Naučnofantastične storije Morisa Renara (Maurice Renard) (1875-1939) stvorene su tokom druge polovine onoga što se često popularno naziva „zlatnim dobom“ francuske spekulativne proze (negde od 1880. pa sve do 1940. godine) i zauzimaju prilično specifično mesto u istorijatu naučne fantastike.
Znatan broj evropskih i francusko-kanadskih akademskih izučavalaca SF-a vrlo visoko vrednuje rad Morisa Renara: Versen ga naziva „najboljim francuskim SF piscem u periodu 1900-1930“; jedan drugi kritičar opisuje Renarove kratke priče rečima „među najuzbudljivijim u francuskoj književnosti“, a treći primećuje da je Renar bio „prvi živi francuski žanrovski autor koje se našao u Istoriji književnosti Rene Lalua i Anri Kluara. S druge strane, u anglosaksonskoj kritici gotovo da je zanemaren i tek u poslednje vreme pojedini radovi evociraju sećanje na njega.
Međutim, ono što je zanimljivo za naše čitaoce, jeste danas gotovo nepoznata činjenica da je većina njegovih naučnofantastičnih romana prevedena na naš jezik i to u vreme kada je i nastajala, mnogo pre prevoda na engleski jezik!
Štampanje Renarovog prvog SF romana Doktor Lern (Le Docteur Lerne) 1908. godine donelo je oduševljene kritike i lansiralo ga je u orbitu pariskih književnih krugova. Iako nesumnjivo pod snažnim uticajem Velsovog Ostrva doktora Moroa (1896) – uticaj otvoreno priznat od strane samog Renara u posveti - Doktor Lern razvija mogućnost biološkog inženjeringa daleko više od Velsa.
Posle godina eksperimentisanja sa kalemljenjem delova životinja na biljke i obrnuto (što povremeno dovodi do vrlo zapanjujućih rezultata), Dr Lern počinje da razmenjuje mozgove između životinja, između ljudi, pa čak i između životinja i ljudi. Kao rezultat ovih eksperimenata, on na kraju uspeva da projektuje svoj um i duh na druge žive (i ne-tako-žive) objekte, kao što su ljudi, drveće, pa čak i automobil.
Naracija je vođena u prvom licu od strane nećaka Dr Lerna koji je došao u posetu: on postepeno (u detektivskom maniru) otkriva istinu o eksperimentima svog ujaka i njegova reakcija se kreće od morbidnog čuđenja do čistog užasa.
Roman je kod nas preveden čak dva puta. Prvi put pod nazivom Eksperimenti doktora Lerna u časopisu Zabavnik Ilustrovanog lista koji su izdavali Ivan Zrnić i Nikola B. Jovanović u 11 nastavaka od broja 5 do broja 15 za 1923. godinu. Mnogo godina kasnije roman je objavljen pod nazivom Doktor Lern u ediciji Zvezdane staze br. 9 i kao takav praktično jedno poznat domaćim ljubiteljima naučne fantastike.
Renarov sledeći roman Plava opasnost (Le Péril bleu) objavljen 1911. godine, možda je njegovo najpotpunije SF ostvarenje i, prema jednom kritičaru, „još uvek se čita onako dobro kao kad je orginalno objavljen“. Iako nikada nije preveden na engleski, mogao je biti inspiracija (preko Čarlsa Forta) nekim drugim SF pričama o Zemlji-svesno-okupiranoj-od-strane-superiornih tuđina, kao što je Sinister Barrier (1939) Erika Frenka Rasela. Još jednom, originalnost Renarovog teksta leži u njegovoj neuobičajenoj tački gledišta.
Sarvanti, jedna eterična tuđinska rasa, istražuje nešto što je za njih beskrajan okean koji pokriva jedan novi svet: oni vade neobične primerke tih domorodačkih oblika života koje žive u njegovim dubinama; njihovi naučnici ih proučavaju, seciraju, klasifikuju, čuvaju i izlažu u muzejima; i tek na kraju slučajno otkrivaju da su ta podmorska stvorenja sposobna da pate i racionalno razmišljaju.
Na kraju, velikodušno, Sarvanti rešavaju da prestanu sa eksperimentima, tj. više ne „pecaju“ ove čudne dvonoge sisare po gustim atmosferskim morima planete Zemlje. Le Péril bleu je stoga značajan ne toliko zbog opisivanja mogućnosti postojanja superiornih tuđinaca u svemiru, već zbog svog ranog anti-antropomorfnog tretmana ove tradicionalne SF teme.
Ovaj roman serijalizovan je pod nazivom Plava opasnost u dnevnom listu Vreme od 25. decembra 1921. godine do 16. marta 1922. godine.
Roman je najavljen na sledeći način: „Danas počinje izilaziti u podlistku „Vremena“ čuveni roman Morisa Renara Plava opasnost u prevodu Radivoja Karadžića. Plava opasnost je u isto vreme delo od književne vrednosti i uzbudljiva priča čije peripetije drže čitaoca u napregnutoj pažnji do poslednjeg reda. Pisac u njemu provodi čitaoca kroz najnepoznatije predele sveta, upoznaje ga sa velikim tajnama čovečije duše i vasione i otkriva mu, vizijom pesnika i naučnika, velike probleme današnjice. Čitajte Plavu opasnost! najlepši roman u kome nauka i ljubav, večita ljubav pružaju čitaocima svakog dana nove zanimljivosti.“
Originalan roman se sastoji od dva dela, od kojih svaki ima XXI poglavlje. U početku objavljivanja svakoga dana je u podlistku objavljivan po jedan odlomak, da bi redovnost izlaženja polako bila svedena na svaki drugi dan, pa povremeno i svaki treći. Izlaženje u je bez obrazloženja prekinuto tokom prevoda IX poglavlja drugog dela – otprilike tri četvrtine knjige je prevedeno.
Prevod Radivoja Karadžića dosta verno prati tekst, ali sadrži mnogo grešaka: od nerazumevanja izvornika, preko loše odabranih srpskih reči, gramatičkih nepreciznosti, pa sve do mnoštva očiglednih štamparskih grešaka. Ovo značajno smanjuje čitljivost teksta i kvari opšti utisak kod čitanja. Inače, izvorni tekst sadrži dosta kratkih, iscepkanih rečenica – znatno više modernistički nego Doktor Lern.
Godine 1920. Renar je objavio roman za koji će se ispostaviti da je njegov najpopularniji i najprevođeniji: Orlakove šake (Les Mains d’Orlac, 1929).
Većina čitalaca i filmskih gledalaca SF/horor žanra lako će prepoznati priču o poznatom pijanisti koji gubi šake u sudaru vozova, hirurškim putem mu ih zamenjuju rukama jednog smaknutog ubice, a on kasnije počinje da poprima odlike psihopatskog donatora njegovih ekstremiteta. Knjiga je ekranizovana nekoliko puta: dva najpoznatija filma su iz 1926. godine Roberta Vejna (tvorca Kabineta dr Kaligarija) sa Konradom Vejtom kao Orlakom, i iz 1935. godine Karla Frojnda sa Piterom Loreom u naslovnoj ulici (zbog nekog čudnog razloga nazvan Luda ljubav). A očigledna fascinacija Holivuda ovom temom nastavila se tokom godina preko niskobudžetnih krimića zasnovanih — mada često vrlo labavo — na Renarovoj originalnoj premisi: na pr. Zver sa pet prstiju (The Beast with Five Fingers) (1946, takođe sa Piterom Loreom), Ruke stranca (1963), pa čak i noviji Delovi tela (1991, sa Džefom Fahijem.
Kod nas ovaj roman, preveden kao Orlakove ruke, izlazio je u 20 nastavka u već pomenutom Zabavniku Ilustrovanog lista od broja 34 za 1925 godinu do broja 1 za sledeću godinu.
Objavljen 1921. godine, Renarov roman L’Homme truqué bez sumnje je bio delimično inspirisan delima dva autora koje je on dobro poznavao i kojima se divio: Velsovom „Izuzetnom slučaju Dejvidsonovih očiju“ (The Remarkable Case of Davidson’s Eyes“ (1895)) i „Drugom svetu“ (Un Autre monde“ (1895)) Ronija starijeg.
Međutim, za razliku od ovih priča, Renarov protagonist je francuski vojnik iz Prvog svetskog rata po imenu Žan Lebris koji se borio pored Strazbura i koji je, nakon što je oslepeo od eksplodirajuće topovske granate i bio zarobljen od strane neprijatelja, odveden do vrhunskog nemačkog naučnika po imenu Doktor Prozop (Prosope), koji sprovodi napredna oftamološka istraživanja. Lebris je opremeljen eksperimentalnim elektroskopskim očima koje mu dopuštaju da sagleda stvari koje su daleko od normalnog spektra ljudskog vida.
Kao dodatak čudnim sinestezijskim efektima („viđenje” zvukova, mirisa, i dr.), njegove veštačke oči mu, između ostalog, omogućavaju da vidi elektricitet, magnetna polja, kretanje vetra i sve vrste radijacije. Na nesreću po Lebrisa, ispostavlja se da su ove nove moći prokletstvo, jer nije u mogućnosti da blokira vizije. I, nakon što neprestano uočava ono što je nevidljivo, električna bića koja koegzistiraju – nepoznata čovečanstvu – u istoj ravni sa nama, on naposletku pada u komu i umire.
U časopisu Vreme serijalizovan je roman L’Homme truqué pod nazivom Čovek sa veštačkom očima. Vreme na sledeći način najavljuje ovaj roman: „Ovo je jedan od najuzbudljivijih poratnih romane francuske književnosti, u kome se opisuju fantastični doživljaji jednog francuskog vojnika koji je izgubio vid u rovu, i kao slep pao u ropstvo Nemaca. On se vraća u domovinu sa veštačkim očima, ali svoju tajnu krije i od najbliže okoline. NJEGOVE NOVE OČI DOZVOLJAVAJU MU DA VIDI I KROZ SVE ČVRSTE PREDMETE... Oko ovog tajanstvenog čoveka vodi se krvava borba, da bi se doznala tajna njegovog ponovo zadobijenog vida. Uzbudljive peripetije ove potajne ali uporne borbe pratiće naši čitaoci sa napregnutom pažnjom.“ Prvi nastavak objavljen je 28. aprila 1939, a poslednji (23. nastavak) 21. maja 1939. godine.
Poslednji roman koji je kod nas preveden bila je Renarova najdetektivskija SF proza — možda oblikovana po Poovim „Ubistvima u ulici Morg“ — objavljena je maja 1924. godine i nosi naslov Le Singe (zanimljivo prevedeno na engleski kao Slepi krug (Blind Circle), 1928).
Koautor ovog romana je Alber Žan i, kao i većina Renarove proze, originalno je objavljen u obliku feljtona (u 62 epizode) u jednom pariskom palp časopisu. Zaplet se odnosi na policijsku istragu tajanstvenog prisustva mnoštva leševa — svih iste osobe, izvesnog Rišara Sirua. Posle nebrojenih zapleta i raspleta, misterija je konačno rešena: Rišar je, u stvari, još živ. Korišćenjem skorašnjih otkrića elektrolitičkih procedura duplikovanja (ali ne i oživljavanja) životinjskog i ljudskog tkiva, on je proizveo bezbroj sopstvenih klonova i razbacao ih po Parizu, kao javni mamac da privuče investicioni kapital za svoja naučna istraživanja. U jednom još bizarnijem preokretu, Ričard na kraju umire (zaista) ali njegov duh uspeva da preživi i na kraju zauzima klonirano telo njegovog brata, za čijom ženom žudi. Očigledno je da je, osim tog frankenštajnovskog motiva stvaranja sintetičkih tela iz retorte, Le Singe više „komedija o manirima, seksu, [i] tajnama u maniru Gastona Lerua“ nego naučna fantastika, kaže jedan od izučavalaca naučne fantastike.
U časopisu Ilustrovani list je od broja 38 za 1925. godinu (20. septembar 1925.) do broja 5 za 1926. godinu (31. januar 1926.) serializovan roman Le Singe preveden kao Čovek koji je umro nekoliko puta (Moris Renar i Alber Žan).
Nažalost, kasnije godine života Morisa Renara - od 1930. do 1939. - bile su protraćene pisanjem prilično šablonskih i, generalno, ne tako kvalitetnih romana, što je bio rezultat, između ostalog, iznenadnih finansijskih i emocionalnih turbulencija u ličnom životu u deceniji pre njegove smrti. Međutim, na sreću, on neće biti upamćen po njima.
(Prilikom pisanja korišćeni su delovi teksta Artura Evansa o naučnoj fantastici Morisa Renara)
Autor teksta: Miodrag Milovnović
 | A guest post by
|