OPSTANAK I ISTINA
Evolucija kao kognitivni progres
Teza: da čovečanstvo istorijski napreduje u shvatanju istine, koja se obično pripisuje Hegelu, samo je jedna od mnogo hipoteza, koje istorijske tokove u principu vide kao neku vrstu progresa. Taj progres ne mora nužno da bude kontinualan. Slično kao sa globalnim zagrevanjem, gde ukupni trend pokazuje da temperatura raste još od kraja poslednjeg ledenog doba - mada ima i onih godina kada je hladnije nego ranije.
Velike debate su se vodile oko toga da li teorija evolucija podrazumeva progres i, ako da, kakvu tačno vrstu progresa? Biolozi su najčešće spontano prihvatali da Darvinova teza o evoluciji kao ’prirodnoj selekciji’ podrazumeva napredak, pošto se mutacijama obezbedjuje porast sposobnosti preživljavanja. Naravno, nekim mutacijama nastaju i retrogradne vrste, ali one brzo nestaju, jer, gledajući evoluciju u celini, opstaju samo ’pobednici’, dakle one vrste koje su se bolje adaptirale na sredinu od drugih koje su izumrle. Ovu tezu, u oblasti filozofije nauke, promovisali su autori kao što su Ričard Dovkins i Ernst Mejr. Nasuprot njima, Stiven Džej Gold je smatrao da se progres, kada je evolucija u pitanju, ne može jednoznačno definisati, pa tako učiniti proverljivim i operativnim, zbog čega taj pojam ni ne treba upotrebljavati u biologiji.
Problem je u tome što je jako teško odrediti kriterijum progresa. Ako se gleda dužina života, biljke su daleko progresivnije od životinja, medju kojima svaka kornjača s pravom može da se hvali da je najprogresivnija. Ako se gleda kvantitet (broj pojedinačnih primeraka unutar jedne vrste) bakterije su na samom vrhu lestvice, dok su komarci svakako progresivniji od ljudi. Ako se gleda dužina opstanka vrste, mi smo i dalje na samom dnu. A ako se gleda raznovrsnost flore i faune, dakle, broj vrsta koje uopšte postoje na planeti Zemlji, sa sigurnošću se može reći da u ovom trenutku posmatramo evolutivni regres, pošto se čini da mnogo više vrsta nestaje, nego što nastaje.
To nas na kraju vraća na ’antropocentričko’ shvatanje progresa kao porasta kognitivne kompleksnosti živih bića. U skladu sa ovom tezom, evolucija je progres od kognitivno jednostavnih bića, kao što su bakterije i virusi, pa do najkompleksnijih organizama, na čijem se vrhu nalazi čovek, sa jedinstvenim kognitivnim sposobnostima koje mu omogućuju veću fleksibilnost i adaptivnost u poredjenju sa svim drugim poznatim oblicima života.
Neki ovu vezu evolutivnog progresa i rasta kompleksnosti kognitivnog procesovanja uprošćeno opisuju kao ’evolutivni napredak u saznanju istine’. Pretpostavka je da mogućnost razumevanja sveta kakav on stvarno jeste – dakle, sposobnost realističnog predstavljanja – omogućuje da se izgrade životne strategije i donesu individualne, kao i kolektivne odluke koje poboljšavaju šanse za opstanak vrste.
Očigledno je da se u osnovi ovakve pretpostavke nalaze: epistemološki realizam, ideja da je moguće saznati istinu korespondencijskog tipa, dakle, istinu koja se sastoji u adekvatnosti nekih predstava odredjenoj stvarnosti; kao i evolutivni kognitivizam, ideja da viši stepen kognitivnog procesovanja omogućuje veće šanse za opstanak.
Donald Hofman, profesor kognitivne nauke na Kalifornijskom univerzitetu u Irvingu, direktno se suprotstavlja ovakvom ’epistemologizovanom’ shvatanju kako kognicije, tako i evolucije. Njegovo je uverenje, koje zasniva na teoriji evolutivnih igara i kompjuterskim simulacijama, da evolucija preferira one koji su ’fit’ a ne one koji su napredniji u shvatanju istine. To uverenje je nazvao FBT hipotezom (od Fitness Beats Truth).
Hofman postavlja pitanje, da li, dok se sve bolje i bolje snalazimo u igri preživljavanja, naša percepcija i senzibilnost, kao i naša uverenja koja su zasnovana na njima, nužno sve adekvatnije odslikavaju stvarnost? Njegov odgovor je negativan s obzirom na to da mu modeli opstanka, u mnogim primerima evolutivnih igara, pokazuju da je lakše obezbediti uspešno preživljavanje ako se kreiraju neke iluzije o stvarnosti, i na osnovu njih definiše ponašanje, nego ako se istina o stvarnosti postavi u osnov životne strategije. Da bi se postalo maksimalno ’fit’ nije nužno, a možda je čak i kontraproduktivno, znati istinu. Evolucija nam je omogućila percepciju, koja nam pomaže da preživimo, ali nam istovremeno ’sakriva’ sve ono što nam nije potrebno da znamo. I to što nam sakriva je „manje-više celokupna realnost“.
Hofman percepciju vidi kao ’interfejs’ a realnost kao programski kod koji se nalazi u pozadini. Svi parametri interfejsa su virtualni i nemaju veze sa istinom samog koda. U tom smislu, sva živa bića žive u ’simulaciji’ koja se odvija u njihovoj svesti i koja uopšte ne predstavlja istinu Kosmosa. Ta teza je, po Hofmanu, nužna konsekvenca kako moderne kvantne fizike tako i moderne kognitivne nauke.
Matematički dokaz FBT hipoteze ponudio je Četan Prakaš, profesor matematike na Kalifornijskom univerzitetu u San Bernandinu. Njegov dokaz polazi od Bajesove teorije odlučivanja (Bayesian Decision Theory) i analize funkcije sposobnosti (fitness function), koju definiše kao f (w, o, s, a), gde je w stanje sveta W, koji je zajedničko okruženje za sve vrste koje učestvuju u evolutivnoj igri. W može imati vrednosti od 0 do µ, pri čemu w, koje predstavlja optimalnu predstavu o stanje sveta unutar fitness funkcije ima neku vrednost izmedju ove dve krajnosti. Prakaš onda analizira percepciju kao rezultat evolutivnih igara u kojima se odluke donose samo na osnovu ’strategije sposobnosti’ (A) ili ’strategije istine’ (B) upoređujući rezultate takmičenja A protiv A, A protiv B, i B protiv B, u različitim kontekstima, i utvrđujući verovatnoću isplativosti jedne ili druge strategije, na osnovu kvantitativnih parametara koje ovde nema potrebe razmatrati u detalje. Posle dosta kalkulacija, koje uključuju i parcijalne diferencijalne jednačine, Prakaš zaključuje da je percepcija koja je zasnovana na ’strategiji sposobnosti’ evolutivno superiorna u odnosu na onu koja je zasnovana na ’strategiji istine’, i to u proporciji (X-3) / (X-1), gde je X veličina perceptivnog polja. Tek kod jako velikog perceptivnog polja (koje nije aplikativno ni za jedno živo biće koje je nama poznato) vrednosti strategija se izjednačava.
Ovakvu ’de-epistemologizaciju’ kognicije, a preko nje i evolucije u celini, na izvesan način, već je predložila ’Santijago’ škola teorije sistema, što je kolektivno ime za grupu teoretičara okupljenih oko Umberta Maturane i Franciska Varele. Po njima, živa bića treba posmatrati kao ’kognitivne sisteme’ koji su interno organizovani tako što se samo-regulišu u odgovoru na stimulanse iz okruženja. Ovakav pristup proučavanju živog sveta kao samo-organizujućeg sistema zagovarao je, početkom 20. veka, ruski genije i jedan od osnivača boljševičke frakcije Komunističke partije, Aleksander Bogdanov, mada je matematičku osnovu postavio tek nobelovac Ilja Prigožin, belgijski naučnik rusko-jevrejskog porekla, koji je, 60-tih godina, proučavajući termo-dinamičke sisteme izvan ekvilibrijuma, praktično kreirao formalizam nelinearne dinamike.
Teorija sistema polazi od ideje da cirkularna veza kauzalno povezanih elemenata, takozvani ’feedback loop’, odredjuje samo-regulaciju sistema. Drugim rečima ’output’ utiče na ’input’ omogućujući viši nivo kompleksnosti na osnovu ponavljanja jednostavnih iteracija. Varela i Maturana su povezali ovakav princip samoorganizacije sa kognicijom, uvodeći pojam „auto-poetskih sistema“, kao onih sistema koji se kognitivno samo-uspostavljaju na osnovu interakcije sa okolinom, zasnovanom na feedback loop-ovima. Ovom tezom se samoorganizacija specifičnih formi živog sveta predstavlja, pre svega, kao ’mentalna’ aktivnost, kojom se, u paraleli, za ove sisteme, uspostavlja i sam Svet. Maturana je ovo nazvao autokatalitičkom samoreprodukcijom, kojom sistem gradi sopstveni identitet i ujedno definiše opseg i karakter spoljašnje realnosti.
Kada zaključuje da „živeti znači saznavati“ (pri čemu, saznanje ne treba pomešati sa svešću ili racionalnim umom, već sa samim procesom života kao takvim), Maturana ne sugeriše da povećanje kompleksnosti istovremeno doprinosi većoj ’istinitosti’ saznanja. Naprotiv, njegovo razmišljanje je sličnije Hofmanovom: kroz permanentni feedback loop živi svet konstruiše ’okolinu’ sebe samog, unutar koje opstaje, bez obzira na to kakve ta ’okolina’ ima veze sa nekakvom eventualnom spoljašnjom ’stvarnošću po sebi’. Kognitivna aktivnost živih bića se ne svodi na predstavljanje, niti teži predstavljanju, već se sastoji u prerađivanju stimulansa okoline u sistemske procese, koji omogućuju ne samo percepciju ili razmišljanje, već i bazični metabolizam.
Autopoiesis je specifičan za svako živo biće, kao poseban sistem, koji je u kontinuiranom procesu autokatalitičke samoreprodukcije. To ne čini Svet manje zajedničkom okolinom. Ali svakako de-epistemologuje kogniciju, pomerajući je izvan dihotomije istinitosti ili neistinitosti…
…čime se u biologiju uvodi jedna vrsta ’konstruktivizma’, u najboljoj tradiciji Kantovog ’Kopernikanskog obrta’.
Autor: Slobodan Simović
 | A guest post by
|