Rodio se u Los Anđelesu one godine kada je Tito umro. Oba roditelja Srbi, ali srpski natuca. Ne zna ćirilicu. Ovih dana došao u Beograd, u posetu tetki, pa posle izvesnog vremena odlučio da skokne malo na more. I to baš u Dubrovnik.
Svi iz njegove beogradske okoline se smrkli. Ne odgovaraju ga od namere, ali ga upozoravaju. Nemoj tamo da govoriš da si Srbin. Ne vozi kola beogradske registracije već iznajmi vozilo... i slično.
A zašto? – pito je.
Oni nas mrze – odgovarali su mu.
A zašto? – pitao je opet.
Pa tako... odgovarali su oni pomalo zatečeni. Tako je to oduvek. Ne podnosimo se.
A zašto? – pitao je mladić rođen u Los Anđelesu kada je Tito umro i koji ne zna ni našu istoriju, niti ovo što mi znamo o srpsko-hrvatskim odnosima, ali ne umemo jednostavno odgovoriti na na jednostavno pitanje: Zašto?
Zašto se mrze Srbi i Hrvati? – pitao sam jednu devojku. Ne znam, stvarno ne znam, rekla je. Pitanje je da li se uopšte mrze? – dodao je njen momak. Jok, odbrusila mu je prgavo – nego se kolju tek onako!
Na pitanje, seljak mi je oprezno odgovorio pitanjem: A što pitaš? Kada sam ga malo više pritisnuo, odlučio je da se izjasni. Oni misle, rekao je, da su kulturniji od nas, da su čistiji (više se kupaju) i sve u svemu da su bolji. A nisu. Mi smo bolji.
Tanušan odgovor. Kako objasniti mladiću iz Los Anđelesa - koji tek namerava da se uputi u svoje korene - da se dva naroda iz rata u rat satiru zbog toga što jedni tvrde da se drugi nedovoljno kupaju i da ne govore hvala i izvolite?
Jedan mi opet objašnjava da je to sasvim normalno, pošto smo braća. Dva najbliža naroda. A to oslikava pričicom:
- Pita čovek čoveka: Ko ti izvadi oči, prijatelju? Brat, odgovori oslepljeni. A... zato je tako duboko...
Ni to, međutim, nije odgovor za mladog Amerikanca srpskog porekla koji se rodio kada je Tito umro, a o istoriji Balkana ne zna ništa više od bilo kog prosečnog Amerikanca.
Jer, braća su valjda oni koji se vole?
Ne mora biti što smo braća, može i što smo komšije. Ko će na koga nego komšija na komšiju? Najbliži su jedni drugima. Neće valjda da se zakrve sa Fincima ili Meksikancima? – uporan je moj sagovornik.
A što se onda nismo pobili sa Rumunima?
Jedan se opet toliko uvredio i iskolačio oči kada sam mu postavio rečeno pitanje, da sam morao da ustuknem da me ne proguta:
- Štaaaaa?! Sram da te bude! I ti si mi neki Srbin! Šta su nam radili Hrvati, to zna svako. Imaš li ti oca, dedu? Ko te vaspitavo? Jesi li čuo bar za Golubnjaču?
Ni to nije odgovor za mladog Amerikanca srpskog porekla. Jer, pitanje je zašto smo se zazmrzeli toliko da dođe do klanja, a ne što smo se zamrzeli posle klanja, kada osveta rađa osvetu i zlo se uvećava kao grudva snega bačena niz smetove. Mi njima, primerice, Golubnjaču, oni nama Jazovku kod Krašića. Mi njima onu jamu, oni nama Bleiburško polje, mi njima... A ko je prvi počeo? Pa Oni, reći će i jedni i drugi.
Istina je da je osveta slatka, ali ta je slast kratka. Nailazi bol jer je na redu osveta osvete. I u beskraj. Neko jednom mora prekinuti taj beskrajni krug.
- Oni katolici a mi pravoslavni... - pokušava sagovornik da nađe opravdanje za svoje osećanje, ali se već znoji i mršti.
- Katolici su i Francuzi i Irci i...
- Mogao bih odgovoriti – na kraju se setio moj sagovornik, - ali morao bih ići daleko u istoriju. Ne može to tako kratko.
Beograđanka, tetka mladog Amerikanca zamolila me da napišem odgovor na pitanje - zašto se mrze Srbi i Hrvati, a ona će tekst prevesti i poslati u Los Anđeles, gde joj se bratić već vratio.
Bacila me na muke.
Ne mrze se, naravno, svi. Puno je brakova, rođačkih veza, pojedinačnih prijateljstava, ali opšte je mesto da se Srbi i Hrvavti ne trpe. Stavio sam prst na čelo i ...
Setih se skaske koja je opisivala jedan pokus sa majmunima. Priča je svojevremeno kružila svetskom mrežom, a glasi otprilike ovako:
Počinje se s pet majmuna u kavezu. Uđite unutra, na kanap okačite bananu i postavite stepenice ispod nje. Ubrzo će jedan od majmuna početi da se penje ka banani. Međutim, čim priđe stepenicama, poprskajte sve majmune hladnom vodom.
Posle izvesnog vremena i drugi majmun pokušava da dohvati bananu. Postupak se ponavlja. Svi majmuni opet su poprskani hladnom vodom.
Ubrzo će kada jedan od majmuna pokuša da dohvati bananu svi ostali pokušati da ga spreče.
Tada možete ukinuti hladnu vodu.
Izbacite jednog majmuna iz kaveza i dovedite novog. Novi majmun vidi bananu i pokušava da je dohvati. Na njegovo iznenađenje, svi ostali majmuni ga napadaju. Posle još jednog pokušaja i napada, majmun zna da će biti napadnut ako proba da se popne uz stepenice.
Zatim, zamenite još jednog od starih majmuna novim. Novi majmun se penje uz stepenice i biva napadnut. Prethodni novajlija svesrdno pristupa kažnjavanju!
Na isti način, postupno zamenite sve stare majmune novim. Novi majmun je napadnut svaki put kada se popne uz stepenice. Većina majmuna koji ga tuku nemaju pojma zašto nije dozvoljeno penjanje uz stepenice, pa ni zašto biju novajliju.
Pošto ste zamenili celu početnu postavu majmuna, jasno je da ni jedan od preostalih majmuna nikada nije bio poprskan hladnom vodom. Ipak, ni jedan majmun ne pokušava da se popne uz stepenice do banane.
Zašto?
Zato što - koliko oni znaju - tako se to oduvek radi.
Slobodan Ninković zvani Bobika, iz Velikog Borka, ispričao mi je da niti on niti iko njegov odlazi kumu na slavu, i obratno. (To je davnašnje kumstvo, ko zna kad nastalo.) A zašto? Tako je to od davnina, niko ne zna zbog čega. Pa to je glupo, kažem. Glupo je da kum kumu ne ide na slavu. Naravno, potvrđuje Bobika, ja sam hteo to prekinuti, ali naši stari kažu: Ne dolazi u obzir! Kad mi pomremo, radite šta znate.
I eto.
Autor: Slobodan Stojićević
 | A guest post by
|