Majls Dejvis je snimio svoj legendarni album Kind of Blue, najpopularniji i najbolje prodavani jazz album svih vremena, za samo 9 sati. Sve numere na tom albumu su potpisane kao Majlsove iako je dve možda najinteresantnije i najuticajnije, Blue in Green i Flamenco Sketches napisao, do tada malo poznati pijanista, Bil Evans. Nakon što je album postao pravi hit, Majls je nezadovoljnom Bilu poslao ček na uvredljivih $25, preuzimajući autorska prava za te dve kompozicije. Verovatno je to bio razlog zbog koga Bil i Majls više nikada nisu svirali zajedno, ostavljajući ljubitelje jazz-a da se pitaju šta bi bilo da se ova saradnja nastavila još koju godinu.
Bill Evans, 1929. -1980.
Od svih jazz muzičara, Bil Evans je najčešće označavan kao najzaslužniji za nešto što bi se moglo nazvati „impresionističkom jazz revolucijom“. Bil je imao ambivalentan odnos prema ovom povezivanju:
„Naravno, ja volim impresionizam, ali ne težim impresionističkom ’zamućivanju’, naprotiv, volim jasnoću… Ne razmišljam mnogo o ovom povezivanju, samo pokušavam da reflektujem ono što čujem… iako, naravno da bih bio presrećan ako bi me na bilo koji način asocirali sa Debisijem“.
Klod Debisi, 1862. – 1918.
Koji su to impresionistički elementi preuzeti u jazz-u, kompletno menjajući vokabular i pristup improvizaciji?
· Pre svega to je modalni za razliku od tradicionalnog tonalnog pristupa, iako se u impresionizmu modalni segmenti najčešće ipak razrešavaju tonalnom kadencom.
· Drugi element su tercijarne, nerazrešene harmonske progresije, koje su stvarale utisak ’vibriranja’ umesto klasične harmonske tenzije. Ovakvo simultano kretanje harmonija u jazz-u nije bilo uobičajeno sve do Bil Evansove kompozicije „My Bells“.
· Treći element su netipične skale, kao što su pentatonika, oktatonika i skala sastavljena od celih tonova, koje se nisu upotrebljavale u tradicionalnoj jazz muzici.
U najkraćem, impresionistički pristup je omogućio jazz muzičarima da se fokusiraju na ’atmosferu’, za razliku od ranijeg fokusa na melodijsku konzistentnost ’rečenica’ koje proizvode tokom improvizacije.
Voštana figura Biksa Bajderbeka u muzeju u njegovom rodnom gradu
Uticaj impresionizma na jazz može se trasirati još od Biks Bajderbekove kompozicije In a Mist, iz 1927. godine. Beni Grin, britanski muzički kritičar, ocenio je da je Biksov stil „fascinantni amalgam bleh-muzike i Debisijeve suptilnosti“. Već 1928. Djuk Elington je ovaj pristup oprobao u klavirskoj solo kompoziciji Black Beauty. Bili Strainhorn je, pod uticajem Elingtona, probao nešto slično u kompoziciji Čelzi Bridž, iz 1941, a impresionističke motive pronalazimo i u nekim improvizacijama Art Tejtuma, što je naročito vidljivo u kompoziciji Tiger Run iz 1933. Django Rajnhard je komponovao Nuages, parafrazirajući istoimeni stav Debisijevog simfonijskog dela „Tri Nokturna“, a ovaj uticaj je vidljiv i po Djangovom korišćenju ’devetki’ kao i impresionističke hromatike. Pesma je postala neoficijalna himna Pariza tokom Nemačke okupacije, simbolizujući otpor fašizmu i veru u oslobođenje. Kolman Houkins je počeo da koristi celotonsku skalu 1939. a ona se može pronaći i u improvizacijama Čarli Parkera.
Primer upotrebe celotonske skale u kompoziciji Segment Čarli Parkera
Ipak, sve su ovo bili izolovani i nesistematični pokušaji usvajanja nekih principa impresionizma, koji nisu postali deo jazz vokabulara ni tokom swing-faze, niti u okviru bebop-a.
Za pravu impresionističku revoluciju u jazz-u direktno je zaslužan Bil Evans. Prisećajući se tih vremena, Orin Kipnjuz je rekao sledeće:
„Tada nisam mogao da diskutujem o Bil Evansu sa drugim jazz pijanistima. Oni uopšte nisu mogli da shvate šta on to tačno radi…to je bilo kao da gledaš Debisija, Ravela i Satija koji se ponovo vraćaju, samo sada u okviru jazz-a.“
Bil Evans je svoju muzičku karijeru započeo klasičnim pijanističkim obrazovanjem, redovno svirajući dela Baha, Betovena, Šopena, Rahmanjinova i Debisija. Modalna muzika je bila predmet njegovog ne samo pijanističkog, već i teorijskog interesovanja, a posebno je bio pod uticajem knjige Džordža Rasela: Lidijski hromatski koncept tonalne organizacije.
Džordž Rasel, 1923. – 2009.
U Bill Evansovoj kompoziciji Time Remembered, ne može se pronaći ni jedna kadenca, već je čitava kompozicija jedan niz nefunkcionalnih harmonija. Ralf Mirielo, Američki jazz novinar, je ovo nazvao magijom:
„Niko ovo nije postigao do sada. Niko! Ni jedan kompozitor od 1600. pa do 1980. godine.“
Bilova kompozicija sastavljena od ukupno dva funkcionalno nepovezana akorda, bez dominantne tenzije, „Peace Piece“, je verovatno otvorila Majlsovo „treće oko“, definitivno ga usmeravajući ka modalnom jazz-u. Kasnije je ova kompozicija poslužila kao osnov za Flamenco Sketches. Bilo bi, medjutim, nepravedno pridavati Bilu veći značaj za Majlsov modalni zaokret, nego što ga je zaista imao. Pre će biti da je Majls već bio rešen da napravi novi album sa kompozicijama koje povezuju bluz sa modalnom muzikom, kada se prisetio Evansa i odlučio da ga angažuje umesto velikog Red Garlanda, sa kojim je svirao pre toga.
„Bil je imao tu tihu vatru na klaviru koju sam ja voleo“ – pričao je kasnije Majls. „Način na koji je pristupao, zvuk koji je bio kao kristalne note ili gazirana voda koja se spuštala u kaskadama sa nekog čistog vodopada. Morao sam ponovo da promenim zvuk benda zbog Bilovog stila, svirajući druge, ’mekše’ kompozicije.“
Miles Davis, jedan od istinskih kraljeva jazz-a, 1926. – 1991.
Bil Evans je svirao sa Majlsom tokom 1958, nakon čega je, iz različitih razloga napustio bend. Majls je umesto njega doveo Vintona Kelija, za koga je smatrao da može da spoji Redove i Bilove kvalitete. Ipak, 1959. ponovo angažuje Bila za snimanje albuma Kind of Blue, koji je u potpunosti koncipiran na osnovama Evansovog stila. Vinton Keli je svirao jednu od kompozicija (Freddy Freeloader), zbog toga što je tu Majls zamislio više tradicionalnih bluz elemenata, prema kojima Bil nije imao posebnu sklonost. Sve ostale kompozicije je Bil Evans ne samo odsvirao već i komponovao ili aranžirao, dajući autorski pečat albumu, kakav je Majls retko dozvoljavao drugim članovima benda. Ali, ovde je to zaista bilo važno! Majlsu je bilo jasno da Bil mnogo bolje poznaje i primenjuje muzičke elemente impresionizma od bilo kog drugog jazz muzičara toga doba i bio je siguran da će to u kombinaciji sa virtuoznošću Koltrejna i Kenonbola, kao i sa njegovim sopstvenim inovacijama u pristupu jazz frazama, doneti kvalitet koji će jazz muziku podići na jedan sasvim novi nivo.
Ta procena se pokazala kao potpuno tačna. Kind of Blue je bio ne samo hit, već i uzor najvećem broju kasnijih jazz muzičara.
Kind of Blue – originalne korice albuma
„Kind of Blue je nešto što se dogadja jednom u životu“, rekao je Bob Belden, kompozitor, saksofonista, pijanista i producent.
„Ta muzika ima zvuk koji se može koristiti kao ’životna pozadina’… Čuo sam je najmanje hiljadu puta, tako da je ona postala neodvojivi deo mog mozga“.
Kind of Blue je najupečatljivija demonstracija moći modalne jazz muzike inspirisane impresionističkim motivima. Flamenco Sketches (preimenovan u All Blues), koristi 5 različitih modova (originalne Bilove skice su predviđale čak 8). Tema A kompozicije So What je svirana u D Dorskom modu, a B tema u Es Dorskom modu. Blue in Green je omogućio promene trajanja harmonskih promena u skladu sa preferencijama improvizatora. Inače je tema 10-taktna za razliku od uobičajenih jazz struktura koje se sastoje od 8, 12 ili 16 taktova.
Moderni jazz, nakon Majlose i Bilove modalne demonstracije moći, iz 1959, više nikada neće biti isti. Rad sa Majlsom i Bilom direktno je uticao na kasniji muzički razvoj Kenonbola i Koltrejna. Bilov ’impresionistički zaokret’ je inspirisao čitavu lepezu velikih jazz pijanista kao što su Henkok, Džeret, Čik Koria, Bil Čarlap, Fred Herš, Bred Meldau, Lajl Majs, Eliane Elias i mnogi drugi. Evans je uspostavio potpuno nove principe jazz muzike, koji su se udaljili od nekada dominantne bebop paradigme, iako su se mnogi bebop principi i dalje poštovani.
Majlsu je bilo teško da predugo podnese melanholični, sentimentalni i harmonski-sofisticirani diskurs koji je zajednički uspostavio sa Evansom. Njegov dalji razvoj ga je vodio ka atonalnosti i inkorporiranju ritam sekcije, koju je doneo progresivni rok. S jedne strane, verovao je da ovim zakoračuje na viši nivo apstrakcije, a s druge, nadao se da će ostvariti komercijalni uspeh, kakav je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, mogao da ostvari samo veoma popularan rok bend.
Bil je istrajao u svojoj vrsti tuge. Nakon samoubistva jedinog brata, za koga je bio veoma vezan, zamenio je svoju heroinsku i metadonsku adikciju kokainskom. Dobrovoljno je prekinuo lečenje hepatitisa 1979. a umro 5. septembra 1980. u bolnici u Njujorku. Ostaće zapamćen kao jedan od najuticajnijih jazz muzičara, kao glavni inicijator impresionističke revolucije u jazz-u, kao pijanistički i kompozitorski genije, čiju muziku čak ni prosečno obrazovani jazz slušalac ne može da pomeša ni sa čim drugim.
