LJUTNJA, BES I GNEV

Tri stepena jednog stanja

Za izražavanje raspoloženja tihe većine u autoritarnim sistemima dugog veka obično se koristi reč nezadovoljstvo. Pod tihom većinom u našem slučaju podrazumevam ukupno stanovništvo kad nije pred televizorom. Kada se socijalne razlike i stepen represije ubrzano povećaju to stanje opisuje pojam ljutnja, medjutim čak i površnim praćenjem javnih glasila i društvenih mreža, primetna je sve češća upotreba pojma bes. Studendti sve češće govore: “Mi smo besni.” Bes je povišeno emocionalno stanje koje je posledica nagomilane ljutnje. Bes neretko nije kontrolabilan. Da nie reč o lingvističko žargonskoj transformaciji već eskalaciji stanja koji ti pojmovi opisuju je postalo evidentno.

Kada u glavnom gradu jedne zemlje pola miliona ljudi nema kanalizaciju, a njene “elite” grade “nacionalne stadione” i druga Potemkinova sela, kada se decenijama gradi metro tako što se ne gradi. Kada se iz trulog golfa dvojke naglo pređe u ferari i na kokainu da gas do daske, kada od sopstvenog tereta sama od sebe padne dekorativna fasada na ošamućeni narod i ogoli trulu armaturu privida institucija, poretka i preotete države u kojoj je Jedan svima sve i kada njegove zaumne naume sprovode, desetine nekompetentnih i nemoralnih, alavih ‘neimara’ sa bezvrednim diplomama i neupitani se napokon zapitaju, a ispod smrtonosnog tereta se usprave slučajno preživeli, oni na koje se nije računalo, za koje se smatralo da su inertni i nebitni, studenti, deca i poneko ko nije sedeo pred televizorom.

Kada vladavina propagandom, opstrukcijom kritičke svesti do krajnjih granica uz pomoć rastera kvazimodnih medija, bahatošću, voluntarizmom, nepotizmom i opštom koruptivnošću motivisanom patološkom analno zgrtačkom fiksacijom primitivnih na brzinu nastalih “elita” preraste u represiju, onda i pojmovni aparat svakodnevnog prirodnog govora počinje da klizi opisujući precizno radikalizaciju stanja. Izgleda da i u ovom polju važi jedan od osnovnih zakona fizike: Akcija izaziva reakciju, Bes preraste u gnev kada propaganda postane sveobuhvatni simulakrum istine.

Kada su po jednoj anegdoti Mariji Antoaneti prigovorili da narod nema hleba ona je odgovorila: “Pa neka jedu kolače.” U našem slučaju parafraza ovog ciničnog gesta je bila donekle modifikovana u skladu sa sistemom vrednosti i mentalnim horizontom tih “elita”: Na jelovniku su ponuđeni gnusni parizer, toksični majonez i dva jaja, a za dezert na kraju i crvena šaka sa podignutim srednjakom, jednoznačni vulgarni svima jasan simbol.

Naj viša zgrada, naj veći spomenik, naj duži prst. Sve omfalos do omfalosa. Diže im se, može im se. “Neki tvrde da narod jede čak i kifle!”

Kako slutim ukoliko stanje nastavi da eskalira, a pojmovi, nezadovoljstvo, ljutnja i bes prerastu do te mere da ih naj bolje opisuje termin gnev, čini mi se da će ta bestidna šaka ostati bez svog uskurčenog srednjeg prsta. Naravno sve ima svoju cenu, pa će na pločnicima biti i mnogo krvi pametnih, nevinih pobunjenih ojađenih, nezadovoljnih, i gnevnih ljudi, nažalost mladih i dece. Da li smo spremni da je samo oni plate?

Dok svetski imperijalizmi vrtoglavom brzinom prave neviđen zaokret pod oštrim uglom Jedini, kao kasno ispaljena i loše navođena raketa bezumno hrli mamcu Davosa, koji mu se uverenom da je i sam deo te “globalističke elite”, izmiče poput strašnog klovna koga gađaju šampitama, dok čekamo blagodeti od litijuma, probuđena deca, koju zovu još i stranim špijunima, vape mesecima za malo pravde i poretka svesna da se dave u u klin čorbi davno skuvanoj po zlom receptu. Njima ne treba nikakva ‘kuharica’, oni svu gorčinu zaprške koja im je servirana još pre rođenja osečaju na svojoj košži. Brane se direktnom demokratijom. Svesni su da to još nikada nije uspelo. Ali im je to jedina šansa. Možda jednom i i uspe?

A kada mi ostali letećim automovilima sa litijumskim baterijama made in Jadar budemo išli po taj parizer i majonez, onda će i nama biti dobro. Krv na pločnicima se sa te visine valjda ne vidi.

Da su pornokratija i pornografija u uslovno posledičnoj sprezi neprekidno nas podseća lokalni narko tester čiji višekanalni multimedijalni višedecenijski trust je mnogo više doprineo stupidizaciji naroda od svih sedativa, trankvilajzera i loše rakije, dok “elite” tim dobrom pijuckaju probrana vina i šmrču da bi lakše podneli činjenicu da su bogovi svoje vrste. Dok od nas pravi budale on leti, lebdi, leči, proizvodi već proizvedeno, kao i svaki bog ni od čega pravi nešto i nekoga, od prostitutke ikonu, od dripaca autoritete, a naj brže i naj bolje preleće. Naravno ništa nije uspešno kao uspeh, a on se postiže kroz radikalizaciju kiča i nemorala. I eto ti sirotinjskog Ilona Maska. Formula preleta u bestežinsko stanje je u jednačenju u neukusu, šta neukusu, pornografiji bez primesa erotike. Ostrukcija kritičkog mišljenja je naj unosnija industrija. Etiketu može da menja kad god zatreba.

Za ostale niže bogove u tom mediskom panteonu, oraklu propasti društva, predviđene su niže operativne funkcije. Oni još uvek moraju da rade manuelno i da glade uzdignuti srednji prst Jedinog i Nezamenjivog. Valja im da i dalje marljivo spletkare, blate podmeću, huškaju i šire dezinformacije bar dok se bolje ne organizuju masovnije grupe navijača kvazi patrijota, ili dok Jedini ne komanduje žandarmeriji, koja je svakako lasna i sposobna da tu anomaliju pretvori u prah i pepeo pre nago što On pred kamerama ukrsti pogled kao one jeftine gipsane gospe koje se budzašto prodaju po turističkim svetilištima, pogleda tim dubokim unutrašnjim uvidom i počne da pregovara sa “višim silama” o sopstvenoj divinizaciji. Iskreno se nadam da je bar žandarmerija pri sebi, tim pre što živim u epicentru i što sam jedne vrele letnje noći imao priliku da vidim kako to izgleda kada konjica i otvoreni landroveri sa krupnim ljudima naoružanim dugim cevima ulete u gnevnu masu. Tu prestaje razlika izmedju pobunjenih i izluđenih, između hrabrih, gnevnih i preplašenih, gradskih dama sa kučićima i programera sa decom na ramenima, onih koji ovlaš podržavaju i branioca lika i dela, između, ubačenih, i iskrenih, pacifista, navijača, stranačkih birokrata i NGO prinčeva, kapuljaša i studenata. Suzavac je isti za sve, a u toj magli ničiji život ne vredi ništa. Takav je to mehanizam, gruba smtonosna sila. Ona je tu da se NE KORISTI jer za pogibiju nije kriva sama ta sila već onaj koji bi je instrumentalizovao bilo kojim povodom, a naročito zbog svoje megalomanije iza koje stoji neuspeh prouzrokovan ozbiljnim duševnim poremećajem koji ga čini sposobnim da bude infektivno žarište opšte psihoze. Ne čudite se, nije on jedini: Karakala, Neron, Ludvig bavarski… predug je taj niz…

Godinama promišljam odnos etike i estetike, učim, čitam, sumnjam, uviđam, razočaravam se i ponovo uzlećem, ponekad ponešto i napišem, ali me tihi pesimizam koji me odavno nagriza uvek vraća u početnu tačku. No odavno je došlo vreme da se i ta namerno zamagljena simetrija, jedan od konstituta društvenosti i čovečnosti vrati u fokus javnog diskursa. Ne bi mi ni palo napamet da o toj značajnoj temi koliko toliko glasno mislim, čak ni pred samim sobom, da me u tome nije inspirisao medijski nastup dragog kolege, Stanka Crnobrnje, i učinio da se posle toliko vremena ne osetim samim do singulariteta. Stanko je profesor teorije kulture i medija na nekom od univerziteta, sa njim sam nekada davno uživao u avanturi jedne tada pametne, progresivne i svrsishodne televizije, kakve danas više ne postoje, bivši pretvorene u propagandne geštetnere interesnih grupacija, kako ovde tako i širom sveta. U, ni pola sata, mirnog, svakom razumljivog iskaza on je pokazao da je “političko biće društvene krize” uslovljeno tesnom povezanošću estetskog i moralnog i kako je taj smrtonosni dekadentni ples kobre i mungosa stvorio uslove za vtoglavi pad u blato plitke mutne bare, kojoj se dno ne vidi, po kojoj glasačka većina pliva za Jedinim iz Davosa, pritom uverena da sopstveni patriotizam, a drugi bez straha, kao karijatide pridržavaju nadstrešnicu koja se već obrušila, ne znajući da li će Jurodivi komandovati žandarmeriji: “Razbucajte to za pet minuta.”

Dakle, ako žandarmerija bude razumna i ako bude sreće da se Jedini na vreme samodivinizuje, te ako postoji dan posle, krenite prvo sa estetskim i moralnim, pre svega u medijima. Neće ništa doći ni brzo ni lako, jer prljav veš se pere iz više voda, i zato učvrstite princip smenjivosti.

Autor: Milan Peca Nikolić