Šta je nešto? Kako se ono može filozofski definisati? Ljudi intuitivno povezuju nešto i ništa, kao binarne opozite. Otuda ono naše čuveno „bolje išta nego ništa“. Što je jedna vrlo nerazumna konstatacija, pošto je u mnogim slučajevima zapravo bolje ništa nego nešto. Recimo, u slučaju batina, bolesti, rata, uvreda, prevara, laži, da ne nabrajamo sve druge situacije kada bi čovek mogao da priželjkuje da se baš ništa ne dogodi. Ovde je najvažnije obratiti pažnju na činjenicu da ’priželjkivati ništa’ ne znači ne priželjkivati uopšte. Pošto se nešto već priželjkuje. I to upravo ništa! Što dokazuju da ništa nije opozicija nečemu već i samo može da bude nešto u odredjenim situacijama. Ako ništa nije opozicija nečemu da nije možda opozicija svemu? Tek ako nema ničega od svega čega bi možda moglo biti, ništa ima šanse da se održi u svom ništavilu. Ali, i ovo je paradoksalna izjava. Ustvari, ona sugeriše da ništa, kao ukupnost nedostatka ičega, mora da se zamisli kao neka vrsta svega, da bi uopšte moglo da se zamisli kao ništa. Što pokazuje da ništa nije opozicija svemu, kao što nije bilo opozicija ni nečemu. Tako da reći da je ništa „neka ukupnost“, prilično zavarava. Jer ostavlja utisak kao da ništa jeste nešto (neka ukupnost) što nije tačno, pošto je tačno samo da nema ničega.
„Da nema ničega“ ne znači da ’ima’ ničega. Jezik nas ozbiljno izdaje kada govorimo o ničemu. Ustvari, ne bi trebalo reći da „nema ničega“ već da „nema ičega“. Bilo čega. Ali, naš jezik dozvoljava duplu negaciju a da je pritom, paradoksalno, ne pretvara u afirmaciju. Srpsko-hrvatski jezik nije baš vodio računa o principima logike. Ali, malo koji jezik jeste. Većinom se vodilo računa o tome da se razumemo u vezi sa nečim ili u vezi sa nečim drugim. Niko nije pretpostavio da će biti potrebe da se razumemo oko ničega. Ako bi se razumeli oko svega drugog, osim ničega, mogli bi sa sigurnošću pričati o tome da je naš jezik postigao sve ciljeve zbog kojih je i nastao. Pa makar nikada i ne postigli konsenzus u vezi sa ničim…
Ali, dosta o ničemu. Ovde nije tema ništa, već je tema nešto. Šta? E, to je to! Kad je nešto u pitanju mora da se zna šta tačno. Šta nešto jeste i šta sve nešto nije. A tu dolazimo da detalja koji nešto čine veoma odredjenim. Dugačak štap nije isto što i kratak štap, a oba nisu ni blizu nečemu što nije štap, pa tako ni ne liče, recimo, na vodu, TV reklamu ili ljubav. Ima svašta nešto u svetu oko nas i svako nešto je vrlo specifično u odnosu na nešto drugo. Izgleda kao da specifičnost baš i čini nešto nečim, a ne nečim drugim. Ovim a ne onim. Takvim a ne onakvim. Nešto, kao apstraktan filozofski pojam, izgleda da mora da ima konkretnost u osnovi svoje definicije. Kao i pretpostavku mnoštva, pošto je pretpostavka nečeg drugog od kog se nešto razlikuje deo definicije nečega, kao nečeg posebnog. To ne znači da nema sličnosti medju raznim individualnim instancama nečega. Ili da nešto mora da bude nešto pojedinačno a ne posebno ili opšte.
Recimo, san je nešto što se u principu razlikuje od jave kao nečeg drugog. To sve snove čini drugačijim od ne-snova. Ali, moj noćašnji san da letim je nešto sto se razlikuje od drugih snova koje sam sanjao u poslednje vreme. Dakle, konkretnost nečega je odredjena razlikama u odnosu na sve drugo ali to razlikovanje može da se napravi na više nivoa opštosti: na pojedinačnom nivou, ali i na nivou vrste ili roda. I na svim ovim nivoima se nešto em rekurzivno povezuje sa mnogo čim drugim, em se razgraničava od mnogo čega drugog. Što nas tera na zaključak da je uslov za nešto taj, da već postoji neka vrlo kompleksna i višeslojna struktura prepoznavanja i razlikovanja kojom se premeravaju karakteristike nečega. Ta se struktura obično naziva ’jezikom’ i dobro se mapira sa našim iskustvom sveta. Medjutim, to znači da nešto postaje upravo ovo ili ono samo u odnosu na ukupnost kolektivnog iskustva sveta pretočenog u ukupnost jezika. Što će reći da je nešto holistički fenomen iako po definiciji mora da bude veoma konkretno. Kao da se ukupnost koju smo malopre pominjali na apstraktnom nivou ničega ili svačega sada odjednom pretvorila u konkretnu ukupnost nečega, u ukupnost beskrajno mnogo rekurzivno povezanih specifičnosti i diferencija.
Ovakvu vrstu ’holističke’, a moglo bi se reći i ’sholastičke’ rasprave o nečemu teško da bi više iko ozbiljan stavio na papir, barem u poslednjih stotinak i kusur godina, nakon mnogobrojnih analitičkih ukazivanja na logičke greške, nepreciznosti, dvoznačnosti i brkanje lončića koji se mogu pronaći u ovakvom tipu filozofskog diskursa. Malo ko se danas neće saglasiti da se ovakvim govorom samo kreira jedna iluzija konzistentnosti, privid smislenosti, koji proističe iz pripisivanja nekog značenja rečima izvan konteksta ’jezičkih igara’ (što bi rekao Vitgenštajn) unutar kojih te reči jedino i dobijaju smisao. Mnogi filozofski problemi, pa tako i problem „nečega kao takvog“ su lažni problemi i prazne reči koje su mnogo manje smislene nego što izgledaju na prvi pogled, jer su upotrebljene izvan konteksta unutar koga se odvija neka njihova jezička igra.
Hegelu, medjutim, to nimalo nije smetalo da NEŠTO zaista posmatra kao totalitet i čak da ga postavi na ključno mesto svoje Nauke Logike, kao sintezu postojanja i kvaliteta. Postojanje je bez kvaliteta prazno i apstraktno. Tek kao kvalitet postojanje dobija konkretnost. Ali, kvalitet se time ispostavlja kao osobina, a ne kao postojanje. On je zapravo negacija postojanja. Tek negacija negacije, sinteza koja razotkriva i afirmiše postojeći kvalitet može da se predstavi kao istina. Ta sinteza je po Hegelu NEŠTO. Ona pronalazi istinu postojanja u konkretnosti. Ukupnost (totalitet) koja sebe zaista vidi kao NEŠTO (što u ovom slučaju znači kao konkretno SVE) je upravo onaj konkretni-totalitet-po-sebi-i-za-sebe koji je Hegel pretvorio u Apsolut.
Nešto razmišljam, baš šteta što su sve ovo samo logičke besmislice nastale kao posledica metafizičkog jezičkog iluzionizma. Jer, ustvari, da nisu, to bi baš bilo nešto.
Autor teksta: Slobodan Simović
 | A guest post by
|