ODJAVLJIVANJE ROMANA

Ima priča, i avantura, u koje se ne sme da krene sam. “Pronađite dvojicu genijalnih pisaca, čije se umeće može smatrati sasvim jednakim, dajte im jedan napisan rukopis da ga prerade - dorade, i dobićemo sledeće: sve izgleda skoro jednako, a nije ni nalik.” Dvadeset godina je novinar u prilično uglednom beogradskom listu, dvadeset godina piše o svemu i svačemu, ispija po kafanama s pijandurama vinjake i kafu, a sve da ugrabi neku dobru ispovest. U muđuvremenu je jebeni Fukujama objavio da je pristigao kraj istorije, i da su liberalizam i “zapad”, nije sasvim jasno koji zapad, pobedili. Mislio je gospodin Fransis da je pogodio gde treba, kao prstom u pekmez od šljiva: milioni primeraka nebulozne knjige osvojili su čudnim jezikm svet. Nadmudrivanje sa sudbinom je i za njega svakodnevna igra. On se ponekad pred sudbinom osećao ni tamo – ni ovamo, ali bilo mu je potrebno da skupi kakve pare i izdržava porodicu, povremeno radi i feljtone, i po cenu zdravlja. Žena je odmahivala glavom, ali nije mu smetala da piskara, jer nije znao ništa drugo ni da radi. Povremeno odlazi u kuću rođaka u Budvi, ovaj ima kamenu kuću koju je neko od predaka kupio kada su poraženi Italijan skupljali prnje i kovrce. U njoj ume da ostane nedeljama i slaže, uz sve drugo, šlajfne iz nužde, sve za pare.

On nije slovio kao kakva zvezda među prijateljima, rodbinom uz more, ali važio je za dvorskog novinara, jer je u predratnom listu. Tamo uz more život se čini punijim, zanimljivijim: družio se, zaista, s ljudima koji nisu imali mnogo dodira sa knjigama i „drvenom“ politikom. Cenio je nekog Mitra koji je umeo, da mu se, po svaku cenu, približi, čoveka lokalnog pera, koji je sanjao i da se domogne, makar pisanjem, Beograda. Imao je utisak da mu nekako fino podilazi i da je spremio zamku. Bilo je ovde nekoliko znakova pitanja. Tako je jednom u čamcu, riba nije radila, saznao da je Mitar napisao roman o đedu u rudnicima Amerike. Mislio je da je čitav život proveo da bi se začudo, ali ovde se začudi. Nekako se osećao zatečen, ali je sačuvao urođeno dostojanstvo, da sasluša Mitra.

A Mitar jeste načitan, zna šta je ideološki sukob: „znaju li oni šta je fundamentalizam, i odakle pustinjski vetar duva?“ I Mitar je protiv priče o kraju istorije, stari mu je rusofil, govorio je: “Znaju Rusi šta rade, jebaće im majku!” Nije se „velikim“, priznaje Mitar, pisanjem bavio i kolebao se kome da poveri svežanj papira od blizu dvesta strana, pa se odlučio da ga da njemu, novinaru od ugleda, razume se u jezike, mape i pisanje. A onda je, odjednom, nastupio kratki muk. „Ozbiljno?“ upitao je Mitra. „Ništa manje nego roman o Americi?“ U čamcu, još na vodi, kao da se nešto odigralo. Tako je prilično stidljiva molba dobila prizvuk istine i pitanja.

A šta je to? I kako sad odjednom da ribar, jeste obrazovan, napiše roman? Ima Mitar šezdeset, višu umetničku školu je završio u Herceg Novom, a slika po potrebi i raspoloženju, najviše portrete, tek da dopuni novčanik od ribarenja. Nekako mu se u stomaku kurlalo, popio je mlako pivo i jeo je vruć hleb od koga su pravili mamce. Pivo mu je uznemirilo stomak, ili ova Mitrova molba o romanu, navdodno, o njegovom đedu. U nekoj magli sećao se Mitrovog dede, ali ne potanko. Nekako ga je sve ovo uznemirilo i očita Mitrova namera da on pročita rukopis. Jedva je čekao da se dočepa spokoja na obali, da razmisli kako da odgovori Mitru. Na ponti je mjaukala crne mačka, verujući da imaju ribe. I sam je, kada je trezan, pisao rodoljubivu poeziju. Zamolio je Mitra da sačeka, plovi Jadranom radi jedne reportaže. Na obali je Mitra čekao ker, mešanac, vrteo je repom i lajao i Mitar mu je, mimo mačke, stavio direktno u čeljusti neku malu ribu koju su ulovili. A Mitar jga e pitao, da li on voli toga Fukujamu, ono što sere? Ipak je u Mitru srce igralo, goreo je od nestrpljenja i činilo mu se normalnim da ga ovo zamoli, plus su po đedovoj liniji daljnji rođaci.

Ne, on nije mislio o kraju istorije, odavno je ideologiju gurnuo u zapećak. Ma koliko jadikovao nad svim što se dogodilo i što su razgovarali, pomalo sve izgleda smešno i kao sprdnja, ali nije smeo da kaže da ga je briga šta se dogodilo Mitrovom đedu u Americi. Stari grad Budva bio je u plavkastoj magli, kao da su zapalili nebeski roštilj. Nije pitanje čitanje tog rukopisa koje treba staviti na glasanje, pročitaće roman, rekao je sa osmehom. Mitar je napisao sve rukom, nije imao pisaću mašinu, nije bilo ni kopije. Ostalo je pitanje, bar za mene koji o ovome svedočim, da li su se mogli zaobići dramatični delovi priče, posledice o kojima je ovde, dalje, reč. Bez neke značajnije potpore i svedočenja, sigurno je da ne uspevam da sve tačno uvežem. Nije se osećao kao da je urednik u “Nolitu”, jer tamo su se urednici ponašali kao da su imperatori. Ali, avaj. Dogodilo se šta se dogodilo. A ovo se zove, kod onog veselog ruskog pisca Harmsa - slučaj. Nekako je valjda moralo tako i da bude. Uglavnom, slučaj je izgradio koherentnu priču. Završavala se sezona lova na sardele: od kada zna za sebe voleo je more, onde se i živi od mora. Sudbino, neverovatna sudbino, ne namerava u Beograd za mesec. Nastavio je da svoj rukopis „čarka“.

Kao što su neki, možda, već shvatili njemu se dogodila nevolja, besmislenost je izvela lep trik i maskirala se u dobroćudnog komedijanta. Nije se od muke, a ni od bruke, javljao Mitru dugo. Mogao je sebe svakako da nazove, od nesrećnika do podlaca, ali je hteo da zadrži univerzalno ljudsko pravo da može i sam da pogreši. Nije bio onaj savršeni čovek kako ga je Mitar zamišljao. Kakvim su ga mnogi znalci zamišljali u Budvi, koji je za svakog imao lepu reč, i žudno prizivao njihove pretke, kao da je sa svima živeo. Oslanjao se na pravo na grešku, na linearnu zaboravnost. Sam slučaj omogućio mu je da događaj zadrži otvorenim. Bruka, bruka, bruka, mislio je, ali je stisnuo petlju, vratio se, konačno, brodom iz Rijeke direktno Budvu. Znači, ovako: on je, da uprosti vest, roman u rukopisu, jedini primerak, izgubio. Obraćao se sebi pred ogledalom, pokušavajući da odglumi kako on treba da nastupi pred Mitrom. Izgovor je dobro sročen, a neupotrebljiv. Mislio je da su njegovi argumenti prilično otporni na sve sumnje i sprdnje. „Kako je lako sebe sjebati.“ Osećao se krhkim kad je kročio u luku s broda u Budvi. Tako je jednostavno kao pasulj izgubiti tuđu stvar - da. Strahovao je, kao što ljudi uvek čine kad zabrljaju. Nema sumnje da je u pravdanju bilo pukotina na pretek, iha.

Dešavalo se šta je moralo. Evo ti jedan savet, rekao je sebi: Najbolje je da sve ispričaš u taverni, neka dođe do Mitra kako dođe. To mu se činilo lakše od svega, nije nameravao da se sakrije. Uzeo je bocu loze i seo za sto za kojim je bilo troje – četvoro ljudi, i to je sve: nema priče koja će se uz rakiju zaustaviti. Govorio je o putovanju, ali manje – više i o događaju sa romanom. Verovao je da ne može biti ničeg boljeg od iskrenog kajanje, jer samo kroz kajanje može da uspostavi izvesnu ravnotežu između istine i nemara. Javio se u Beograd ženi da se vratio u Budvu. Tako je bio tanan i krhak. On je bio kao stara barka, koja pušta vodu, a ima motor koji je teško upaliti, i tako je izgledao u taverni. „Odao“ se pred Aleksom Zenovićem, da je izgubio Mitrov rukopis, da ga je žena koja sprema hotel u Veneciji, sa starim papirima, bacila u kontejner.

Uprkos svemu, njegov slučaj je među poznanicima bio prihvaćen, razumljiv. On je verovao da je s ovim postavio realne granice priče sa Mitrom. I ovo su već brundali mnogi po starom gradu Budva, mamurni pleli jezicima, a on je mislio: razumevanje mi treba. I tako se pokrenuo najfiniji šapat, kakav nije zapamćen od vremena dok su Paštrovići pisali knjige, posebno onaj Stjepan Mitrov Ljubiša. I priča ne mora da se vuče, ona sama baza dalje, i stigla je i do Mitra. Kako je sve i jednostavno i komplikovano. Nije se treznio tri dana, a onda je doneo odluku: seo za mašinu, obrijan, svež, odustao je da očajava. Rešio je da on napiše roman po sećanju, da vrati Mitru „đedov“ roman, na papiru, sa izgovorm da ga je sredio. I čemi li sve uče ove novinare, kad ne umeju ni da lažu?

Ovo je bila, bar je tako smislio, nekakva trezvena relnost koju je uspostavio u glavi. Nije ovo radio zato što želi, on piše tuđi roman zato što mora. Kada je Mitru ovo sopštio, ovaj nije mogao da zatvori usta od čuđenja, kao da su mu se vilice ukočile. On je svoju poziciju odredio i odelio od slučaja. “Šta ima da se priča?“ Sve je odmah Mitar razumeo i bilo mu je jasno. “Znači, tako”, rekao je Mitar. Nešto se i u njemu prelomilo, i nije hteo da se svađa, mlati. A priča je po Budvi, i dalje, raznošena kao zvuci dum-dum metaka. I ribarke su se krstile. Delovalo je kao da su i Mitrove strasti da objavi roman trošne. Muka je što ni on nije bio nikad u Americi, niti znao išta o rudnicima, a prokleti rukopis nije stigao da pročita do kraja. Mitar nije tvrdio da je rukopis po sebi dobar, ne, nikako.

Ipak, namere da „odjavi“ roman umesto Mitra imaju krajnji efekat. Skrivaju potrebu da se spore i da tragaju za izgubjenim. A šta je on na sve ovo moga da doda, iako je bio školovan šesnaest godina. Obećao je Mitru da će ostaviti cigare čim završi kucanje rukopisa. Nije obećao da će ostaviti piće, a naročito pivo, još se sećao onoga kada mu se kurlalo u stomku od mlakog piva i vrućeg hleba. Nije bilo potpunog odricanja od svega, jer nije hteo da postane kaktus koji je rastao ispred kamene kuće. Kada je ženi ispričao šta mu se još dogodilo s Mitrom, i da treba da, po sećanji, napiše tuđu knjigu, a odbio je da mu Mitrar diktira, ona je počela da se smeje, pa kad je smeh pokuljao iz nje rekla je: “Kada sam se zaljubila u tebe, dopale su mi se tvoje laži i plave oči!“

Kada se ponovo ukrcao s Mitrom na čamac, ovaj put bez vrućeg hleba i mlakog piva, nisu govorili o kraju istorije, ali je on Mitru rekao da sluti kraj, i „odjavljivanje“ romana. Dolazi vreme kada neće biti umetnosti, neće biti filozofa, biće samo zubara, bravara i lekara. I video je i sam da se debelo okliznuo, da je morao da tresne, razbila se sva fama i o njemu kao mudrom i pametnom. Mitrove oči su se tih dana punile smehom tavernu, bio je sav-kao da je goreo u groznici. S početka neki nisu mogli da se uzdrže od sprdnje, kada su slušali priču, dok ih profesor Miro nije dočekao s čuđenjem i uzdugnutim obrvama; on je sve razumeo drugačije, i bio je uveren da se radi o tragediji u najlepšem smislu reči.

„Kako to - ako želim da napišem?“ Njegov glas pred Mitrom je zvučao uvređeno. Zapahnuo ga je miris mora pa je krenuo je da digne sidro. Krišom je uhvatio podrugljiv Mitrov pogled sa krme. I zbilja, u svemu tome bilo je razorne tuge, sočne i kisele: kao kod limuna pred branje. Prerano je reći da li je pisanje romana u ime drugog vrsta „surogat majke“, ali ovom što se dešavalo gde se dešavalo, izgleda da nema naziva ni na jednom živom jeziku. „I jeste sasvim prirodno da dva genijalna pisca, jednakog umeća, obrazovanja i ko zna čega, jednakih sposobnosti maštanja, ne postoje, i ne mogu da pišu na isti način, i nemoguće je naći ni dva čitaoca koji čitaju na isti način.“

Autor: Ratko Dangubić

Fotografije: Dijana Omec