Logičke Greške i Medijska Iracionalnost

Prilog razumevanju manipulativnosti javnog diskursa

Pre nekoliko godine, dok smo se satima vozili od Beograda ka Zlatiboru, reče mi sin: “Sad znam zašto je Srbija velika… zato što su joj loši putevi”. Naravno, ovo je bila duhovita opaska. Slično kao kada mi je veče pre toga, u taštinom stanu, nakon što je supruga, iritirana mojim hrkanjem, napustila sobu u kojoj smo trebali da spavamo nas troje, i otišla da spava sa majkom i sestrom, rekao: “Tata, mama je otišla. Sad možeš da prestaneš da hrčeš”.

Možda bi popravka puteva zaista učinila Srbiju dramatično manjom

Duhovitost je, dakle, često zasnovana na narativno lepo sakrivenim logičkim greškama. U prvom slučaju, u pitanju su čak dve greške ekvivokacije, ili dvosmislenosti, pošto se meša geografsko i istorijsko značenje veličine, kao i prostorno i vremensko premeravanje dužine. U drugom slučaju, u pitanju je lažna uzročnost, koja se pripisuje jednom slučajnom događaju. Sve u svemu, kao deo komičkog diskursa, koji mi kolokvijalno zovemo ‘fazoni’, logičke greške nas, čak i kada ih primetimo, samo nasmeju.

Skroz je druga situacija sa čitanjem vesti ili komentara u medijima. Tu nas logičke greške, kad god ih primetimo, ozbiljno iritiraju. U stvari bi trebalo da se osećamo povlašćenim što smo ih uopšte primetili, jer bi u suprotnom bili izmanipulisani, kao što su izmanipulisani svi oni koji nemaju prirodni osećaj ili profesionalni trening koji im omogućuje da uoče ove greške. Što se više čovek bavi logikom to manje može da čita vesti pošto teško da ima članka u kome se ne mogu pronaći na desetine što slučajnih što namernih logičkih grešaka. To, naravno, nekada proističe iz nepismenosti, kao posledice erozije profesionalnog novinarstva. Pa tako čitamo kako se neka žena pojavila na bini u “goloj haljini” ili kako je neko “ubio, pa pretio”.

Nije lako logički ispravno razmišljati

Mnogo je opasniji, medjutim, fenomen namernog korišćenja logičkih grešaka da bi se promovisali neki stavovi, uticalo na javno mnjenje ili kreirao neki diskurs koji će tokom vremena omogućiti ostvarenje određenih ciljeva nekoj specifičnoj društvenoj grupaciji. Politička i kulturna manipulacija logički polupismenim stanovništvom zasnovana je na obilatom korišćenju logičkih grešaka i kapitalizuje na činjenici da se logika retko podučava u školama, iako bi, da je sreće, morala da postane deo elementarnog obrazovanja, kao mehanizam odbrane od sve sofisticiranijih ’prodavača magle’ i sve agresivnijih ’dirigenata’ našim verovanjima.

Ovakvih knjiga bi trebalo da bude više…

Logičke greške gore su od laži. Laž može da učini da imamo pogrešna verovanja o nekom događaju, ali logičke greške čine javni diskurs suštinski iracionalnim. To je zbog toga što je racionalni diskurs zasnovan na logici i svaka nelogičnost ili formalna greška unosi iracionalnost u medjuljudsku komunikaciju. Onda se na iracionalnost ’lepi’ energija emocija koja diskurs pretvara u potencijalni sukob. Štaviše, jedna od opasnijih logičkih grešaka se sastoji upravo u pripisivanju zle namere nekome ko tvrdi određeni stav, čime se zamenjuje rasprava o tezi tog stava raspravom o njegovoj nameri, pa se tako legitimiraju akcije koje su neophodne da bi se suprotstavili tom ’zlu’.

„Tabloidiotizacija“ populacije kao metoda manipulacije

Nekada je u bivšoj Jugoslaviji verbalni delikt sankcionisan u slučaju „neistinitog i zlonamernog predstavljanja stvarnosti“, pa se, u sudskom postupku, morala dokazati kako neistinitost, tako i zlonamernost, da bi neko mogao biti osuđen za verbalni delikt. Što je, naravno, besmisleno, pošto je zlu nameru praktično nemoguće dokazati (osim u slučaju direktnog priznanja). Danas je, u medijima, dozvoljeno tvrditi nečiju zlonamernost čak i u slučaju da brani stav, koji je faktički istinit – ukoliko je taj stav deo diskursa koji je suprotstavljen nekoj oficijelnoj naraciji. Proglašavanje nekoga za „Putinovog bota“ u reakciji na tvrdnju da „i ukrajinska vojska bombarduje civilne ciljeve“ predstavlja novu normalnost javnog diskursa na Zapadu u poslednjih godinu ipo dana. Nesumnjiva istinitost teze se uopšte ne dovodi u pitanje, ali se teza ipak diskvalifikuje kombinacijom zamene teza i argumenta ad hominem, što su dve prilično elementarne logičke greške. Pa se onda na iracionalnost takvog etiketiranja nadovezuje gnev javnosti, sa kojim se namerno manipuliše kako bi se obeshrabrile buduće izjave koje se suprotstavljaju oficijelnom narativu. Naravno, i sama teza da „ukrajinska vojska bombarduje civilne ciljeve“ može da predstavlja logičku grešku, ako se koristi kao opravdanje za rusko bombardovanje civilnih ciljeva. Jedan zločin logički ne može da opravda drugi. A, ipak se, u medijima, na svim stranama u sukobu, prečesto koristi kao opravdanje…

Rat u vreme socijalnih medija

Da bi malo ublažili ovaj nedostatak logičkog obrazovanja, hajde da se ovde podsetimo još nekih logičkih grešaka koje se svakodnevno koriste u medijima.

Ne sledi (non sequitur) je jedna od najrasprostranjenijih logičkih grešaka. Recimo, tvrdnja da je globalno zagrevanje prouzrokovano ljudskim aktivnostima a ne kosmičkim faktorima je non sequitur, pošto moguća istinitost prvog uzroka ne implicira nepostojanje drugog. Identično stoje stvari sa obrnutom tvrdnjom da je uzrok zagrevanja kosmički a ne antropomorfni. Što će reći da je čitav javni diskurs o globalnom zagrevanju, zasnovan na medjusobnoj isključivosti koja se promoviše u medijima, u osnovi jedna ogromna logička greška, koja diskurs čini iracionalnim a učesnike u debati krajnje agresivnim.  Kada bi se prihvatilo da je u pitanju više uzroka, koje još uvek ne razumemo do kraja i koje tek treba precizno kvantifikovati, bilo bi mnogo lakše uspostaviti racionalnu debatu…

Cirkularni argument (circulus in demonstrando ili circulus vitiosus), koristi tezu koju tek treba opravdati kao osnovu za opravdanje premise koja se koristi da se opravda početna teza. Primer je teza da je „Federer najpopularniji zato što ga najviše ljudi voli“. Varijanta ove greške je i petitio pricipii, gde se jedna tautologiju pogrešno postavlja kao uzročno posledična veza. Predsednik Srbije Aleksandar Vučic je majstor ovakvog narativa, kada, recimo, kaže da je „sve što Vlada čini u najdubljem interesu njenih građana“ što je samo jedno od mnogih opštih mesta, koje neprestano ponavlja a koja se podrazumevaju već unutar same definicije vlasti. A da ne pričamo o argumentu gomile (argumentum ad populum), koji uvek prepoznajemo kada počinje rečenice sa: „svima je poznato…“, „vi dobro znate…“, „nema ko nije shvatio…“ i tako dalje.

Corax: Vučić i suficit manipulacije

Ovde nema prostora za navodjenje svih relevantnih logičkih grešaka sa adekvatnim primerima. Tu su ignorisanje problema, prebrza generalizacija, pogrešna analogija, lažna dilema, sugestivno pitanje, argument neznanja, i tako dalje. Ima preko pedeset logičkih grešaka koje se, po dnevnoj osnovi, mogu pronaći u medijima i koje formiraju naše stavove a da toga većinom nismo svesni. Jedini spas je u boljem upoznavanju principa logike i u povećanoj koncentraciji na prepoznavanje logičkih grešaka.

Da završim sa anegdotom kada je neko, u prastara vremena, tražio od Epikteta da ga ubedi da je logika zaista neophodna.

Epiktet:           „Hoćeš li da ti to demonstriram?“

Čovek:             „Hoću“

Epiktet:           „Moram li onda da koristim demonstrativnu formu argumenta?“

Čovek:             „Da“

Epiktet:           „A po čemu ćeš prepoznati da li iznosim pogrešan argument?“

Čovek nije znao šta da kaže.

Epiktet:           „Zar ne vidiš da i sam prepoznaješ kako je logika neophodna – bez nje ne možeš čak ni znati da li je potrebna ili nije“.

Par milenijuma kasnije, nakon eksplozije javnog diskursa, meni se čini da nam je logika možda potrebnija nego ikada. Zato, učite logiku i prenosite to znanje na svoju decu! Time ćete ih učiniti otpornijim na jednu sveopštu manipulaciju sa kojom se susrećemo u savremenom svetu. …

Autor teksta: Slobodan Simović