Nepodnošljiva strahota izveštavanja

Infektivna žarišta psihoze

Razne sociološke škole zauzimale su različite,  ponekad veoma radikalne, stavove po pitanju uticaja medija na javnost počevši od Gustava  le Bona,  koji je govorio o psihologiji gomile i popularnom mišljenju, preko ’javne sfere’  Jirgena Habermasa, do Elizabet Noel Najman i ’spirale tišine’.  Uže komunikološke teorije zastupale su dijapazon gledišta  po kojima mas-mediji imaju različit nivo uticaja na javnu sferu, od onih koji taj uticaj u industrijskom društvu u potpunosti oblikuju, precenjuju tako moć medija,  preko onih koji su prema  moći medija skeptični i daju prednost drugim mehanizmima u formiranju javnog mnjenja, do onih koji tvrde da mediji ne deluju u bitnom na javnost, već u se krajnjoj instanci samoreprodukuju, odnosno proizvode sami sebe, i predstavljaju organ bez funkcije u društvenom tkivu čiji se uticaj svodi na sve veću ispraznu potrošnju ljudskog vremena. Bez ulaženja u dublju analizu recimo da je istina kao i obično negde na sredini, računajući i na činjenicu ubrzavanja ubrzanja kako u strukturi ljudskog društva tako i na strani medija, pojavom interneta, društvenih mreža i  mašinske inteligencije.

Nedugo posle objavljivanja Geteovog kultnog romana Jadi mladog Vertera 1774. godine,  u kome glavni junak, na kraju vrši samoubistvo, konzervativni krugovi su uočili povećan broj samoubistava među mladićima koji je navodno bio povezan sa uticajem ovog književnog dela i nazvali su ga Verterovska groznica. Sličnih reakcija je bilo i posle dve stotinak godina na Kamijev Mit o Sizifu i roman Stranac. Iako Geteova knjiga nije bila prvi primer „moguće zaraze samoubistvom”, jer su navodno i Šekspirovi Romeo i Julija inspirisali mnoge mlade parove, na ovaj čin, sociolozi i psihijatri su došli do pretpostavke da umetnička  dela  sa temom samoubistva mogu podstaći imitativna ponašanja, naročito kod adolescenata. Da je to tako kasnije su potvrdila i samoubistva među fanovima poznatih rok zvezda  Džimija Hendriksa, Dženis Džoplin i Kurta Kobejna. Taj efekat je u literaturi nazvan Verterovim  sindromom.

Verterov sindrom je talas imitativnih samoubistava, podstaknut prikazom samoubistva u medijima ili opisanim u popularnim delima literature ili kinematografije. Identifikovao ga je 1975. godine sociolog Dejvid Filips. Rezultati istraživanja sugerišu da prikazi samoubistava u medijima mogu imati štetan uticaj na auditorijum. Da detaljno izveštavanje o  samoubistvima ili masovnim ubistavima može kod osetljivih pojedinaca da dovede do toga da imitiraju ovaj način auto destrukcije ili agresije, a prikaz  takvih incidenata kao romantičnih ili herojskih činova može dovesti do identifikacije sa žrtvom  suicida, a ponekad  i sa agresorom. Generalizovana imitacija je rutina da se izvode ponašanja koja su slična ponašanjima koja su uočena ili opisana, čak i kada je izvođenje odloženo. To je navika koja se stiče u ranom detinjstvu i postepeno jača kroz životna iskustva. Generalizovana imitacija ne sugeriše da će osoba uvek izvoditi tačnu kopiju ponašanja modela već da će  imitirati ponašanje  sličnih karakteristika. Prema Stivenu Steku  moguća su tri  scenarija imitativne identifikacije:

-Jednostavna imitacija, u kojoj se neka osoba sa problemima identifikuju se sa drugim osobama koje imaju probleme pa primenjuje isti način rešavanja problema.

-Identifikacija sa poznatim ličnostima, koju neka osoba može doživeti kao superiornu.

-Povećana receptivnost određenih uzrastnih ili polnih grupa na eksplicitne medijske sadržaje o samoubistvima i masovnim ubistvima.

Kako su činjenice i objavljeni rezultati istraživanja o Verterovom sindromu u celosti saglasni sa teorijom o imitativnom efektu, ovi, kao i mnogi drugi konzistentni nalazi naveli su „savesne” novinare da naprave „vodič za izveštavanje u vanrednim situacijama”’, koji nije oblik  cenzure, na koju su mediji formalno preosetljivi, već obrazac za prepoznavanje rizika od izveštavanja kakvo podstiče  imitativne efekte. Na primer, preporuka je: Da se masakr ili samoubistvo ne stavljaju u naslov već u samu priču. Novinari u prikupljanju informacija i izveštavanju u slučaju talačke krize ne smeju ometati aktivnosti na spašavanju žrtava, ili odklanjanju opasnosti,  kompromitovati tragove i dokazni materijal, ili širiti paniku u javnosti, ishitrenim polu informacijama ugrožavati srodnike i druge bliske osobe. Naročito diskretan valja biti prema maloletnim kako žrtvama tako i počiniocima ma koliko zločin bio težak. Pri prikazivanju leševa, umirućih i teško povređenih, ljudi koji pate  neophodna je naročita suzdržanost u pogledu podrobnosti prikaza, trajanja, veličine i vremena emitovanja. Isti obziri su umesni i pri izveštavanju o samoubistvu. Pre objavljivanja tekstova ili reportaža, reporteri često intervjuišu članove porodica  žrtava, i očevidce dok su oni još u stanju šoka i negiranja, uključujući i negaciju da su postojali znaci upozorenja. U tim uslovima njihovi iskazi nisu pouzdani i ne treba ih navoditi u medijima. Adekvatniji je manir da se pre podrobnog saznanja o razlozima destruktivnog čina, ukaže na vezu koja postoji između događaja, socijalne patologije, mentalnih oboljenja i podseti javnost na osnovne postulate mentalnog zdravlja.

Smernice uključuju predloge  usmerene na to da se takvi događaji ne senzacionalizuju nagoveštavanjem, izbegavanje istaknutih bombastičnih hedlajna, sugerisanjem uzrokovanošću  bilo kojim pojedinačnim faktorom,  pre frekventnim ponavljanjem,  pružanjem detaljnih opisa metoda i rešenja, proliferacijom fotografija i video zapisa,  intervjuisanjem  licau u afektu i ne kompetentnih osoba. Postoje dodatne strategije, predložene istraživanjem o generalizovanoj imitaciji, koje bi mediji  trebalo da  poznaju i usvoje kako bi minimizirali imitirajuće masovno afektivno ubijanje. Konsekvence čina valja predstaviti u negativnom svetlu, ali bez patetike, ishitrenog traženja krivca i lova na veštice; Izbegavanje detaljnih opisa motiva za učinjeno delo; Smanjenje ukupnog trajanja vesti nakon masovne pucnjave. Smanjenje ukupne medijske pokrivenosti. Ograničavanje konferencija za medije uživo neposredno nakon masovnih zločina i njihovo svođenje na nužne i proverene informacije bez iznošenja pretpostavki i ličnih stavova. Sprečavanje utilitarizacije tragičnih događaja u političke i bilo koje druge svrhe kao što je lična promocija, obračunavanje sa protivničkim društvenim grupacijama, ili promocija ishitrenih mera i rešenja.  Veoma je važno da se ovo odnosi na sve medije uključujući i društvene mreže,  često rezonatore   i distributere spekulacija, nagađanja, zlonamernih i afektivnih komentarisanja, širenja glasina i dezinformacija.

Pucnjave sa masovnim smrtnim ishodom su poseban problem u Sjedinjenim Državama, dešavaju se u  proseku svakih 12 dana.  Efekat „epidemije“ masovnog upucavanja povećava verovatnoću da se u bliskoj budućnosti dogodi bar još jedna masovna pucnjava.  Iako je termin zaraza podesna metafora za opisivanje vremenskog ponašanja, nalik nepravilnoj opadajućoj sinusoidi poput kružnih talasa koja izazove kamen kada se baci u mirnu vodu, on ne objašnjava kako se pošast prenosi. Generalizovana imitacija je  sinonim za istu pojavu koji objašnjava kako čin jedne osobe može uticati na drugu osobu da se uključi u slično ponašanje. Brojne studije su razmatrale povezanost između medijskog izveštavanja i generalizovane imitacije kako u fikcijskim ( novele, romani, filmovi, interaktivne video igre ) tako i u ne fikcijskim  (novine, reportaže,  živi prenosi, televizija, socijalne mreže )  i ocenjivale snagu njegove povezanosti i uzročno-posledičnosti. Pregled je pokazao da postoji  naročito snažna veza i između takvih događaja i  ne fiktivnog medijskog izveštavanja. Uočena korelacija  zadovoljava dovoljno kriterijuma doslednosti, snage, temporalnosti, specifičnosti i koherentnosti  tako da se smatra uzročnom. Nalazi  preko tri decenije studija sugerišu da je širenje ovakvih narativa u medijima povezano sa porastom agresivnog ili suicidalnog ponašanja u populaciji izloženoj medijskim izveštajima. Međutim, još uvek znamo malo o psihološkim procesima i ličnim ranjivostima koje podstiču na  masovne zločine nakon izlaganja medijskim prezentacijama prethodnih događaja.

Indikativni su rezultati jedne studije od 101 učesnika, koji su bili izloženi gledanju dramatičnog filma o impulsivnom masovnom ubici.  70% ih je izjavilo da je uznemireno brutalnošću prikaza  iako su svesni da je film fikcija.  Među njima, 33%  se osećalo uznemireno  i posle nekoliko dana, pa čak i nekoliko nedelja. Većina pogođenih učesnika (71%) navela je da je neko vreme bila mentalno zaokupljena i iskusila nametljiva sećanja (68%). Emocionalna reaktivnost i tendencije disocijacije bili su značajni prediktori negativnih reakcija na film. Učesnici koji su izjavili da im je pala na pamet ideja da oponašaju protagonistu filma imali su 3,45 puta veću verovatnoću da će biti  skloni Imitativnoj generalizaciji, disocijaciji i potiskivanju misli u poređenju sa onima na koje film nije ostavio utisak. Rezultati sugerišu da fiktivni prikazi masovnih pucanja u medijima mogu imati štetan uticaj na gledaoce, a čini se i da takvi uticaji nisu ograničeni na ljude koji imaju klinički profil mentalnih poremećaja.

Istraživanje o uticaju priča o masovnim ubistvima i samoubistvu u medijima na stvarni život obeležilo je mnogo debata i nedoslednih nalaza. Nedavni pregledi sugerišu da su istraživanja zasnovana na ne fiktivnim  storijama snažnija u podsticanju imitativnih efekata nego  ona zasnovana na izmišljenim narativnim modelima. Međutim, postoje značajne varijacije u medijskim efektima u okviru istraživanja ograničenog na ne fikcionalne prikaze. Analiza daje neka objašnjenja varijacija u nalazima na ne fikcionalnim storijama. Tehnike logističke regresije primenjene na 419 nalaza iz 55 studija utvrdile su da:  Storije  koje su merile prisustvo estradnih ili političkih slavnih imaju 5,27 puta veći potencijal da proizvedu efekat imitacije. Priče koje naglašavaju negativne aspekte brutalne agresije ili samodestrukcije pokazuju  99% manju verovatnoću da će podstaći efekat podražavanja negativnog uzora. Istraživanja zasnovana na televizijskim storijama (koje  su manje detaljne od štampanih izveštaja ) pokazuju  79% manju šansu da će izazvati efekat imitacije, a  storije koje su se fokusirale na  suicid ili masovne zločine koje su počinile žena pokazuju 4,89 puta veću verovatnoću da će izazvati  imitacionu identifikaciju. Model pune logističke regresije je klasifikovao 77,3% nalaza iz 55 studija.

I dalje se prikupljaju dokazi o značajnom uticaju medijskog izveštavanja o ovom fenomenu. Trenutni pregled, zasnovan na ranijim recenzijama, ograničen je na publikacije na engleskom jeziku i ne uključuje društvene mreže i interaktivne medije kao što su arkadne igrice, ali tretira i žanrove koji utiču na povećanje stepena brutalnosti, agresivnosti i auto destrukcije kao što su ratne vesti, vesti o aktivnosti bandi i realiti programi.  Razmatrani su i interaktivni faktori uključuju karakteristike priča (agent), atribute pojedinaca (domaćin) i društveni kontekst priča (okruženje). Predočene su preporuke za izveštavanje koje mogu minimizirati rizik od imitativnih generalizacija. Uticaj  infektivnih žarišta imitativne psihoze kroz mas-medije se više ne dovodi u pitanje.  Fokus istraživanja usmeren je na identifikaciju komponenti priče  koje promovišu zarazu i pod kojim okolnostima, kao i koje komponente su korisne za preventivno programiranje.

Masovno afektivno ubijanje je veoma kompleksan socijalni i psihološki fenomen koje generiše i trigerira  niz zamršenih  faktora.  Način na koji mediji izveštavaju o događaju igra ulogu u povećanju verovatnoće imitacije. Kada dođe do takvog incidenta posebno ako je velikih razmera, generalno krene ne umerena medijska pokrivenost. Pažnja javnosti koju izvršilac dobija može da bude motiv imitatorima.

U slučaju  beogradskog masakra i njime generisanih imitativnih epizoda  zakazali su gotovo svi faktori društvo, država, politika, uključujući i vlast i opoziciju, ne vladin sektor, većina državnih organa ne računajući eventualno zdravstvo i policiju, zakazala je struka, gotovo svaka pojedinačno, crkva, intelektualci, elite i mnogi pojedinci, a pre svega mediji bez izuzetka. Ovaj jezivi niz događaja je ogledalo naše najdublje moralne krize. Ne bi trebalo samo da žalimo već i da se duboko postidimo.

Izvori podataka: Suicide and the media; Media coverage as a risk factor in mass shooting Stack S; Gould MS. NHM National Library of Medicine

Autor teksta: Milan peca Nikolić