U sredu, 17. aprila, u galeriji umetničke zajednice Treehouse NDSM, koja se nalazi na severu Amsterdama, otvorena je izložba keramičkih skulptura, kao i fotografija detalja skulptura, Dejane Vučković. Hteo sam nešto da napišem na tu temu, ali sam shvatio da je sve bitno poslednjih dana već rečeno, pa ću to ovde samo još jednom ponoviti.
Počeću od sebe samog. Na dan izložbe postovao sam na Facebook tekst sledećeg sadržaja:
„Poslednjih dana, imao sam privilegiju da posmatram kako neko pretvara, u osnovi ružan i ogroman višenamenski kontejner, najčešće korišćen za koncerte – iako sa platformom, na kojoj su do sada postavljane male izložbe - u monumentalan izložbeni prostor, koji manje izgleda kao tradicionalna galerija, a više kao praiskonsko pagansko svetilište. Kada je očistila čitav prostor, ofarbala panele i završila sa postavljanjem izložbe (što je ne samo kreativni rad, već i težak fizički kuluk), Dejana je pozvala svoju koleginicu Helgu van Stralen, osobu koja je krstila izložbu imenom ’OER’ (’što znači ’iskon’), da prva vidi rezultate svih ovih napora.
Helga je od ranije već znala većinu Dejaninih skulptura, pa tako nije bilo za očekivati neki efekat iznenadjenja. Stajao sam pored nje kada je ušla u galeriju i kada se ukopala u mestu videvši prizor ispred sebe. A onda je počela da plače duboko dirnuta i potresena energijom, ekspresivnošću i duhovnošću koja se prostirala svuda oko nas. Za mene, izložba je već tog momenta bila veliki uspeh, iako će tek biti otvorena večeras u 19:30.“
Čovek bi očekivao da te večeri, u galeriji punoj posetilaca, niko neće moći da oseti ovaj ’vajb’ koji je Helgi izmamio suze. Međutim, fenomen se i u toj gužvi ponovio nekoliko puta. Prvo je plakala Kris, tatoo umetnica, koja ima svoj studio u Treehouse kompleksu, a onda i Gabri, italijanski kuvar, koji ih svaki dan hrani veganskim supama i pastama. Čuo sam da su sutradan plakali još neki lokalni umetnici. Iako su mi tokom otvaranja prilazili i mnogi drugi ljudi i govorili o jakim emocijama koje je izložba pobudila u njima, nisam mogao a da ne primetim da su plakali pre svega pripadnici Treehouse zajednice. Pa sam prvo pomislio da im Gabri nešto stavlja u hranu, što ih čini posebno senzitivnim i emotivnim. I kada sam već umalo rešio da Dejani zabranim da tamo više naručuje Gabrijeve supe, shvatio sam da je njihova reakcija ustvari posledica činjenice da oni najbolje znaju kako taj prostor inače izgleda, i kako su ranije izgledale izložbe koje su tamo održavane. Njima je bila najočiglednija šokantna transformacija – kao u bajci o Pepeljugi – velikog kontejnera u ’princezu’ duhovnosti.
Ove emocije su izražene i u pismu koje je Dejana dobila od svojih kolega veče kasnije:
„Draga Dejana, kakva fenomenalna izložba! Impresionirani smo ukupnim setingom, ali i detaljima svake pojedinačne skulpture. Ovo je baš ono što izložba treba da bude, veoma profesionalna, kreativna i na najvišem umetničkom nivou. Svako ko je video tvoje radove priča o njima u superlativu i svi se slažemo da svet zaista treba ovo da vidi. U pitanju je neki novi nivo… Veoma je teško izraziti rečima osećanja koja ova izložba u nama pobuđuje. Mnogi od nas su veoma emotivno ovo doživeli, a svi mi umetnici iz Treehouse-a slažemo se u konstataciji da izložba treba duže da traje da bi relevantni mediji i kuratori imali prilike da je vide. Osećamo se zaista inspirisano ovim što si uradila…“
Bilo je mnogo sličnih reakcija i od ljudi koji ne pripadaju Treehouse zajednici. Samo da pomenem reči Frederike Johems, koja je i sama ozbiljan
umetnik i koja je poručila: „Velika izložba, Dejana! Meditativni radovi, stilski konzistentni, masivna produkcija!“. I tako dalje…
A sad malo o samim skulpturama. Samo ću prevesti ono što je već napisano u katalogu koji je dizajnirao beogradski umetnik i grafički dizajner Zoran Đorđević, a koji je izvanredno odštampan u štampariji ’Atos’ u Zemunu.
Prvu grupu skulptura, koje su zauzele centralno mesto na podijumu levo od ulaza u galeriju, Dejana je nazvala ’Terra Soul’ ili ’Duh zemlje’.
O njima je u katalogu napisano sledeće:
„Keramika se obično povezuje sa glinenim objektima za praktičnu upotrebu. Medjutim, najranija, praistorijska keramika nije imala samo praktičnu svrhu, već je predstavljala primordijalni estetski iskorak, otkriće oblika i formi koje su obogaćivale naš um i hranile našu dušu. Ove skulpture su posvećene tom estetskom aspektu praiskonske keramike. Razdvajajući ga od praktičke upotrebe, one simbolizuju univerzalnu ljudsku potrebu za stvaranjem lepote.“
Skulpture koje dominiraju prostorom na gornjoj platformi, opisane su na sledeći način:
„Identitet nije zasnovan samo na spoljašnjem izgledu, već i na onome što se nalazi unutra i iza. Medjutim, veoma je teško videti unutrašnje karakteristike. Kroz pukotine i otvore, ove skulpture omogućuju da se nazre ono što je u dubini, da se u tragovima pojavi ono što je sakriveno. To otkriće unutrašnjeg je potpomognuto baterijskim lampama, koje su ostavljene pored skulptura. Time što omogućuju ovakvo razotkrivanje dubinskih karakteristika, ove skulpture simbolizuju traganje za samim sobom, introspekciju.“
Kao friz, uz zidove gornje platforme, postavljene su manje skulpture, koje se sastoje iz keramičkih ploča na glinenim postamentima.
„Ljudi ranih civilizacija su koristili glinene ploče, glinene tablice za čuvanje jezičkih zapisa. Dejana ih koristi za predstavljanje ne-verbalne simbolike vodenih tokova, erozije tla, okamenjenih struktura, starenja površine Zemlje oblikovane moćima prirode. Kao takve, ove skulpture predstavljaju protok vremena“.
Tamo se nalaze i neobične male skulpture, koje su u katalogu opisane na sledeći način:
„Ove male skulpture predstavljaju studije formi kreiranih ponavljanjem i reprodukcijom jednostavnih elemenata. Iako postoji morfološka sličnost, svaka ’kolonija’ je jedinstvena i autentična. Kao takve, ove skulpture predstavljaju život.“
Medju najpopularnijim eksponatima, koji su privukli pažnju kolekcionara, svakako su i one koje je Dejana nazvala ’anti-gravitacionim monumentima’ i ’uvrnutim tvrđavama’, koje „hvataju pokret, zaustavljaju ga i zadržavaju unutar skulpture. Tu se oseća potencijalna energija, implicitna dinamika, neograničenog trajanja, iza prividne stabilnosti statičkih objekata. Kao takve, ove skulpture predstavljaju večnost.“
Dejanina OER kolekcija se, naravno, sastoji i od drugih motiva. Tu su, recimo, monoliti na metalnim šipkama, monumentalni u svojoj jednostavnosti. Ili obli i ovalni objekti gde se kombinuje jednostavnost forme sa bogatstvom grafičkih detalja…
Zaključiću ovaj tekst citatom poslednje rečenice iz kataloga:
„OER skulpture su mnogo manje nematerijalni objekti umetnosti nego što su okamenjeni duhovi.“
Valjda su zbog toga i pobudile onakve emocije medju ljudima koji su tu duhovnost umeli da osete i prepoznaju…
Autor teksta: Slobodan Simović
 | A guest post by
|