NA IZVORU SMISLA
’Unutrašnji govor’ i semantički kolaps
Kao mali, često sam igrao fudbal sa samim sobom, tako što sam šutirao loptu o zid, pa onda branio odbitak. Deluje kao prosta mehanička igra, kao fizička aktivnost bez mnogo smisla, ali nije tako. U mojoj glavi, organizovao sam čitava takmičenja, državna i svetska prvenstva, gde igrači dva tima naizmenično pucaju penale protivničkim golmanima, koje sam, naravno – i jedne I druge - predstavljao ja sam. Iako nisam namerno ’nameštao’ rezultate, nekako su uvek pobeđivali Partizan i reprezentacija Jugoslavije…
Ove misli u mojoj glavi nisu bile samo mentalni, već i lingvistički fenomeni. Fonetski, sintaktički i semantički konzistentne priče, koje sam čak i stilizovao, zavisno od toga koji sam sportski reporter izabrao da budem. Sve sa poštapalicama tipa: „Ljudi, pa jel’ ovo moguće“! A umeo sam i nakon meča da, kao sportski novinar, pravim intervju sa igračem koji je dao odlučujući gol…ili da, kao trener, savetujem golmana na koju stranu da se baci…
Taj fenomen unutrašnjeg govora, koji se često preklapa sa našim mislima, iako se ova dva kognitivna fenomena ne mogu poistovetiti, postavio je kao zasebnu temu psiholoških istraživanja ruski psiholog Lev Vigotski.
Po njegovom mišljenju, unutrašnji govor nije interni ’brat blizanac’ eksternog govora, već ima sopstvenu kognitivnu funkciju i neke jedinstvene karakteristike. Radi se o dinamičkom, fluidnom, spontanom i nestabilnom procesu, koji se lako pomera od jedne do druge teme, bez obaveze dovršavanja bilo koje lingvističke ili smisaone celine (reči, rečenice, argumenta…). Dok je u spoljašnjem govoru mišljenje embedovano u rečima, u unutrašnjem govoru reči ’umiru’ čim omoguće da se pojavi misao. Utoliko je unutrašnji govor mnogo bliži čistom mišljenju nego eksterni govor. Pa se može nazvati i ’mišljenjem u rečima’, koje se ne može poistovetiti sa čistim mišljenjem, jer se čisto mišljenje može manifestovati ne samo kroz reči, već, na primer, i kroz vizuelne sadržaje.
Vigotski je verovao da deca, u ranoj mladosti, prvo uče ’eksterni’ govor unutar jezičke zajednice, a onda ga interiorizuju i koriste kao ’unutrašnji govor’ ili ’verbalizovanu misao’. U jezičkom kontaktu sa okruženjem, deca kontinuirano uče ne samo kako da nešto kažu, već i kako da formiraju same misli, što je jedan od osnovnih razloga zbog kojih se, kasnije, unutrašnji procesi razmišljanja odvijaju u velikoj meri kao verbalni procesi.
Iako ova tema unutrašnjeg govora možda nekome može izgledati sekundarno u odnosu na pitanja svesti, percepcije ili memorije, ona je, naročito u poslednjih dvadesetak godina, postala jedna od ključnih tema čitavog niza naučnih disciplina, uključujući psihijatriju, razvojnu psihologiju, psihoanalizu, kognitivnu nauku, neurologiju, filozofiju svesti, lingvistiku pa čak i antropologiju. Oliver Saks je, recimo, verovao da dete upravo kroz unutrašnji govor konstruiše kako svoj svet tako i sopstveni identitet - što unutrašnji govor postavlja u samo središte diskusije o svesti i samosvesti.
Broj različitih teorija u vezi sa unutrašnjim govorom je u totalnom neskladu sa činjenicom da je jako teško primeniti bilo kakvu naučnu metodologiju kako bi se objektivno istraživao ovaj fenomena – izvan relativno nepouzdanih okvira introspekcije. Postoji teorija koja svrhu unutrašnjeg govora vidi u fokusiranju pažnje. Na sličan način, o njemu se može razmišljati i kao o procesu koji omogućuje kratkoročnu (operativnu) memoriju, time što nam obezbedjuje da zadržimo u svesti odredjene reči, brojeve ili čak slike, koje smo opisali (’indeksovali’) nekim rečima. S druge strane, ima i onih koji tvrde da je funkcija unutrašnjeg govora pre svega da omogući apstraktno mišljenje, što znači mišljenje o objektima koji se ne mogu opaziti. Naravno, ovo je u totalnom neskladu sa stavovima drugih, koji ne smatraju da unutrašnji govor ima bilo koju specifičnu funkciju, već pre opštu, integrativnu ulogu: da omogući povezivanje u smislenu celinu različitih elemenata od kojih se sastoji ukupnost naše kognicije.
Tema unutrašnjeg govora postaje još zanimljivija kada se shvati da nije u pitanju nešto što biramo da radimo u jednom konkretnom momentu, a uopšte ne radimo u nekom drugom, već je reč o permanentnom, možda i kompulzivnom, procesu unutrašnje verbalizacije koga se teško možemo osloboditi, čak i kada to aktivno pokušavamo. Probajte da se skoncentrišete na to da zaustavite unutrašnji govor i videćete da to uopšte nije lako učiniti. Možda ćete se naučiti kako da sprečavate smisleno nizanje reči i rečenica; kako da učinite unutrašnji govor nekoherentnim, fragmentarnim, rascepkanim, besmislenim i nerazumljivim; pragmatski neupotrebljivim i ’ne-semantičnim’. Ako se bavite meditacijom, naučićete da ’fiksirate’ unutrašnji govor, da ga svedete na monotonu repetitivnu ’mantru’ – ali ga svakako nećete potpuno eliminisati i na duže vreme zaustaviti njegov tok.
Ova univerzalnost i kompulzivnost unutrašnjeg govora sugeriše da je reč o jednoj vrsti ’nagona’, pa tako procesa koji je od fundamentalnog značaja za naš opstanak. Kada čovek posmatra strukturu ovog procesa uočljivo je da je kontinuitet unutrašnjeg govora praćen diskontinualnim pojavama smisla. Mi spontano znamo kako da iskoristimo tok unutrašnjeg govora da kreiramo smisao, recimo, kada se igramo, kao u primeru mog pucanja penala samome sebi u ranoj mladosti. Znamo kako da čitamo u glavi neki tekst koji smo napisali, zamišljajući da ga slušamo kao neka druga osoba (recimo, osoba kojoj je upućeno pismo ili kao projektovani čitalac knjige koju smo upravo napisali). Pa možemo da ponavljamo neke rečenice više puta, a da zamišljamo kako bi ih doživljavale osobe koje pripadaju različitim grupacijama. Često se, u glavi, svađamo sa nekim, pa uvežbavamo argumente koje ta osoba neće moći da pobije. Ili zamišljamo kako nekome izjavljujemo ljubav i pitamo se kojim je rečima najbolje da izrazimo to osećanje.
Ali, čak i kada ne postoje praktični razlozi za osmišljeni unutrašnji govor, njegov kontinuitet će se nastaviti u pozadini svesti, samo sa mnogo manje smislenih konstrukcija i mnogo većom tranzicijom fonema, reći, uzvika, na koje nećemo obraćati pažnju - pa ih tako nećemo ni primećivati - zbog toga što, u svojoj ukupnosti, ne grade neku konzistentnu i smislenu naraciju.
To je veoma slično unutrašnjim vizualnim senzacijama. Ako zažmurite, pa tako prekinete tok ’spoljašnjeg gledanja’, moći ćete da u glavi vizualizujete prepoznatljive objekte, ljude i situacije. Moći ćete, takodje, da konstruišete i vizualizujete imaginarne objekte, kao što je čovek sa četiri oka ili automobil sa krovom koji izgleda kao kosa. Ali će vam se dešavati i to da ne zamišljate ništa konkretno, već se u vašem vizualnom polju događa neko treperenje, neka igra svetlosti i senki, neke linije koje se pomeraju menjajući oblik i boju. Pa čak i kada zamišljate nešto konkretno – na primer, brojite ovce koje preskaču ogradu, sa namerom da brže zaspite – slika koju imate u glavi svakako neće biti onako oštra i detaljna kao kod spoljašnje vizuelne percepcije. A biće lako promenljiva. Ako ’zumirate’ u neku od tih zamišljenih ovaca, možda ćete utvrditi da jedna od njih ima repić kao prase… Drugim rečima, kontinuitet vizualizacije praćen je diskontinuitetom smisla, na sličan način koji smo utvrdili i u slučaju unutrašnjeg govora. Kao da se smisao pojavljuje mentalnim ’fiksiranjem’ jedne opcije, od mnogih koje su implicitno prisutne u unutrašnjem vizuelnom ili govornom polju.
Razmišljajte o tome po analogiji sa modelom čestice u kvantnoj fizici. Po kvantnoj teoriji, u svom ’prirodnom stanju’ (pre merenja), jedna čestica (kao na primer elektron) se ne nalazi ni na jednoj konkretnoj lokaciji, već unutar čitavog polja koje predstavlja spektar moguće pozicije čestice, prema nekoj proceni verovatnoće. Merenje, kojim se odredjuje konkretna pozicija elektrona, inicira ’kolaps talasne funkcije’, kojim se elektron fiksira kao čestica sa jednim odredjenim položajem, u smislu klasične fizike. Ovim se zapravo samo manifestuje jedna od beskrajno mnogo različitih mogućnosti, koje sve zajedno čine ukupnosti elektrona, čestice čija je priroda daleko kompleksnija od onoga što pokazuju rezultati merenja.
Na sličan način, kontinuum unutrašnjeg govora je povezan, s jedne strane, sa rekurzivnošću jezika, kao celine, a s druge sa ukupnošću naše memorije. Kao takav, on je, kao kontinualni proces, smisaono neodredjen i predstavlja opseg mogućnosti i verovatnoća koje ’kolabiraju u baš odredjeni smisao’ našim mentalnim modelovanjem i fokusiranjem unutar nekog praktičkog konteksta. Mi se učimo kao deca da kontrolišemo i koristimo ovaj ’semantički kolaps’ za svoje kognitivne potrebe, proizvodeći smisaone forme kao distinktivne narativne elemente, koje prepoznajemo kao takve, iako su samo deo beskrajnih mogućnosti osmišljavanja, izgubljenih tokom ’semantičke fiksacije’.
U ovako kratkom tekstu mogu samo da predložim, a ne i da dokažem, da se ovakva slika proizvodnje smisla putem „semantičkog kolapsa jednog asocijativnog talasa“ može povezati sa nelinearnom, fraktalnom prirodom pre svega naše memorije, a onda i naše kognicije u celini… Uz punu svest da nešto što je nepoznato objašnjavam nečim o čemu se zna još manje…
Autor: Slobodan Simović
 | A guest post by
|