NOVI OBOŽAVAOCI ZLATNOG TELETA

ili ko je oskvrnavio grob Pjera de Kubertena?

Pojam racionalizam je izveden iz latinskog ratio, što znači um ili razum. Zahvaljujući urušavanju propagandnog modela, svedoci smo metastaza neoliberalnog globalnog društva. Racionalizam je konačno dostigao tačku suprotnu racionalnosti u drevnom, izvornom smislu te reči. 'Kakav je um ova vrišteća glupost? U vezi sa „spektaklom” otvaranja Olimpijskih igara često se pominje reč umetnost. Bezrazložno, neodgovorno i netačno neistinito! Ova provincijska mega priredba je proizvod reklamokratije, propagande, sumnjivog ukusa i lošeg dizajna. Globalizovani agitprop! Pariz nije Holivud, Pariz je bio Pariz, bar do juče. Holivud to ubedljivije izvodi, bar na ekranu, iako na bojnom polju stvari mogu biti drugačije. Kakve veze ovo nevešto uprizorenje ima sa umetnošću? Uostalom, kič se meri stepenom banalnosti njegovih asocijacija.

Grob Pjera de Kubertena osnivača novih limpijskih igara

Nisam nikakav naročiti poklonik olimpijskih igara, nasuprot. Sport je odavno postao gladijatorska arena, trankvilajzer za duhovnu sirotinju, jedna od naj unosnijih industrijskih grana, kolevka inplicitne propagande, ali kada učenik osnovne škole promaši temu na pismenom, ponavlja. I ovde je tema trebalo da bude sport. Da li je? Scenarista je reklamokratski kopirajter. Narcisoidni „reditelj“ je propagandista, antitalentovani art direktor u metamfetaminskoj ekstazi Homo Deusa. Pornokratija izaziva pornografiju i obrnuto. Skoro da mi je drago što sam prisustvovao ovom porno ritualu bez erotskih scena. Propagandni model je iscrpeo sve svoje dekadentne mogućnosti, zlatno tele je od loše plastike, jeftini zlatni sprej kaplje sa loših kopija skulptura, a bolesne pevačice drhte na hladnoj atlantskoj kiši, nadajući se da će na vreme stići na hemoterapiju. Gej statisti glume moljčavi goblen.  Duboko iza scene, meteorolozi čupaju ostatke kose, ubeđujući  bezbednjake i g-mane da scenario nije u skladu sa  vremenskojm prognozom. Svi šahtovi su su zavareni,  Luvr pliva pod vodom. Stratezi kunu globalnoo zagrevanje i klimacke promene. Lekari reprezentacija piju sedative. Modni dizajneri nariču nad uništenim haljinama. Još ako  i Rusi dolaze? Biblijski potop!

Domo deus baguje, veštačka iniligencija, prirodna glupost! Ritual ne funkcioniše. Druid je aljkavi šarlatan, zaboravio je mantru kupljenu u kladionici i izgubio pileće kosti u metrou. Rogati mu ne odgovara. Mokra publika ne pada u trans. Đavo ima i drugih zanimljivijih poslova, verovatno u Gazi u Ukrajini, ili u Jemenu. Možda snimci dronom prikriju fijasko? Belzebub se ne pojavljuje da najavi kraj  istorije, čak i njemu  je takva molitva jadna, pa mediji naknadno moraju da zasole bljutavu čorbu brbljanjem o umetnosti. Pusti crtani, bilo šta, Simsonove! Svetilište prostote i vulgarnosti.

Sirota Francuska je zaboravila da je i Gi Debor Francuz, nije ga ni čitala, a zašto bi kada su Hararijeve transhumanističke slikovnice već neko vreme u modi?  Takav je trend, ove sezone se nosi pretenciozno a glupo. Koračaj amo gordo i oholo, ukrsti te anorektične noge i uvuci jošmalo te konveksne sise. Ovo je umetnost provokacije. Daj mi tu debeu bradonju.

Dizajner je tako odlučio kada više nije želeo da bude binarna ličnost i, već da postane bugenvilija, pošto ga je korset žuljao, a brada mu je i dalje rasla. Kralj je go, a grof Kagljiostro se gromoglasno smeje. Kakav nakaradni striptiz raspadnutog skeleta, kakav dans makabr zombija! Umetnost, ’ma hajde! Ako je reč o francuskoj umetnici su  Fransoa Rable, Viktor Igo, Mopasan, Delakroa, Sen Sans, Erik Sati, Artur Rembo, Žan Kokto, Alber Kami, Iv Klajn, Margeret Dira, Žan Lik Godar i mnogi, mnogi drugi, a vi ste gospodo propagandisti niko i ništa,  amoralni, neuki, podli, rak sveta! Manje od nule. I da mi više niko nije rekao da ne znaju šta rade!

U ranom srednjem veku   pastiri su decenijama napasli ovce u centru Rima. Stada su gomilala brabonjke po Forumu romanum. Civilizacija koja dugo pije sopstvenu krv mora na kraju da nađubri travu. Ne bojte se, sve će biti dobro, jednom, nekad, negde. Jedino što me čudi je da među tim fantomima na kraju nije bilo F-16, ako je tu Lejdi Gaga, zašto ne?

Posle sam sve to sanjao u ubrzanom i skraćenom obliku, a kada sam se probudio, imao sam utisak da sanjam pijano montiranu reklamu koja objavljuje rat svemu ljudskom, pa sam mamuran potražio esej Mikela Difrena. "Pour l'homme", među prašnjavim knjigama da  me umiri. Potražite ga i Vi,  lekovito je.

I evo idem dole da bacim đubre. U crnoj kesi  nosim najmanje tri primerka „Homo Deusa“ koje su mi neke nadobudne  šmizle direktno iz silikonske doline donele na poklon kao intelektualno otkriće, a za svaki slučaj sam vratio Gi Debora na vidno mesto da mi bude pri ruci dok slušam daleku tutnjavu Trećeg svetskog... Iz daleka? Da li baš toliko izdaleka?

Autor: Milan Peca Nikolić