ODE GLAVA

OD VARDARA PA DO TRIGLAVA

Slano pismo - Makarska, avgust

Svako dalmatinsko malo misto ima svoga lera, ili picaru, kako se još naziva većinom jurodivi meštanin, duhovit, slobodan i bistroum na svoj način. Drugačiji od većine zabrinutih za imovinu i prstiž. Suprotnost namrgođenima, užurbanima, ljutima, vlasnicima kuća, automobila, fabrika, lanaca prodavnica ovoga ili onoga, takozvanim uspešnim ljudima.

Lero je nešto kao narodna savest, neko ko će reći ono što i drugi misle ali se ne usuđuju da iskažu. Neko ko živi onako kako bi i drugi, samo da smeju.

Makarska je imala svoga lera. Zvao se Drago Pirak. Ubijen je (istina, nehotičnno) pre deset godina.

Bio je avgust 1993. Ispred lokala Galeb, na makarskoj rivi, Drago Pirak (58) je zapevao Od Vardara, pa do Triglava. Ta pesma je za vremena SFRJ bila nezvanična, narodna himna koja je slavila jugoslovenstvo, ali je makarski lero zapevao u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu. Ispred Galeba se zatekao i izvesni Božo B, Hercegovac. Taj je valjda bio veći Hrvat od Drage Hrvata i Makaranina, čovekoljupca, baritona u klapi, prijatelja svih generacija, društava, lokala, dece, verduna i grdelina, čoveka koji nije pripadao ni jednoj grupi, klanu, već samo sebi, odnosno svima.

Pa ga je ručerdom, taj Hercegovac, zviznuo, šljepio, pljusnuo, udario tako da je veseli i dobrodušni Drago pao.

Pao je temenom na ivičnjak trotoara (ovde sada više nema trotoara već su sve - nogostupi) i posle nekoliko dana u bolnici ispustio plemenitu dušu.

Zbog nepodobne pesme nekada se (u SFRJ) išlo u zatvor, iako u zakonu nije navedeno koje su pesme nepodobne. Tako je četiri godine ranije, avgusta 1989, ondašnji lokalni list Makarska rivijera objavio sledeću informaciju:

Kad već nema turističkih senzacija, onda ispod Biokova ima vrućih noći. U beogradskom odmaralištu Voždovac, u nacionalnom zanosu Beograđani Goran Savić, Nenad Marković, Siniša Petrović i Saša Ilić sa sedmoricom maloljetnika htijeli su, posle nekoliko čašica, svima dati do znanja odakle su, pjevajući: Srbija je dvaput ratovala i opet će ako bude sreće.

Na terasi Voždovca uzbuna je nastala kada je orkestar odbio da svira pjesmu Oj vojvodo Sinđeliću i Tamo daleko. Grupa Beograđana otišla je predalako kada je pokušao intervenisati upravnik odmarališta Ljubomir Sofronić. Potjegnuti su noževi i sjekirice. Usijane glave odvedene su na hlađenje u makarski SUP, a osim prekršajne prijave, usljedile su i krivične.

Ne znam šta je u međuvremenu bilo sa pomenutim Beograđanima. Da li su triput ratovali, gde i kako, ili su ostali pri kafanskom iskazivanju, ali su svakako znatno bolje prošli od Drage Piraka.

Pesma koju je Drago pevao bila je ljubavna, u vremena zla. Bila je široka za uske, svetla za pomračene. Mogao je Božo zapevati neku svoju, možda bi Drago i nju prihvatio, svakako za batinom ne bi potegao. Možda bi napravio neki vic, možda bi se izmotavao, ali ne bi pesnicom.

Drago Pirak je rođen u Jugoslaviji, koju je nadživeo. Od nje je ostala pesma, pa je i ona umrla zajedno sa lerom. Božo B. živi. Kažu da mu nije bila namera da ubije čoveka i kažu da nije znao koga je udario. A kada je saznao, gorko se i duboko pokajao. Ko zna, ako mu je kajanje odista pravo i ako očita određeni broj molitvi Zdravo Marijo, lasno se desiti može da i za sveca bude naimenovan, pod novim imenom.

Primetili ste, Božo nema prezime, već samo inicijal. Tako je objavljeno u policijskom saopštenju devedest treće. Kao da je maloletnik.

Policija je nehotično odraslog, zrelog čoveka, bez pomoći psihijatra proglasila za nekog ko nije bio sasvim svestan šta radi. Skrivanjem prezimena, u svakom slučaju, svesno je iskazala izvesno razumevanje za njegov postupak. I sam Božo je tih dana bio očajan, jer, govorio je, nije znao koga je udario.

Neznanje je zlo. Naročito kad je zlo sila.

Nesretni Božo, mada ubica iz nehata, takođe je žrtva. Nije se on sakrio iza inicijala prezimena. (Uostalom, u malom mistu svi se poznaju.) To su uradili oni koji su ga potpirivali da mrzi, koji vuku konce s bezbednih daljina.

Teže je Boži no Dragi, koji je, dok se u bolnici rastavljao od života, oprostio onom koji nije znao šta radi.

Ne znam da li je Božu zakon kaznio, ali znam da trpi doživotnu kaznu.

Ovih dana, na godišnjicu smrti Dage Piraka, na njegovom grobu stekla se grupa poštovalaca.

Trideset godina je prošlo od smrti-metafore života na ovim našim prostorima koji više nisu naši, od Vardara pa do Triglava.

Možda danas ima i srećnih ljudi na tom prostoru, ali ih odavno nisam sreo.

Čitam da u Hrvatskoj danas ima 66 privatnih aviona. Objavljena su i imena vlasnika.

Blago njima.

Blago nama.

Ležim ovih dana na skrajnutoj makarskoj plaži.

Mir, tišina, kulturan svet.

Kad, dođe jedan sredovečan, Makaranin, kako se ispostavilo. Odmah priđe poznaniku, pozdraviše se bogznakako. Pridošli se skide, pa leže. Iznebuha, reče nešto protiv Hrcegovaca. Valjda ga je na to naveo neki prethodni događaj, ne znam.

Onaj drugi, ćuti.

Ćuti, brat-bratu, deset minuta. Pa osu:

A šta ti imaš protiv Hercegovaca? (Eh, kada bi se ovde bar deo psovki navesti mogao, umnogome bi doprinelo priči, ali šta je tu je.) Sve u svemu Hercegovac je, peneći od besa sve više i više padao u vatru rekavši najpre da su oni niko od ništa, i - šta imaju? Samo more, a ceo svet je pun mora i okeana! I šta znaju? Samo da menjaju posteljinu turistima, pa su oni sada neko i nešto! Kao, kulturni su. A u čemu se ogleda ta kultura? Što odu u Trst i tamo nakupuju nekakve krpice pa misle da su kulturni. Bolje da su Hercegovci preuzeli vlast u toj državi, ali kad nisu, onda će im srušiti Biokovo i na Baške Vode i na Makarsku, da ih zatrpaju...

Onaj Makaranin bi u početko promrmljao koju, ali je videvši da nema svrhe, ćutke pokupio stvari i otišao. To Hercegovca nije sprečilo da izrekne ono što je naumio, vičući, kao da se obraća sagovorniku (ostali su se pravili da nisu tu), pa je posle desetak minuta i on pokupio stvari i žustro otabanao na drugu stranu.

Što bi kroničari, pristigli sa strane, zabilježeli da danas dođu u Makarsku? Jesu li se podgrejane strasti ohladile, je li Makarska i dalje gnjevna i podijeljena? – zapitao se novinar Makarske kronike, povodom godišnjice smrti Drage Piraka, kao da mi se lično obraća.

Autor: Slobodan Stojićević