POREKLO POJMA „NAUČNA FANTASTIKA“
I NJEGOVOG DOSPEVANJA NA NAŠE PROSTORE
Ovaj tekst nema neku preveliku želju da bude naučan, već da pokuša da razjasni neke nedoumice koje se javljaju oko porekla pojma „naučna fantastika“ i o tome kada je i kojim putevima dospeo na naše prostore.
Kada se pogleda njegova rasprostranjenost u različitim jezicima očigledno je da generalno postoje dva izvora ovog pojma: engleski „science fiction“ i ruski научная фантастика“.
Kod pokušaja da definišemo kada su oni nastali, već se srećemo sa prvim problemima. Po mom mišljenju, treba razlikovati pojavljivanje pojma u određenom tekstu sa manje ili više sličnom značenju današnjem značenju, od pojavljivanja pojma u tekstovima koji nisu imali odraza na prihvaćanje pojma na način na koji se danas koristi. Što dovodi do toga da razmotrimo da li je neophodno da precizno definišemo pojam „naučna fantastika“ da bismo nastavili sa analizom. Po mom mišljenju – nije.
Svaki pokušaj da se bliže odredi pojam „naučna fantastika“ vrlo je verovatno osuđen na neuspeh, jer za ovih stotinak godina njegovog postojanja ni akademski kritičari ni ljubitelji naučne fantastike nisu uspeli usaglasiti oko neke šire prihvaćene definicije ovog pojma. Sa puno ironije, akademski kritičar Patrik Parinder (Patrick Parrinder) 1980. godine u knjizi Science Fiction: Its Criticism and Teaching kaže: „Definitions of science fiction are not so much a series of logical approximations to an elusive ideal, as a small, parasitic subgenre in themselves.“
Neću u ovom tekstu navoditi nijednu od definicija, iako sam u knjizi Srpska naučna fantastika naveo da mi je najbliža ona Darka Suvina, jer, u suštini, sama definicija nije previše bitna za ovaj tekst, s obzirom na to da je gotovo sigurno da bi većina nas za bar 95% ostvarenja ovog žanra vrlo lako mogla postići konsenzus da li je neko delo naučna fantastika ili nije. Granični slučajevi oko kojih se lome koplja u akademskom i fanovskom svetu, nemaju puno uticaja na ono što je predmet ovog teksta.
Poreklo engleskog pojma „science fiction“ u kontekstu svesnog određivanja određene vrste proznih dela je prilično nedvosmisleno. Prvi časopis specijalizovan za objavljivanje priča ove vrste, Amazing Stories, pokrenut je u aprilu 1926. godine od strane Hjuga Gernsbeka (Hugo Gernsback) u Sjedinjenim Američkim Državama.
Hjugo Gernsbek u uvodniku prvog broja navodi da to neće biti samo još jedan od brojnih časopisa posvećenih opštoj beletristici, ljubavnim ili avanturističkim pričama, „već časopis posvećen scientifiction-u, koji je pionir svoje vrste u Americi“. Već u sledećoj rečenici on objašnjava šta misli pod scientifiction. „Pod scientifiction podrazumevam priče kakve su pisali Žil Vern, H. Dž. Vels i Edgar Alan Po – šarmantne romanse isprepletane naučnim činjenicama i proročkom vizijom.“ Ovaj pojam on koristi još od 1916 godine kada u časopisu Electrical Experimenter kaže: „I am supposed to report Münchhaussen's [sic] doings; am supposed to be writing fiction, scientifiction, to be correct.“ Međutim, vremenom on je i sam odstupio od prvobitne verzije ovog pojma i priklonio se izrazu „science fiction“, kao preciznijem i verovatno lakšem za izgovor.
Sam pojam „science fiction“ i ranije (u devetnaestom i početkom dvadesetog veka) se pojavljivao u pojedinim tekstovima, ponekad čak obeležavajući i karakter ostvarenja pisaca kao što je H. Dž. Vels – na način na koji bismo ga i danas upotrebili. Na sajtu Historical Dictionary of Science Fiction (https://sfdictionary.com/) dati su tekstovi u kojima se mogu naći primeri korišćenja ovog izraza. Međutim, to pojavljivanje je bilo sporadično, u ne previše bitnim publikacijama i ne može se reći da je pojam bio u nekoj široj upotrebi. Čak i kada je Gernsbek počeo da ga masovnije populariše u svojim specijalizovanim časopisima, bilo je potrebno određeno vreme da on uđe u širu upotrebu i počne da se tridesetih i pogotovu četrdesetih godina prošlog veka masovnije pojavljuje u dnevnim novinama i drugim vidovima opšte komunikacije.
Slično je bilo i u Rusiji, odnosno kasnije Sovjetskom savezu. Iako među izučavaocima sovjetske/ruske naučne fantastike ne postoji konsenzus o nastanku i raširenosti upotrebe ovog pojma, verovatno je do njegovog nastanka došlo nezavisno od nastanka engleskog pojma i da mu je prethodilo.
U ruskoj akademskoj literaturi smatralo se da je prvi put korišćen 1914. godine u časopisu Природа и люди u priči Jakova Pelermana „Завтрак в невесомой кухне“, gde se on nadovezuje na jedan Vernov roman.
Kasnije, kao i u kod engleskog pojma, pronađena su i ranija korišćenja u pojedinim časopisima, ali i ovde pojam se počeo značajnije koristiti tek u sredinom dvadesetih godina prošlog veka, kada je počela masovnija popularizacija nauke u specijalizovanim časopisima i knjigama.
Evo nekoliko karakterističnih primera naslovnih strana priča i romana iz tog perioda, koji ilustruju masovniju upotrebu ovog pojma već sredinom dvadesetih godina. Pojam je korišćen i kod prevedenih ostvarenja, pre nego što je Gernsbek pokrenuo svoj specijalizovani časopis 1926. godine, što ukazuje da je u Sovjetskom Savezu već postojao konsenzus o specifičnostima tekstova na koji se on odnosi i da je nastao nezavisno od engleskog pojma u cilju opisivanja istog književnog žanra.
1925. god.
Kada smo utvrdili moguće izvore, šta nam može ukazati na način dospevanja ovog pojma u srpsku kulturu?
Ako se razmatra značenje pojedinih reči u pojmu „naučna fantastika“ i pojmu „science fiction“, dolazimo do zaključka da postoji određena razlika. U oba pojma, nauka je nepromenljivi deo, ali drugi deo engleskog pojma, „fiction“, generalno označava svaku vrstu proznog stvaralaštva, dok drugi deo ruskog pojma „фантастика“ označava jedan specifični deo proznog stvaralaštva. Naglašavamo da ovo konstatujemo bez želje da se upuštamo u raspravu da li je „naučna fantastika“ deo šireg korpusa fantastične proze ili ne. Međutim, kod korišćenja ovog pojma kako u svakodnevnoj jezičkoj praksi, tako i u akademskoj kritici, značenje engleskog pojma „science fiction“ i ruskog pojma „научная фантастика“ praktično je izjednačeno.
Kod pojedinih naroda engleski pojam „science fiction“ je prenet u izvornom ili nešto malo modifikovanom obliku u nacionalni jezik, čak i u one jezike kod kojih se to ne bi očekivalo, kao što su nemački ili francuski. U tu grupu spadaju i gotovo svi skandinavski jezici (švedski, danski, holandski i norveški), a pojam je neznatno prilagođen u španskom (ciencia ficción) i portugalskom (ficção científica).
Sa druge strane nalaze se jezici kod kojih je uticaj ruskog pojma očigledno bio dominantan: praktično sve bivše sovjetske države, gde se kod onih jezički bližih javlja gotovo identično prenošenje: srpski, makedonski, bugarski (научна фантастика), poljski (fantastyka naukowa), a kod drugih se pojam prilagođava zadržavajući nacionalne izraze za nauku i fantastiku: hrvatski i slovenački (znanstvena fantastika), grčki (επιστημονική φαντασία), letonski (zinātniskā fantastika), litvanski (mokslinė fantastika), rumunski (științifico-fantastic), gruzijski (სამეცნიერო ფანტასტიკა) i slično. U italijanskom postoji specifičan pojam koji u korenu sadrži iste pojmove (fantascienza), a verovatno je italijanski izvornik bio ključan za prenošenje u albanski (fantashkencë) i malteški (fantaxjenza).
Ovo može ukazati na pravce odakle je u pojedine kulture prispeo pojam „naučna fantastika“. Kakva je situacija kod nas?
Bez obzira na rano prenošenje pojedinih priča iz Gernsbekovih časopisa u našu popularnu kulturu preko časopisa Reč i slika i Ilustrovani list, o čemu sam dosta pisao i govorio, neko rano korišćenje pojma „science fiction“, niti bilo kakva varijanta njegovog prevoda nije mi poznata. Bez obzira na to što su, pored objavljivanja priča i ponekog stripa, u našim bioskopima prikazivani brojni filmovi ovog žanra, nisam naišao ni na jedno pojavljivanje ovog engleskog pojma pre Drugog svetskog rata.
S druge strane, prvo pojavljivanje pojma „naučna fantastika“ na srpskom na koje sam naišao bilo je u jednom časopisu. Počev od 6. avgusta 1939. godine u tri nastavka u časopisu Narodna prosveta, organu Jugoslovenskog učiteljskog udruženja, objavljen je tekst „Naučna fantastičnost u dečjoj književnosti“ koji potpisuje Rad. V. Teodosić, a koji predstavlja prilično dosledan prevod teksta Aleksandra Beljajeva „Создадим советскую научную фантастику“ koji je prvi put objavljen u broju 40 časopisa Литературный Ленинград, od 14. avgusta 1934. godine, a kasnije u časopisu „Детская литература“, br. 15-16, 1938. godine.
Takođe, 30. decembra 1939. godine u Politikinom zabavniku (br. 88) objavljena je sledeća najava: „U božićnom broju „Politikinog zabavnika“, koji izlazi na Tucin dan, počeće u nastavcima „ZEMLJA SANJIKOVA“ naučno-fantastični roman od V. A. OBRUČOVA“.
U oba slučaja u pitanju su bili prevodi ruskih tekstova, tako da je i pojam koji je korišćen prevod ruskog pojma. Bili su to takođe pojedinačni slučajevi, ali je uskoro, odmah posle Drugog svetskog rata, sovjetski uticaj na našu kulturu postao dominantan, pa ne čudi njegova dominacija. Već pomenuti tekst Beljajeva ponovo će veoma brzo biti objavljen u knjizi Gorki, Beljajev, Tauber Dajte deci literaturu (NOPOK, Beograd, 1945) pod naslovom "Naučna fantastičnost u dečjoj književnosti - stvorimo sovjetsku naučnu fantastiku", pri čemu je sada navedeno da je tekst preveo Radovan V. Teodosić. Ubrzo slede brojni drugi primeri korišćenja ovog pojma.
Možemo da zaključimo da je, iako su se jedno vreme posle Drugog svetskog rata koristili pojedini slični termini: „naučna fantazija“ i drugi, ili su karakteristike žanra opisno prikazivane, u drugoj polovini pedesetih godina prošlog veka pojam „naučna fantastika“ preuzeo primat i danas se praktično isključivo koristi za opisivanje dela ovog žanra.
Autor: Miodrag Milovanović
 | A guest post by
|