Ne-baš-Okamov brijač
Isplati li se štedljivost nauci?
Okamov brijač (novacula Occami) je ’princip štedljivosti’ koji nalaže da se, pri rešavanju nekog teorijskog problema, u objašnjenju upotrebi najmanji mogući broj elemenata. Kao što to često u istoriji biva, i ovde je u pitanju neki princip koji je pripisan osobi koja ga nije smislila.
Viljem Okamski je engleski teolog i filozof iz 14. veka, koji se doduše u više navrata pozivao na ovaj princip, ali su to pre njega činili i Skot, Akvinski, kao i mnogi drugi ne samo hrišćanski, već i raniji antički filozofi. Ispravnije bi bilo da se ovaj princip pripiše Aristotelu, u čijoj Analitici se može pročitati i ovo:
„Pod uslovom da su druge stvari jednake, mi imamo pravo da pretpostavimo superiornost objašnjenja koje je izvedeno iz manje postulata ili hipoteza.“
Ta sklonost ka štedljivosti je bila rasprostranjena medju Grčkim filozofima i pre Aristotela. Od Milećana, koji su Kosmos u osnovi svodili na jedan element, pa do Platona koji je smatrao da su ideje povezane na precizan i direktan način. Aristotel je ovaj, kao i mnoge druge antičke principe, preformulisao tako da može da posluži kao jasno metodološko uputstvo. A, s obzirom na to da je, tokom srednjeg veka, Aristotel smatran najvećim autoritetom, nije čudno da su njegovi stavovi inspirisali sholastičke mislioce, kakav je bio i sam Viljem Okamski.
Kako se onda desilo da ’brijač’ bude pripisan Viljemu, i pored svih drugih filozofa koji su ga pre njega upotrebljavali? To se dogodilo tek par vekova nakon njegove smrti, kada je izraz novacula occami prvi put upotrebio Libert Frojdman, u svojoj knjizi O hrišćanskoj filozofiji duše. Popularna formulacija brijača: „non sunt multiplicanda entia sine necessitate“ („ne multipliciraj entitete ako to nije neophodno“), čak se ni ne može pronaći u Viljemovim delima (već je u pitanju citat rečenice iz jednog od ranijih Skotovih rukopisa). Džon Panč, sredinom 17. veka, ovo naziva ’zajedničkim aksiomom’ (axioma vulgare) sholastike. Princip je nazvan ’brijačem’ asocirajući odstranjivanje suvišnih pretpostavki sa brijanjem nepotrebnih dlaka na licu.
Moderni filozofi su, u skladu sa svojim sklonostima, predložili različite verzija ne-baš-Okamovog brijača. Njutn je insistirao na tome da nauka ne sme da unosi u objašnjenje fizičkih fenomena više uzroka nego što je to neophodno i dovoljno. Empiristi su smatrali da ovaj princip treba preformulisati u imperativ da se u objašnjenja ne unosi ništa za šta nemamo evidenciju na osnovu iskustva. Iz tog razloga, Berkli je odbacivao pojam materije, smatrajući da ovaj ’suvišan pojam’, bez ikakve štete po naša objašnjenja sveta, lako može da se odstrani. Pogotovu što za njega nemamo čulnu evidenciju. Na ovom tragu, Ernst Mah je kasnije definisao ’princip ekonomičnosti’, koji kaže da naučnici treba da upotrebljavaju najjednostavnija sredstva pri izvodjenju zaključaka, odbacujući sve što ne može da se potvrdi čulima. Da se ovaj princip poštovao, naučnici ne bi čak trideset godina verovali u postojanje neutrina, koliko je bilo potrebno da prodje vremena izmedju njegovog teorijskog pretpostavljanja do konačnog eksperimentalnog dokaza njegovog postojanja.
Za Rasela, Mahov princip je značio da, kad god je to moguće, treba zameniti „pretpostavku o nečemu što je nepoznato izvodjenjem iz onoga što nam je poznato“. Solomonof je 1960. ovo preformulisao u teoriju univerzalnih induktivnih zaključaka, koja je predstavljala možda prvu formalno matematičku interpretaciju Okamovog brijača. Kasnije formulacije su matematički izvodile validnost ovog principa iz teorije verovatnoće, kao i teorije informacija.
Racionalisti su Okamov brijač smatrali logičkim stavom koji proizlazi iz generalnog principa ’dovoljnog razloga’, koji ne samo da postulira da se sve dogadja sa razlogom, već i da je taj razlog minimalno neophodan. Kant je, Okamov brijač nazvao ’regulativnim principom’, koji je utkan u samo tkivo našeg načina promišljanja sveta, što znači da nam je dat ’apriori’, pa tako nije izveden na osnovu čulne percepcije.
U skladu sa svojom teorijom rasta naučnog znanja kroz falsifikaciju pogrešnih verovanja a ne kroz verifikaciju tačnih, Karl Poper je obrazložio preferenciju ka najjednostavnijim objašnjenjima činjenicom da je takva objašnjenja lakše testirati i pobiti.
S druge strane, Vitgenštajn je smatrao da ovaj princip treba posmatrati iz perspektive teorije značenja. Po njemu, „ako neki znak nije neophodan onda je on besmislen… Okamov brijač, naravno, nije proizvoljno pravilo, niti se opravdava praktičnim uspehom. On naprosto kaže da nepotrebni simboli nisu smisleni.“
Ovoliki broj formulacija Okamovog brijača, ne znači da su svi ovaj princip prihvatali kao validan. ’Anti-brijački’ argumenti pojavljivali su se od najranijih dana. Volter Četon je bio savremenik Viljema Okamskog, koji je opravdavao dodavanje ekstra elemenate nekom objašnjenju: „Ako tri stvari nisu dovoljne za opravdavanje nekog objašnjenja, mora se dodati četvrta, pa onda peta…“ Tokom Renesanse, važilo je pravilo da, čak i ako je nešto netačno, i dalje može biti dobro zamišljeno. Lajbnic je kritikovao ’brijač’ iz perspektive ’principa mnoštva’, a i sam Kant je upozoravao da raznovrsnost stvarnosti ne treba prebrzo redukovati na mali broj principa.
Svoj ’antibrijački stav’ Karl Menger je formulisao rečenicom koja se nadovezuje na čuvenu verziju Okamovog brijača. On je predložio princip: „Entiteti ne treba da budu redukovani do nivoa neadekvatnosti“. A američki fizičar Igor Mejcin je 2022 predložio ’obrnuti Okamov brijač’ tvrdeći da su najjednostavnija objašnjenja najčešće i najlakše odbačena. Nauka napreduje povećanjem kompleksnosti ’entiteta’ kojima se nešto objašnjava. Ideja da su jednostavnija objašnjenja adekvatnija je u totalnom neskladu sa istorijom nauke koja pokazuje da su se sva takva objašnjenja redom pokazala kao pogrešna.
Jedan od najvećih fizičara dvadesetog veka, Nils Bor, je uočio da postoji jako mnogo pogrešnih teorija koje sa uspehom objašnjavaju ograničen broj eksperimentalnih podataka. To nameće potrebu da se opredelimo izmedju tih teorija na osnovu nečeg drugog, a ne samo na osnovu rezultata eksperimenata. To ’drugo’ može da uključuje i Okamov brijač.
Problem je, medjutim, u tome što jednostavnost nije nužno znak ispravnosti. Primer je sam Borov model atoma, dizajniran po uzoru na solarni sistem. Jeste jednostavan, ali se ispostavilo da je potpuno pogrešan - a da je ono što deluje ispravnije daleko komplikovanije i sastavljeno od mnogo više elemenata koji se moraju uzeti u obzir. Da je neko rekao Viljemu Okamskom da će oficijelno prihvaćena teorija strukture materije, u dvadesetom veku, sadržati elemente kao što je uverenje da su elektroni čas čestice, čas talasi, zavisno od toga kakav eksperiment hoćemo da izvršimo, verovatno bi se presamitio od smeha i odmah odbacio ovakvu interpretaciju kao očiglednu budalaštinu, već na osnovu sopstvenog principa minimalnog broja neophodnih entiteta koji treba da postoje u jednom ispravnom objašnjenju. A, ipak, razlozi prihvatanja post-Borovske kvantne mehanike su mnogi i veliki, uključujući i veoma uspešan matematički formalizam, kao i dobra predviđanja rezultata budućih eksperimenata – uprkos kompleksnosti i neintuitivnosti teorijskog aparata.
Verovatno je jedan od osnovnih razloga zbog kojih se ne-baš-Okamov brijač naziva upravo Okamovim brijačem, činjenica da ga je sam Viljem Okamski primenio u kontekstu razdvajanja verovanja u Boga od objašnjenja fizičkih fenomena. Pretpostavka Boga je, po njemu, sasvim ispravna, ali je kompletno nepotrebna za objašnjenje procesa u fizičkom svetu. U ovom domenu, to je ’ekstra pretpostavka’ koja je u suprotnosti sa principom ’štedljivosti’ koji je definisan argumentom ’brijača’. Koliko god da je nauka zaista imala ili nije imala koristi od ovakve ’štedljivosti’, ovo je bila platforma na kojoj je kasnije izgrađena paradigma ’miroljubive koegzistencije’ nauke i religije, koja je karakteristična za moderni svet do današnjih dana. Tako je, recimo, Njutn, mogao da proučava transformacije u prirodi bez ikakve reference na Boga, a da istovremeno duboko veruje u Boga, bez obzira na izvrsno poznavanja imanentne dinamike prirode, koja sa Bogom nema nikakve direktne uzročne veze.
Viljem Okamski je time preneo Aristotelov ’metodološki minimalizam’ na normiranja odnosa izmedju nadolazeće nauke i dominantne religije, razdvajajući domene, i omogućujući kasniji nesmetani razvoj nauke, istovremeno štiteći religiju od naučnih rezultata. Time je zadužio modernu duhovnu paradigmu dovoljno da zasluži da se njegovim imenom obeleži logički princip koji u stvari nikada i nije bio njegov…
Autor: Slobodan Simović