O ULOZI KLIŠEA

Platon (u čiju večnu misao ne smemo sumnjati) u svom pismu kojem je sudba namenila magični broj sedam kroz ni­zo­ve iz­da­nja to­kom svih mi­le­ni­ja go­vo­ri o raz­u­me­va­nju pred­me­ta ko­je na­la­zi odr­ža­nje u sa­mo­me se­bi; to se raz­u­me­va­nje ra­đa u du­ši iz­ne­na­da, kao va­tra što se ras­pa­li iz kre­snu­te var­ni­ce, a uzrok mu je du­ga i po­sve­će­na te­žnja za pred­me­tom.

Na dru­gom me­stu (Fe­dar) on po­mi­nje ob­lik za­no­sa i mah­ni­to­sti ko­ji spo­pa­da du­šu, pod­sti­če je i na­dah­nju­je.

Su­prot­no to­me, uvek je bi­lo auto­ra ko­ji tvr­de da je bo­žan­ski stva­ra­lač­ki dar iz­mi­šljo­ti­na su­je­te, pre ne­go­li plod na­šeg di­vlje­nja pred onim što stva­ra­o­ci stvo­re da bi za­do­vo­lji­li svo­je ma­šta­ri­je. Oni se ku­nu da je sve što su stvo­ri­li re­zul­tat nji­ho­vog bes­kraj­nog tru­da, upor­no­sti i pri­me­ne pa­žlji­vo oda­bra­nih kli­šea.

U ve­li­kom, ali ko­nač­nom bro­ju ču­de­snih kli­šea umet­no­sti isla­ma – re­li­gi­je či­jim se pri­pad­ni­ci­ma navodno za­bra­nju­je sli­ka­nje ži­vih bi­ća jer bi ono bi­lo po­ku­šaj iz­je­dna­ča­va­nja s Tvor­cem – is­ti­če se be­sme­la. Ime­ni­ca ozna­ča­va in­vo­ka­ci­ju bi-smi-l-lā­hi-r-raḥ­mā­ni-r-ra­ḥīm (na arap­skom: U ime Bo­ga, Mi­lo­srd­nog, Sa­mi­lo­snog), či­jim sa­ži­ma­njem je na­sta­la, a bez ko­je ne po­či­nje ni­jed­na mo­li­tva u Ku­ra­nu i pre ko­je se ne pri­stu­pa ni­jed­nom či­nu. Vr­li­ne ove ča­rob­ne for­mu­le ne­pre­broj­ne su, jer je bi­la uti­snu­ta na ta­kvim me­sti­ma kao što su Ada­mo­va sla­bi­na, Dže­bra­i­lo­vo (Ga­vri­je­lo­vo) kri­lo, So­lo­mo­nov pe­čat i Isu­sov je­zik.

Druga jednako slavna formula je havkala. I ona je više-manje slične građe: sastoji se takođe od inicijalnih slogova nosećih reči u iskazu lā ḥawle wa lā quwwa illā bi-l-lā­hi, kojim se utvrđuje da mimo božije sile nema na svetu ni sile ni moći, a upotrebljava se u raznim prilikama – od iskazivanja najvećeg čuđenja i zaprepašćenja, preko tihog protesta do mirenja sa sudbinom.

Arap­sko pi­smo (ko­je je Bož­ji dar), sa svo­jom bes­pri­mer­nom eko­no­mič­no­šću i mno­go­o­blič­no­šću – jer sva­ko slo­vo no­si sim­bo­lič­ki sa­dr­žaj ko­ji u dru­gim pi­smi­ma no­se či­ta­ve mor­fe­me i se­me i jer se for­ma sva­kog mo­že bes­kraj­no va­ri­ra­ti – po­ka­za­lo se kao ide­a­lan me­di­jum li­kov­nog iz­ra­za u islam­skoj kul­tu­ri. La­vi­rin­ti sat­ka­ni od slo­va ime­na Ži­vog, ime­na Nje­go­vog po­sla­ni­ka ili prizivanja Njegove moći is­cr­pli su samo de­lić ogrom­nih mo­guć­no­sti. Opi­pa­va­ju­ći bi­lo vi­tal­ne ener­gi­je tih slo­va, sred­njo­ve­kov­ni ka­li­gra­fi oti­šli su da­lje: na­se­li­li su svet hi­lja­da­ma ži­vih bi­ća – gazela, la­vo­va, le­o­par­da, ri­ba, ga­li­ja s ve­sla­či­ma, cvetova i voć­nih plo­do­va – stvo­re­nih kra­sno­pi­sa­njem mno­gih sve­tih re­či ko­ji­ma je Go­spo­dar Sve­to­va pro­go­vo­rio na usta Pro­ro­ko­va; ob­lič­ja nekih od tih bića na ovoj stra­ni, sa­zda­na od sa­mih slo­va – bez ijed­ne li­ni­je vi­ška ili manj­ka, pri­pa­da­ju tom sve­tu.

Po­sle ovih uvod­nih i mo­žda su­vi­šnih re­če­ni­ca, po­sta­vljam, na­po­kon, svo­je ma­lo, ali ko­nač­no pi­ta­nje: da li su tvor­ci ovih cr­te­ža ko­ji ni­su ni­šta dru­go do la­ko či­tlji­ve be­sme­le i havkale pri­hva­ti­li kli­še da bi do­sko­či­li dog­mi i ob­ma­nu­li Bo­ga, te ta­ko udo­vo­lji­li su­jet­noj že­lji da za­di­ve lju­de svo­jim ume­ćem i ma­šta­ri­ja­ma, ili su ih stvo­ri­li u tre­nu, ne­ho­ti­ce (ona­ko ka­ko kre­sne var­ni­ca i ka­ko se ra­đa i iz­li­va sa­vr­šen di­stih), sve­sni da će usto­stru­či­ti svo­ju di­le­mu ti­me što sa­mi usta­no­vlja­va­ju kli­še, a ipak pro­ble­ma­ti­zu­ju po­jam gre­ha?

Autor: Srpko Leštarić