NOĆ KADA JE PAO PLAFON U BIOSKOPU REX
"Nijedna stvar ne može da bude tamo gde reč nedostaji."
Na strmom, uskom stepeništu koje vodi na plato između zgrada začu se sablasna melodija „I’m a Barbie girl, in a Barbie world“ koju sam pre neki dan, jednom za svagda zaključao u memoriji mobilnog. Klinci što su do pre sekund gluvarili na gelenderu čavrljajući o malopređašnjoj eksploziji, prasnuše u smeh, poskakaše preko ograde, posakrivaše se iza betonskih kocki i počeše da mi dobacuju: „ks’, ks’ Pederu! Pederu!“ Iz aparata začuh uljudan i pribran glas profesora Aleksandra, Sterijinog oca: „Kako ste dragi…“
Profesor je visok i prav starac, od sedamdeset godina, Kantovske ispravnosti, a ujedno blag i topao kao letnja kiša. Mirne i precizne retorike, kakva se može sresti samo kod onovremenih ljudi. Uvek je delovao na svet oko sebe kao redak, dragocen lek, spravljen od mudrosti, strpljenja i nade, negde u najvišim sferama duha. Iako u dubokoj starosti, on još uvek predaje tehnologiju lakih metala po silnim univerzitetima, odlazeći često i u Japan i Južnu Koreju, bez ičije pomoći, sam sa svojom termos bocom, zbirkom komplikovanih zadataka i tankim vunenim ćebetom. Mir i ozbiljnost sa kojima podnosi nedaće što mu ih je život odredio graniče se sa biografijom sveca. Supruga mu je umrla mlada, tako da je sam, odnegovao dva sina, Steriju i Romana. Sterije, moj prijatelj, je bio, u izvesnom smislu, njegova sušta suprotnost. Pesnik, pijanac i boem. Upoznao sam ga jedne ledene februarske večeri ispred dragstora, u podzemnom prolazu, kako sa flašom zavijenom u braon kesu, na besprekornom nemačkom, recituje klošarima odevenim u dronjke nađene pored kontejnera:
Wunder von ferne oder traum
Bracht ich an meines landes saum
Und harrte bis die graue Norn
Den namen fand in ihrem born…
Te noći, hodajući sa njim, promrzlim ulicama, dok nam je sneg škripao ispod nogu, naučio sam o jeziku više nego ikad:
Čudo iz daleka ili san
Doneo sam na ivicu moje zemlje
I čekao dok seda Norna
Nije našla ime u svom kladencu-
Zatim sam mogao to snažno da zgrabim
Sada ono cveta i sija duž granice…
Jednom sam se sa srećnog putovanja vratio
S blagom obilnim i lomnim
Tražila je dugo i obznanila mi:
‘Takvo nešto ne spava ovde na dubokom dnu’
Tada mi je ono nestalo iz ruke
I nikad moja zemlja nije dobila bogatstvo…
Tako sam tužan naučio odricanje:
Nijedna stvar ne može da bude tamo gde reč nedostaje.
Ponavljao je Sterije stihove pesme Georga Štefana, a ja sam u tim trenucima, idući pored njega, imao utisak da mi se razotkriva geometrija sfera. To su ona posebna, retka stanja, kada vam se čini da neposredno osećate statičku konstrukciju zgrada, gravitaciju, u svoj neizmernoj ukupnosti, ili da vam sa zakona sveta spada koprena, kao što blag povetarac, ispred zadivljujućeg morskog pejsaža uklanja, jedva materijalnu, a ipak neprozirnu zavesu.
Bio sam retka trezna osoba sa kojom se Sterije redovnije viđao, mada se na njemu pijanstvo nije osećalo, sem što bi se ponekad uljudno izvinio i izašao za tren da povraća.
Prezirao je reč pesnik, a za sebe tvrdio da je urbanista. U njegovom žargonu to je značilo, da je na mapi grada, između mesta, ponekad crnih rupa, zapuštenih parkova, sporednih ulaza samoposluga, ili parkinga, nastalih na placevima urušenih potleušica i najneobičnijih ljudi, što se, inače, nikada ne bi susreli, svojim metodima, ucrtavao jednu sasvim novu liniju, snažan bulevar posvećenosti, kojim bez te njegove „urbanističke“ nadarenosti nikada ne bi, tako snažno, potekao duh vremena sunovraćen u zatvorenost, očaj i beznađe. To smo svi tek naknadno saznali. Bilo je u toj njegovoj nameri nešto zavereničko i alhemijsko.
Pojavljivao bi se niotkuda, suvonjav i izdužen u izbledelom braon mantilu, onda kada je čovek loman i najtužniji; bez uvoda bi prešao na mesto gde ste poslednji put stali, lako vodeći razgovor u sve gušće slojeve, ubrzano hodajući, kroz blokove ulica, što su se, zahvaljujući intenzitetu razmene, topili u jedva primetan utisak o mestu, da bi odjednom negde zastao, izvadivši iz nedara flašu, obavezno umotanu u braon, papirnu kesu, menjajući tok misli u nekom neobičnom pravcu koji će naknadno, iako diskontinuiran, neočekivano stvoriti sjajnu zaokruženu celinu: „Ipak otklanjanje rastojanja ne donosi blizinu…“, govorio bi Sterije.
Skoro sam siguran, da je u takvim trenucima, čekao da tuda naiđe, neko poseban, zatrpan u sebe, neotkriven i neprepoznatljiv, ko će, moguće je, nekad, u nekoj naslućivanoj budućnosti, u razgovoru, svađi, možda čak i tuči, sa nekim, učiniti da se desi nešto, što se bez te Sterijine delikatne asistencije skoro majutike, inače ne bi dogodilo, a što je vredno postojanja.
Ako me je, stari profesor, njegov otac, negde, u podsvesti podsećao na Kanta, Steriju sam doživljavao kao Sokrata. Zahvaljujući njemu prestajao sam da se bojim samoće, a bedni, a ipak oholi grad je postao podnošljivo mesto, pozornica jednog višeg zajedništva, sposobna da ponudi prihvatljivu duhovnu utehu, utočište, pa i intelektualno i estetsko zadovoljstvo, pred ništavilom što zjapi iz pukotine vremena ogrezlog u surovost, ratove i vulgarnost svake vrste.
Kada bih se nekim čudom osećao sasvim dobro, Sterije bi na volšeban način nestajao. To stanje je bilo daleko od njega. U takvim trenucima se, valjda, do smrti opijao sa klošarima u napuštenim ruševinama. Jednom mi je i pričao kako izgleda klinička smrt: „Hladno, mračno i nema nikog.“ Taj opis sam i kasnije čuo, najmanje još jednom! Njega je, izgleda, od svega najviše užasavalo što tamo nema nikoga.
Najviše je voleo da sedi i posmatra žene kako prolaze. Nije želeo da sa bilo kojom stupi u kontakt, da razgovara, da ih upozna, dopadala mu se u tome slika i njen nenadani kratki efekat. Sterije je zaista želeo da bude niko.
Kadkad bi smo odlazili zajedno da gledamo gruzijske i turske filmove, kojima se bez pompe divio. Brazilski film „Antonio koji donosi samrt“ gledali smo nekoliko puta, posle čega se redovno opijao do izbezumljenosti i sam za sebe, sa dna svesti komentarisao stanje u koje su ga film i alkohol dovodili nerazmrsivom psovkom: „Bog te jeb’o! Mislim, jeb’o te Bog?“, koja je izgovorena iz njegovih usta bila oslobođena svake vulgarnosti i Boga i od Boga datu moć ekspresije uzdizala više od najdublje estetike.
Poslednji put sam ga video u kinoteci na projekciji filma „Poslednja stanica Grinič Vilidž“. Sve vreme je grdio glumce, potežući iz flaše kao da su mu se nešto lično zamerili. Te noći mi je jedva dišući od cigareta i bronhitisa dok smo silazili ka dragstoru pročitao ispod čkiljave ulične lampe svoju poslednju pesmu '“Noć kada je pao plafon u bioskopu Rex.
Jedne večeri, nekoliko nedelja kasnije Sterije je posle višednevne apstinencije, koju je provodio sam, pišući, a pisao je samo trezan, zapalio svesku, obuo braon kućne papuče, popeo se na terasu braon osmospratnice u kojoj je stanovao i otisnuo se u prazninu u svom braon mantilu. Pre toga je napisao:
„Izvinjavam se svima koje sam uvredio svojim pisanjem, a to je ujedno i razlog zbog koga pišem: prvo sam maltretirao ljude, pa sam prestao i počeo da maltretiram hartiju. Izvinjavam se i svima koji će da izvedu pogrešne zaključke iz njega, kao i onima kojima je moje pisanje neinteresantno. Izvinjavam se i tebi cenjeni čitaoče, ako sam ti oduzeo vreme, ali sigurno bih te našao u nekoj kafani i otvorio bih ti dušu na pijanom stolu. Izvinjavam se i tvojoj ženi ako si je zapustio. Izvinjavam se i tvojoj deci, jer se nisi igrao sa njima. Izvinjavam se i tvom inkasantu ako mu nisi, na prvo zvonce otvorio vrata…“
Sahrana je bila vetrovita i gola, martovska. Nikada na jednom mestu nisam video toliko različitih ljudi, spojenih jednim duhovnim ključem koji je profunkcionisao trenutkom njegovog nepovratnog čina.
Kasnije sređujući ostatke zapaljene sveščice Sterjinih pesama, sa grozom sam shvatio, da je sve vreme govorio o samoubistvu, konačnom, zabranjenom činu u čijem nerazumevanju nas je prevazišao, povezao, obavezao i prevario. Sveska počinje stihovima:
“Možete me naći kako preturam po smeću,
ali da vam održim pesničko veče – to neću…”
„Dragi moj, Roman i ja smo razgovarali…“, govorio je profesor Aleksandar u mobilni. „Roman u Beču ima veliki stan, već je bio i u policiji. Rekli su mu da ima dovoljne prihode i da može da garantuje za vizu vaše supruge. Znate, ovo može da potraje, a ona je, hvala je Bogu blagoslovena…“ Skoro da su mi potekle suze. „Hvala vam profesore, divni ste, niko mi nikada nije dao tako divnu ponudu.“ „Roman bi mogao da dođe do granice da ih sačeka, znate on nije služio… a ja mu branim, mislim sada je jedini…“ Svakako mu nemojte dozvoliti da dolazi u ovim okolnostima, pozdravite ga puno i kažite mu da i ja odobravam…“ Veza poče strašno da šušti. „Pa dobro, ako se slažete supruga bi mogla da se spremi, a ja bih otišao do konzulata, tako je zgodnije…“ Srce mi se stezalo od dobre namere tog plemenitog čoveka: „Profesore divni ste, ali to neće ići, znate je i sami, ona neće hteti…“ „Insistirajte dragi, insistirajte polako da je ne povredite, u takvim okolnostima duša je osetljiva…“ Osećao sam kroz šum kako guta suze: „Hoću profesore sigurno i pozdravite Romana…“ Veza se uguši u neprijatnim zvižducima radio ometanja koji su postajali sve piskaviji dok se sasvim ne izgubi u brumu bombardera koji izrući svoj zlokobni teret negde iza Avale.
Odlomak iz romana “Kulturan svet” Milana Pece Nikolića