NEĆU U AMERIKU

Zbog čega bih išao?

Neću da idem u Ameriku. Zbog čega bih išao? Ako bih da gledam njihove filmove, zatrpali su me i ovde, samo mi nos viri iznad. Tako je i sa televizijom.

Ako ću da kupim američke farmerke, patike, krofne, upaljače, majice, frižider, automobil, sigurnosni uređaj, servis za ručavanje, prsluk, kapu, knjige, gaće, novine - ima i ovde.

Ako ću da jedem u američkom restoranu, otići ću u beogradski Hajat, Interkontinental, ili u Mek Donalds.

Ako ću da slušam američku muziku, na svakom koraku je mogu čuti. Ako ću da slušam američki engleski...ima. Mnogo je teže naći kutak gde ga nema. Ako ću da gledam Amerikance uživo, ako ću da razgovaram s njima, eno ih šetaju po Beogradu, u uniformama i bez njih. Ako mi ih je malo u Beogradu, skoknuću do susedne države i one do nje, bliže mi je.

Ako se poželim da vidim prosjake, klošare, gladne ili prebogate, ne treba da putujem. Ni zbog kriminala, prevara, narkomana, prostitutki, ulične jurnjave bandi i policije, ni zbog doživljaja straha za sopstvenu sigurnost u kući, ne moram da mrdam odavde.

Gotovi svi nazivi radnji, preduzeća, velikih firmi, kafana, kompanija, poslastičarnica, onakvi su kakvi su tamo. Programi na kompjuterima, igrice, Internet...

Ako ću da plaćam u dolarima, niko se neće buniti.

Ako mi treba nešto u porno šopu, skoknem i kupim u Beogradu, ne moram da prelećem okean.

Ako mi se razgovara sa nekim iz Amerike, telefoniram pa pričam.

Ovde imam i japije i gubitnike, i crnce i žute, i debele i usukane, i koncerte na stadionima i golf i tenis na prostranim zelenim travnjacima, igre na sreću, samoubice, kuće s bazenima, manijake, televizijske i ostale reklame, berze, brokere, biznismene, menadžere, političke partije, kockarnice, privatne i državne škole, proroke, dečake na rolšuama s skejtovima natraške okrenutim, sekte, pratimo NBI ligu, pušimo američke cigarete, nije da ne pušimo. Imamo, što je najvažnije, i koka kolu i žvake.

I ovo je Amerika.

Zbog čega da idem u onu Ameriku, tako daleko?

I ovde mogu u svojoj kući da govorim svojim jezikom, da nosim narodnu nošnju i igram u folkloru, da jedem pasulj, sarmu, beli luk, slušam guslare na audio i video kaseti, čitam srpske novine, sve kao da sam u Americi.

Šta tamo mogu da vidim i doživim a da ovde ne mogu?

Ako ću da pijem američku kafu, mogu je i ovde piti. I viski. Ima i leda.

Tamo je samo sve veće. I gradovi i prostranstva i dodeljivanje Oskara.

Nije baš sve. Ovde je veća neizvesnost.

Tamo su bolji putevi ali su ovde manje plate.

Ima sigurno ovde nečeg boljeg, samo ne mogu trenutno da se setim šta.

Teško je, u stvari, naći razliku. Toliko je sve postalo isto da me čudi da nam niko nije rekao da živimo u Americi. Zašto onda ići u Ameriku kad smo u Americi?

Jedino zbog nekog posla. Kao što bi se otišlo u Vranje, Suboticu, Milano, Minhen. Da se sklopi neka pogodba, kupi, proda. Ili da se radi u rudniku, čeličani, kafani, bolnici, na ulici, na fakultetu, filmu, farmi - ako prime.

Ako smo već na izvestan način u Americi, ovo je njen privredno siromašniji deo. Neki njen obod, budžak kakvih ima sijaset na svetu, siroče koje maćeha ne prihvata rado, iskorišćava ga, ali se ono nada da će joj jednog dana dorasti. Siroče prema njoj gaji podeljena osećanja: mrzi je i dodvorava joj se.

Ona prihvata samo najbolje od onih koji joj se nude. Prima lepotice, one koje su pobedile na takmičenjima u lepoti. Najlepša tela i najlepša lica. Zdravu krv, mladu. Najbolje lekare, inženjere, studente. One koji su najpametniji. Poput janičara nekada, neki od ovih mladića imaće šansu da se uzdignu u same vrhove najvećeg svetskog carstva. Možda će u domovini svojih predaka graditi mostove na Drini, gradove, ili za odmazdu, sprovodeći volju vrhovnika, na čelu savremenih centuriona, sravnivljati ih sa zemljom.

Starija smo mi nacija od američke, ali, na mlađima svet ostaje.

Autor: Slobodan Stojićević