Uvek me je zanimalo zašto neke podatke pefektno pamtim dok druge lako zaboravljam. Obično su oni kojih se odlično sećam potpuno beskorisni - kao, na primer, argumenti mrtvih ljudi, davno pročitani u nekim prašnjavim knjigama. Dok zaboravljam, recimo, obećanja živima ili važne zadatke koje sam dao sam sebi. Kako zapamtiti, bez zapisivanja, listu od desetak namirnica koje sam krenuo da kupim u samoposluzi? Ili sve sastanke koje sam zakazao ove nedelje? Da to zapamtim mi je delovalo kao nemoguća misija i dok sam bio mlađi. Da ne pričamo o tome kakva je situacija danas… Ali, ipak, nije sve tako beznadno! Postoje metode koje se mogu upotrebiti da se uspešno zapamte sve duže i duže liste podataka, što znači da se sposobnost memorisanja može trenirati, kao što se trenira trčanje ili preciznost forhenda.
Najstarija poznata mnemotehnika se zove ‘Palata Sećanja’. Prvi put se spominje u priči o pesniku Simonidu koji je u jednoj raskošnoj palati zabavljao tesalijsku gospodu recitujući pesmu posvećenu domaćinu te zabave ali i Bogovima blizancima Kastoru i Poluksu. Uvredjen ovakvom posvetom, domaćin mu je platio samo polovinu dogovorene sume, savetujući ga da drugu polovinu naplati od Kastora i Poluksa lično. Zabava se pretvorila u ozbiljne bahanalije kada je do Simonida stigla vest da ga, ispred ulaznih vrata, čekaju dva mladića. Kada je izašao, medjutim, tamo nije bilo nikoga, ali se u tom momentu krov palate srušio i na licu mesta ubio sve ljude koji su bili u palati.
Bogovi su očigledno platili svoju polovinu, sa kamatom, a pošto su sva tela bila toliko smrskana da su postala neprepoznatljiva, Simonid je po sećanju gde je ko sedeo u palati, pomogao da se rekonstruiše kome od nastradalih pripada koje telo.
Drugim rečima, štagod ili kogod da se imaginarno postavi u neku tačku zamišljene Palate Sećanja, ostaće zauvek u našoj dugoročnoj memoriji. Ako je Palata dovoljno velika i dovoljno upečatljiva, sa mnogo specifičnih i impresivnih delova i detalja, moćićemo da asociramo sa tim elementima ogromne liste podataka, koje ćemo na taj način sačuvati od zaborava. Tako su, navodno, u helensko doba, oratori pamtili svoje besede, pesnici svoje poeme, glumci svoje uloge a filozofi svoja znanja…
U stara vremena, medjutim, ljudi su verovali da se ovde ne radi samo o mnemoničkom triku, već o nečemu mnogo značajnijem. Činjenica da se jedna te ista Palata Sećanja, ako je dobro zamišljena i do detalja zapamćena, teorijski uvek iznova može koristiti da se memorišu nove liste, koliko god da su raznorodne informacije od kojih se te liste sastoje, govori o tome da je sposobnost dizajniranja Palate ključna sposobnost koja ne omogućuje samo bolje pamćenje već i saznanje suštine. Jer, onaj ko poznaje tajnu univerzalne Palate Sećanja, koja bi mogla da se primeni za pamćenje apsolutno bilo koje liste, istovremeno bi poznavao i imanentnu strukturu bilo kog domena realnosti, kao i činjenicu da svi domeni realnosti zapravo u svojoj suštini mogu da se podvedu pod istu strukturu!
Potpuno je sigurno da su Renesansni mislioci verovali u ovakvu ezoteričku interpretaciju priče o Palati Sećanja, uključujuci tu i Tomaza Kampanelu, kao i Djordana Bruna. Ovo je bilo povezano sa okultizmom i kabalizmom, kojim su se bavili podjednako kao i matematikom ili astronomijom. Frensis Jejts, u svojoj knjizi The Art of Memory, fantastično opisuje ovo hermetičko tumačenje odnosa memorije i saznanja, kod Renesansnih mislilaca, i ukazuje na uticaj Djordana Bruna na Engleske mistike kao i Rozenkrojcere.
Štaviše, postoji ozbiljna sumnja da je originalna masonska tajna zapravo tajna izgradnje idealne Palate Sećanja, s obzirom na to da se ovde zaista implicira da izvesna vrsta arhitekture i graditeljstva, koliko god bila mentalna i imaginarna, ustvari omogućuje da se sačuva tajno znanje suštine, koje je božanskog porekla i kao takvo mora da se prenosi u krugu odabranih i dostojnih. Pošto se za hermetičke spise, koji su pronadjeni i prevedeni tokom Renesanse, tada verovalo da imaju poreklo u starom Egiptu i da prenose božanska znanja ispisana rukom Hermesa Trismegistisa (egipatskog Boga Tota), bilo je lako pomeriti i poreklo tehnike Palate Sećanja sa helenskog na egipatski period, omogućujuci hermetičku interpretaciju ove tehnike, a kasnije i verovanje u egipatsko poreklo masonske tajne (zbornik Memory Palaces and Masonic Lodges razmatra ovu vezu mnemotehnike i masonerije iz više različitih aspekata).
Spaljivanje Djordana Bruna kao heretika 1600 godine je iniciralo i povlačenje priče o ezoteričkom značenju Palate Sećanja iz javnog diskursa. Tehnike razvijanja ‘veštačke memorije’ su proglašene za demonska posla, podjednako neprihvatljiva Crkvi, kao i galopirajući nadolazećoj nauci, zasnovanoj na empirizmu i racionalizmu. Dekart je direktno kritikovao staru ‘umetnost memorisanja’ smatrajući da racionalni pristup jedini nudi pravu osnovu za razumevanje strukture ideja, pa tako i sveta, stimulišući saznanje ne kao skup zapamćenih podataka, već kao skup principa na osnovu kojih se konkretni podaci uvek iznova mogu rekonstruisati. U paraleli, ‘Gutenbergova revolucija’, koja se sastojala u eksponencijalnom uvećanju broja štamparija u Evropi tokom 17. veka, je učinila memorisanje još više suvišnim, obezbedjujući masovni pristup informacijama u štampanoj formi. To je samo ubrzalo prihvatanje Dekartovog pristupa i odbacivanje ezoteričkog traganja za idealnom Palatom Sećanja, ne samo kao osnovnim kognitivnim pomagalom, već i kao reprezentacijom suštinske strukture svega postojećeg.
Danas je metod palate sećanja nešto što se piše malim slovima i predstavlja samo jednu od mnemotehnika koje najčešće proučavaju oni koji se spremaju za takmičenja u pamćenju, koja se i dalje odrzavaju u mnogim zemljama sveta. Tako je nešto što je pretendovalo na status največe ezoteričke tajne postalo, u naše doba, samo jedno od pomagala koje omogućuje da se pamćenje pretvori u jednu vrstu ‘cirkuske’ veštine.
Autor : Slobodan Simović
 | A guest post by
|