"NENA" VON SCHLEBRUGGE
Ili kako sam susreo Umu Turman
Ponovo sam pokušao da napišem članak o Timoti Liriju. Trebalo je da nosi naziv „Milbruk i psihodelična kontrakultura“ počinjao otprilike ovako: Lirijevo psihodeličko eksperimentisanje privuklo je pažnju troje bogatih naslednika Pegi, Bilija i Tomija Hičkoka. Pegi je upravljala njujorškim ogrankom Međunarodne federacije za unutrašnju slobodu (IFIF). 1963. godine Hičkokovi su dali Liriju i njegovim saradnicima na korišćenje vilu na imanju u Milbruk u državi Njujork, gde je Liri nastavio grupne psihodelične seanse. Među članovima je tekla velika rasprava o tome da li da se ide u ilegalu sa tim i da to bude neka vrsta pitanja tajne inicijacije, ili da izađe u javnost. Ali Liri je po vokaciji bio irski revolucionar i hteo da sve bude javno. Tako je išlo. Počeo je cunami. Grupa je videla sebe kao argonaute antropologe iz 21. veka koji naseljavaju vremenski modul smešten u mračno doba 1960-ih. U publikaciji „Psihodelično iskustvo, zasnovano na Tibetanskoj knjizi mrtvih“ o Psihodeličnm ’tripu’ rečeno je da je on putovanje u nove oblasti svesti. Obim i sadržaj iskustva su neograničeni, akarakteristike su mu transcendencija verbalnih koncepata, prostorno-vremenskih dimenzija i ega ili identiteta. Takva iskustva proširene svesti mogu se javiti na različite načine: senzorna deprivacija, vežbe joge, disciplinovana meditacija, religiozni ili estetski zanosi ili čak spontano. LSD ne proizvodi transcendentno iskustvo. On deluje kao hemijski ključ otvara um, oslobađa nervni sistem njegovih uobičajenih obrazaca i struktura.
Sve mi je to izgledalo suvo i šturo, ponavljanje opštih mesta ili kao traćenje vremena čitalačke publike, pa sam se vratio preturanju obimne literature o Liriju i psihodeliji ne bi li me nešto inspirisalo da otkrijem neki drugi ugao koji bi omogućio dublji i zanimljiviji pristup temi. Posle čitanja teksta Lize Biberman, shvativši da temi ništa suštinski nemam da dodam skoro da sam odustao, ali mi pažnju zadrža jedan oskudan biografski tekst koji sam taman hteo da zatvorim:
„U Milbruku. Liri se oženio manekenkom Birgitte Caroline "Nena" von Schlebrugge 1964. On I Nena i njen brat Bjorn bili su prijatelji Hičkokovih. D. A. Pennebaker, takođe Hičkokov prijatelj, dokumentovao je događaj u kratkom filmu You're Nobody Till Somebody Loves You. Čarls Mingus je svirao klavir. Brak je trajao godinu dana pre nego što se fon Šlebrige razvela od Lirija 1965.
I tu mi misao munjevito skrete u drugom pravcu. U februaru 1983. godine našao sam se u Njujorku lud od samog sebe. Bilo je užasno hladno. Tek sam bio pristigao i još uvek se nisam dobro orijentisao u gradu. Boravio sam par dana u stanu neke nepoznate osobe, koja se vratila sa puta pre vremena i pokazivala sve znake mrzovolje ne bi li me što pre sklonila odatle. Slučaj je hteo da mi legendarna Mira Trailović uredi da se preselim u stan njeneprijateljice koja je odlazila na duži put.
Pre polaska mi je na korici ćiriličnog izdanja „Crnina priliči Elektri“ Judžina O’ Nila zapisala njenu adresu i telefon, pa sam je poneo u unutrašnjem džepu Parkčester mantila koji je nekako odolevao beogradskoj Košavi ali ne i ovoj atlanskoj studeni.
Dogovor je bio da se nađemo zbog preuzimanja ključeva ispred Rokfeler plaze kako se ne bi pogubili pošto je gospođa Džudi odlazila direktno na aerodrom. Za svaki slučaj došao sam mnogo ranije ne bih li se i ja što pre kurtalisao bubuljičave Džini koja je već počela da namerno ostavlja prljav veš na sve strane po malom stanu.
U parteru Rokfeler plaze se nalazi čarobno klizalište a oko njega otmen kafe. Dok su elegantne figure kližući unazad izvodile piruete prsti su mi se kočili od zime, cupkao sam neko vreme u mestu, pa, pošto je ostalo više nego dosta vremena odlučih da se spustim u kafe. Suviše otmeno mesto dekorisano u Tifani stilu. Još na ulazu nisam bio siguran da tu baš pripadam. Ipak dobih stočić kraj prozora i brzo naručih Martel i kafu, primereno situaciji. Kada sam se malo zgrejao, da bih pojačao samopouzdanje, izvadih ikubansku cigaru koju sam ljubomorno čuvao za naročite prilike, ali me oštar pogled sa strane preseče. Mesto očigledno nije bilo za pušače.
Za stolom do mene, tik uz staklo, sedela je neverovatno lepa i otmena dama srednjih godina kakvu do tada i pored svog truda nisam sreo. Moćni pogled nije bio ni preteći ni ljut, prosto je upozoravao da se tu ne puši. Nekako se uzdržah da joj ne uzvaratim izvinjenjem, odložih kožnu tabakeru u unutrašnji džep sakoa i sakrih se iza sivih korica Mirine knjige. Parovi su sa one strane stakla promicali kao šarene ptice. Ne zadugo osetih da moćni pogled nije stao u nameri da me spreči u nepriličnom gestu. Korice knjige su bile suviše tanke da ga zaustave. Pribrah se skupih hrabrost i spustih knjigu. Otmena žena me je mirno posmatrala sa izrazom blage simpatije. Izgledala je u najkraćem naročito. Sklad, lepote elegancije, slobode, otvorenosti i pameti kojim je zračila bio je nekako oslobađajući. Klimnuh glavom u znak poštovanja, a ona tek trepnu dajući mi do znanja da je zadovoljna mojim odustajanjem od cigare. Otpih gutljaj kafe i ponovo se vratih knjizi iako su mi slova titrala pred očima.
Do sastanka sa Džudi je ostalo još dosta vremena pa sam se mučio smišljajući način kako da ga prekratim a da ne blenem u tu fantastičnu ženu. Verujem da nikada ne bih odvoio pogled od knjige da me ona sonornim glasom ne upita:
„Kakvo je to neobično pismo?“
Mora da sam se trgao.
„Ćirilica, to je ćirilica, čitam O’ Nila.
„Vi ste Rus? Mora da ste pisac?“ Nastavi ona u nameri da ublaži moju zbunjenost.
„Ne, ne reditelj, u stvari ne, uglavnom sam Ja manje-više…“
Njoj to bi simpatično pa se osmehnu.
„Fantastično postignuće. Retkost…“
Uto rol vrata kliznuše a unutra sa klizališta stupi zajapurena štrkljasta devojčica od desetak, dvanaestak godina lepa i buntovna, sa majčinim očima. Još u poluokretu, da majka ne vidi, mi se isplazi nezadovoljna što me zatiče u razgovoru, ali pristojno sede i ispravi se započinjući živ razgovor o klizaljkama koje je stežu. Vreme mi je isticalo pa ustadoh. Dama nezaboravnog izgleda mi se za pozdrav osmehnu, a kada ogrnuh mantil devojčica iskoristi priliku da krišom od majke podigne nos negodujući ali se i ona na kraju nasmeja.
Te zime, a ni nikada kasnije nisam ni započeo a kamoli dovršio scenario zbog koga sam se otisnuo u besmislenu avanturu, a od celog iskustva mi je kao najupečatljiviji utisak ostala slika te magične žene. Dugo sam maštao o tome ko bi ona mogla biti ,da bih tek posle par godina, jednog vrelog letnjeg popodneva, u rimskom stanu prijateljice modne, kreatorke prevrćući iz dosade stranice starih Herbs bazara u nekoliko reklama naišao na njen lik. Ona, sigurno je ona, to držanje, te oči, tajvrat, ali ni o fotografu kao ni modelu nije bilo nikakve informacije. To je bilo vreme u kome je Internet bio još uvek mutna fikcija, pa sam posle par pokušaja odustao sa traganjem. Mistična žena sa dna sećanja i to je sve.
Pišući nešto o fotografiji pod kraj veka naišao sam na Monografiju fotografa Normana Parkinsona i prve podatke o njoj.
Nena von Schlebrügge je američka manekenka švedskog porekla iz aristokratske porodice. Rođena je 1941. godine u Meksiku. Šezdesetih godina prošlog veka je bila na vrhuncu karijere, a radila je s nekim od najpoznatijih fotografa toga doba Sarađivala je sa modnim časopisima poput Voga i Harper's Bazaara. Radila za mnoge značajne američke modne kuće. Šezdesete godine bile su razdoblje kulturnih promena, poznato po liberalizaciji, revolucionarnim pokretima, hipi pokretu, bumu muzičkih trendova, umetnosti i novoj atipičnoj modi . Moda tog razdoblja odražavala je duh slobode, eksperimentisanja i odvajanja od tradicionalnih normi. Iako možda nije toliko poznata široj publici kao Twiggy ili Jean Shrimpton, Nena von Schlebrügge je ostavila ne izbrisiv trag. Titula baronese, švedska kultura i prefinjen izgled su pridoneli njenoj jedinstvenosti i prepoznatljivosti u modnom svetu. Udala se za Roberta Thurmana, profesora Tibetologije, s kojim ima troje dece, uključujući i glumicu Umu Thurman.
A kakve sve to veze ima sa Timoti Lirijem i psihodelijom nisam siguran da mogu da dokučim.
Autor: Milan Peca Nikolić