OD EVE DO RITE HEJVORT

"Par cipela savršen kao jednačina"

Priču o Pepeljugi, siguran sam, znate. Ali kao i svaka bajka prepričavanjem ona živi i raste. Svako ponavljanje unosi nove detalje, ali cipelica uvek ostaje ista. Naslušao sam se nebrojenih teorija o tipovima žena. Donžuanskih, falokratskih, papučarskih, feminističkih, sapfoističkih… Svakakvih! Ipak, naj bizarnijom mi se učinila ona koja zagovara tezu da se žene mogu podeliti u pet osnovnih tipova: majke, maćehe, zle sestre, pepeljuge i prave princeze. Ono naj bizarnije u njoj je da su Pepeljuge naj opasniji tip, a pravih princeza u priči zapravo i nema.

Svojevremeno me je jedna bogata prijateljica povela sa sobomna aukciju. Neobična, jaka žena koja bi mogla da zadovolji svih pet kategorija pomenute teorije, ali je u duši ipak bila Pepeljuga. Pošto se njen princ nikada nije pojavio morala je sama da se obogati trgujući južnim voćem pa je tako šansu da postane princeza zamenila titulom neprikosnovene kraljice avokada, ananasa i manga. Ništa nije prepuštala slučaju. Putovala je sopstvenim vagonom po Srednjoj Aziji okružena računovođama i kontistkinjama, koji su na svakoj stanici slali telegrame i proveravali stanje produktne berze, ali su je u sezonskim pauzama uzbuđivale jedino aukcije luksuznih umetničkih predmeta. U belgijskom birou je pod neprobojnim staklom imala odličnog Pikabiju, a kod kuće u budoaru ne baš naj bolju Tamaru Limpicku. Ipak moram da priznam da je imala više nego solidan ukus. Pošto nije volela životinje verovatno me je držala za nekog kućnog ljubimca, Ara papagaja recimo, a imponovalo joj je to što znam mnogo toga bizarnog i beskorisnog.

Na aukciji je ulažući svotu od koje bi vam se zavrtelo u glavi uspela da se izbori protiv agenata nekoliko manjih muzeja i japanskog trgovca kafom za par starih cipela iz tridesetih na čijem pozlaćenom potplatku je pisalo André Perugia. I bila je veoma ushićena.

Po prirodi svog disperzivnog obrazovanja zanao sam dosta toga o dizajnu i umetničkim zanatsima, pa i o modi, ali mi je ovo ime nekako promaklo. U to doba nije bilo brzog znanja sa interneta pa sam morao dobro da se potrudim da stvar dokonam.

Štikle u kavezu, bez potpetica, potpetice koje nestaju, spuštene potpetice, potpetice sa vadičepom, sandale koje lebde u vazduhu, fetiš štikle tankse igle –  stiletos , cipele  sa majmunskom bradom, sandale u obkiku ribe, maske… Ko je zapravo André Perugia?

Kongeniozni obućar Andre Peruđa  ličnost frenetične kreativne energije (1893 – 1977) rođen je u Nici, ali je po poreklu Italijan. U očrvoj radionici naučio je  mnoge tajne obućarskog zanata. Sa 16 godina, 1909. uspeo je da dobije izlog u jednom hotelu u Nici gde je prodavao prve modele koje je sam izrađivao po meri. Tu ga je uočio Pol Poare i pomogao mu da Parizu u  Rue Faubourg St Honore, centru pariskog modnog univerzuma otvori salon.

Tokom Prvog svetskog rata radio je u fabrici aviona.  Poznavanje mehanike, materijala, tehnologije u širem smislu i preciznost koje je tu stekao dobro su mu poslužile u poslu kojim je bio opsednut. Peruđa je osećao da „par cipela mora biti savršen kao jednačina i prilagođena nozi do poslednjeg milimetra, kao deo fleksibilne kinetičke mašine“. Njegove cipele su udobne mašine za elegantno hodanje.

Muzej kostima Kjoto

Peruđina obuća j čista skulptura, žene su je obožavale jer su se u noj osećale zapaženo, samouvereno, elegantno i udobno. Našavši se u visokom društvu imao je priliku da radi sa vrhunskim imenima u modnoj industriji. Saradnja sa Elzom Skjapareli, Kristijanom Diorom, Pjerom Kardenom, Šarlom Žordanom, Žakom Fatom, Kaloom Soerom, Iv Sen Loranom i  Iberom de Živanšijem  ušla je u legendu.

Poznavanje otpornosti fleksibilnih materijala, , mehanike i kinetike, intuitivnnost osećaj za osobine kože i hrabrost u kombinovanju materijala uz uz praktično iskustvou tradicionalnim procesima obrade davali su njegovoj imaginaciji krila slobode koju poseduju samo veliki umetnici.

Kruži legenda da je sa svojim kreacijama razgovarao sa ljubavlju kao Đepeto dok je pravio Pinokija. Osećao je kako “diše” lepak, boje su ga slušale, a voskirani konac se pretvarao u strune harfe u njegovim rikama. Njegove riblje salonke, bile su omaž francuskom umetniku kubisti Žoržu Braku, a čak je i Pikaso počastvovan dizajnom plutajućih sandala 1950. koji je kasnije inspirisao Sen Loranov rimejk. Budući da je bio strastveni kolekcionar umetnosti, njegovi prijatelji  su bili  Endi Vorhol, Pikaso i Brak.

Čini se da je Andre Perugia oblikovao  cipele i za zadovoljstvo i za bol, za sujetu i udobnost, za lepotu i fatalnost. Pokretalo ga je je uzbuđenje pomeranja granica. „Kakva šteta da se hoda u ovim! A u isto vreme, kakvo zadovoljstvo i privilegija je hodati u njima.“ Uzdahnula je Glorija Svanson. Bez  sumnje, Andre Peruđia je odgovoran za univerzalnu opsednutost cipelom kao ultimativnim aksesoarom. On je mnogo pre ikoga drugog razumeo osnovni princip mode: „Previše dobro!“

Najbolji način da se istakne karakter žene je da se posmatraju njena stopala, tu Peruđinu skrivenu misao vodilju intuitivno su naslutile još  1920-ih  velike zvezde Folije Beržera postavši tako njegov moćni marketinški instrument . Kraljica vodvilja Mistinguet, koja je bila poznata po legendarnim nogama, želela je da ih krunišu  cipele Andre Perugia. Obuo je Džozefin Bejker u sandale koje su podsećale na njene šešire sa turbanom, a filmski idol Glorija Svonson dobila je crne cipele od kristala i čipke. Pola Negri mu je je bila staln mušterija.

Peruđino delo je  vanvremensko, cipele koje je kreirao dvadesetih, tridesetih, četrdesetih ili pedesetih izgledale bi savremeno i na policama vrhunskih svetskih robnih marki  danas , kao  što su to bile i tada. On je  je  klasik modernog, dizajna koji je odlično prošao test vremena.

Elsa Schiaparelli

I famozna Elsa Schiaparelli je originalnim dizajnom oduševljavala publiku svoga doba. Često je radila sa umetnicima i veštim zanatlijama da bi realizovala svoje ideje. Andre Perugia je bio jedan od njih. Schiaparelli je posedovala par Peruđinih crnih cipela koje je koristila kao osnovu za svoj „Šešir za cipele“ iz 1937. godine, u saradnji sa Salvadorom Dalijem.

1938. godine, Andre Perugia je sa njom sarašivao na oblikovanju čuvenih čizama od majmunskog krzna inspirisanih  slikama Renea Magrita. Ponovo je radio sa njom 1939. na sandalama sa tri sfere futurističkog izgleda. Njihov zajednički smisao za humor udružen sa Peruđinim ozbiljnim veštinama u ostvarivanju ovih ideja bilo je savršeno partnerstvo.

Sandale dizajnirane za Schiaparelli imale su horizontalne sfere, raspoređene pomalo poput rolera. Godine 1934. Andre Peruđia je postavio sferu vertikalno. Dizajn je bio toliko bezvremenski da se ponovo pojavio 1950. godine sa visokom potpeticom napravljenim specijalno za Earthu Kitt za svečano otvaranje novog noćnog kluba Le Perrokuet.

Od 1960. do 1966. Andre Perugia je bio konsultant Charlesa Jourdana. Lličnu arhivu ostavio je kompaniji testamentom. Napisao je knjigu o svom zanatu pod naslovom „Od Eve do Rite Hejvort“. Preminuo je 1977. godine. Njegovi dizajni i danas su živi izvor inspiracije za savremene  dizajnere kao što su Manolo Blahnig ili  Kristijan Lobutin. Primerci Prtuđinih cipela nalaze se u kolekcijama Bata Shoe muzeja u Torontu, u Metropolitan u Njujorku, u V&A muzeju u Londonu i u Kjoto Institutu za kostim, između ostalih.