se na uputstva o rukovanju.
I ne bi sve ovo, možda, ni bilo vredno beleženja da nije iskrslo pitanja plaćanja popravke.
Majstori su, naime, rekli cenu, i otišli.
Stanari su ostali da izračunaju koliko bi ko pojedinačno trebalo da izdvoji.
Onda je predsednik Kućnog saveta pošao od stana do stana, da prikupi pare. Pošao je od dvanaestog i sve do četvrtog je obavio posao. Od četvrtog do prizemlja, međutim, niko da se maši za novčanik. Oni, vele, lift i ne koriste. Kome treba, neka plati. Što da oni finansiraju tuđe prohteve.
Kako ne koristite, borio se predsednik Kućnog saveta, kad ste onomad prevozili vreću krompira? Nije tačno, odgovorio je prozvani, jer krompir, veli, drži u podrumu, pa povrmeno u stan prenese dva-tri kilograma, jer ako bi više, proklijao bi. A kad ste se useljavali? Uselio sam se, neću više.
I sve tako.
Digli ruke stanari gornjih osam spratova od ubeđivanja stanara donja četiri, pa se sastali kao urotnici da se dogovore šta im valja činiti.
Kada bi platili i za ove koji neće da plate, ispada mnogo. Naročito je mnogo onima sa petog i šestog sprata.
Oni sa dvanaestog, složni kao jedan, zapeli da se da što se dati mora, ovako se dalje ne može.
Oni sa sedmog i osmog samo slušaju, ne izjašnjavaju se.
Jedna žena se vatreno obrušila na državu koja ljude dovodi u ovakve nevolje.
A kad si stan otkupila za dve mesečne plate, onda se nisi žalila, suprotstavila joj se druga nalazeći svemu uzrok u samoživosti pojedinaca koji gledaju samo da njihovom dupetu bude lepo, a ostali neka crknu.
Što da mi platimo a drugi da se džabe voze, pa makar i dva sprata, prenuo se iz razmišljanja neko ko nije pratio tok rasprave.
Jeste, čuo se glas podrške, ja ću radije da pešačim do šestog, nego da platim i za njih. Lako je tebi, suprotstavio se drugi, a šta ću ja koji sam na desetom?
Oni sa dvanaestog kao da su onemeli.
Jedan je predložio da se ipak plati, ali da se organizuje dežurstvo kod lifta i da se ovima ne dozvoli ni nos u njega da promole. Ni njima, ni njihovim gostima.
Potom se više nije moglo znati ko šta govori jer su uglas zagrajali: Čista glupost! Gde je ljudska solidarnost? Ma neću iz inata! Ti možeš da se inatiš, ja ne mogu. Šta mi vredi što sam vlasnik kad ne mogu da dođem do stana? Nekada se znalo šta je čija dužnost...Ćuti komunjaro! Iju, primitivac! Molim za mir, mir, molim za mir, more TIŠINA BRE! Deri se ti na svoju ženu, ne možeš na mene. A ko si mi pa ti? Ljudi, vidite šta s nama rade, kao da smo neki zamorčići... Nije za svakog demokratija... Nemaš ti pojma šta je demokratija! Čekajte: prvo da utvrdimo čiji je lift... Arhitekte treba na bandere; ovolika Srbija, molim vas lepo, a oni pod oblake. A zakon, gde je zakon? Ko, bre, danas poštuje zakon, zakon je za ljude, a ne za... Svako polazi od sebe. Ako ti nisi... Ama ljudi, polako...Dosta je bilo polako!
I tako, oni se još raspravljaju.
Autor: Slobodan Stojićević
 | A guest post by
|