Nešto novo čovek nauči i posle trideset i više godina bavljenja naučnom fantastikom.
Naime, čitajući iz ko zna kog suludog razloga zbornik radova Revision of Modern Aestetics u SAJ-u naleteh na tekst „Paul Scheerbart and Utopia of Glass“ Tajrusa Milera u kome on razmatra dva ostvarenja ovog nemačkog avangardnog pisca vezana za arhitekturu stakla. I crv radoznalosti poče da radi…
Paul Karl Vilhelm Šerbart (8. januar 1863, Gdanjsk – 15. oktobar 1915, Berlin) bio je nemački autor spekulativne književnosti i crtač. Pisao je i pod pseudonimom Kuno Kifer. Šerbart je 1885. godine započeo studije filozofije i istorije umetnosti, a od 1887. godine živeo je u Berlinu, baveći se književnošću. Godine 1892. bio je jedan od osnivača izdavačke kuće Verlag deutscher Phantasten, posvećene nemačkoj fantastičnoj literaturi. Vodio je prilično boemski način života, koji mu je, verovatno i došao glave 1915. godine.
Danas je Paul Šerbart najpoznatiji po svom uticaju na pojedine vodeće arhitekte svog vremena. On je video arhitekturu kao sredstvo za stvaranje boljeg, utopijskog društva. Smatrao je da ljudska bića mogu evoluirati duhovno i intelektualno kroz promene u prostoru u kojem žive. Njegovo najpoznatije arhitektonsko delo, esej "Glasarchitektur" (1914), zagovara upotrebu stakla kao primarnog građevinskog materijala za zgrade budućnosti. On je verovao da bi staklene konstrukcije mogle uneti svetlost, transparentnost i otvorenost u društveni i duhovni život ljudi, za razliku od mračnih, zatvorenih, kamenih struktura tradicionalne arhitekture koje, prema njemu, simbolizuju zarobljenost i stagnaciju.
Ova ideja je duboko uticala na pojedine tadašnje arhitekte, posebno na Bruna Tauta, koji je svoju knjigu „Alpine Architektur“ u kojoj razvija vizionarsku ideju o velikim staklenim gradovima smeštenim u planinama, posvetio upravo Šerbartu.
Paul Šerbart je bio blisko povezan sa umetničkom avangardom sa početka 20. veka, naročito sa ekspresionizmom i ranom fazom modernizma. Brojna Šerbartova dela, naročito njegove fantastične priče i romani, bavila su se utopijskim temama. Valter Benjamin je ove utopijske tendencije video kao ključne za razumevanje istorije i društvenih promena. Benjamin je, slično Šerbartu, verovao da umetnost može otvoriti prozore ka novim oblicima društva. Šerbartove kule, koje dosežu kosmičke visine, ali i njegovi kosmički pejzaži, predstavljali su za Benjamina metaforu za ideju o presecanju istorijskog kontinuiteta i stvaranju radikalno drugačijeg društvenog poretka.
I tako, krećući se putevima arhitekture budućnosti, dođoh do drugog velikog interesovanja Paula Šerbarta – naučne fantastike.
Šerbartova prozna ostvarenja često su opisivala daleke svetove, druge planete i vanzemaljske civilizacije. U tom smislu, smatra se jednim od prethodnika naučne fantastike, iako njegove priče više naginju filozofskoj kontemplaciji i umetničkoj imaginaciji nego strogoj naučnoj preciznosti.
Lesabéndio: Ein Asteroidenroman (1913) je najpoznatiji roman Paula Šerbarta i, slobodno mogu da kažem, jedno od najoriginalnijih dela spekulativne književnosti sa početka 20. veka. Problem sa širom recepcijom ne samo ovog već i drugih naučnofantastičnih romana Paula Šerbarta leži u činjenici da su samo pojedini od njih i to tek nedavno prevedeni na engleski.
Pošto mi engleski prevod nije bio dostupan, krenuo sam, i nažalost samo delimično uspeo, da se probijem kroz ovaj roman koristeći sve prednosti i mane veštačke inteligencije, u pokušaju da nadomestim hroničnu muku zbog nemogućnosti da nemačke tekstove (kako stručne, tako i književne) čitam u originalu.
Roman opisuje život stanovnika asteroida Pallas, nebeskog tela vrlo čudnovatog oblika, koji se nazivaju Pallasianeri. Ove vanzemaljske forme života razlikuju se od ljudi, i ne samo fizički – one su u osnovi kolektivna bića posvećena umetničkim i duhovnim težnjama. Njihova evolucija zavisi od zajedničkih napora i vizija, što je u suprotnosti sa individualizmom koji dominira u ljudskom društvu.
Lesabéndio, glavni junak romana predlaže gradnju monumentalne kule na površini asteroida koja bi se protezala visoko u kosmos. Lesabéndio veruje da bi gradnja ove kule omogućila Pallasianerima da se povežu s kosmičkim entitetima izvan njihovog sveta, a možda čak i da postignu dublje razumevanje strukture univerzuma. Lesabéndiova vizija gradnje kule u suštini je metafora za težnju za transcendencijom i potragom za višim nivoima postojanja. Kula se može tumačiti i kao simbol ambicije čoveka (ili drugih razumnih stvorenja) da razumeju i prevaziđu sopstvena ograničenja.
U romanu se prepliću umetnost i nauka. Kula nije samo tehničko dostignuće, već umetnički projekat koji nosi duhovne i filozofske dimenzije. Šerbart koristi ovu metaforu da bi pokazao kako ljudska (ili vanzemaljska) težnja za znanjem i umetnošću vodi ka evoluciji.
S druge strane, pojedini likovi simbolizuju skepticizam prema grandioznim utopijskim idejama. Oni postavljaju pitanja o održivosti i potencijalnim opasnostima Lesabéndiove vizije. Ovaj sukob između vizionara i skeptika oslikava univerzalne dileme s kojima se suočavaju društva koja teže promeni.
Šerbartova naracija je poetska, apstraktna i fragmentarna, što je u skladu s njegovim eksperimentalnim stilom pisanja. Opisi su bogati detaljima o životu na asteroidu, fizičkom izgledu Pallasianera i njihovoj vanzemaljskoj tehnologiji, ali priča ima više alegorijski nego linearan tok. Filozofske refleksije često presecaju radnju, što otežava praćenje teksta.
U ovom romanu Šerbart je pokušao da artikuliše vizije sveta u kojem umetnost, nauka i tehnologija funkcionišu zajedno kako bi doveli do duhovne i društvene evolucije. Iako mu je recepcija bila ograničena, može se reći da je Lesabéndio roman koji je imao određenog uticaja na nemačku umetničku i intelektualnu scenu početka 20. veka.
Autor: Miodrag Milovanović
 | A guest post by
|