PREDIKCIJA I ISTINA
Malo širi pogled na metodološki pragmatizam
Nauka se zasniva na modelima, čije pretpostavke ne treba upoređivati sa stvarnošću, već ih treba vrednovati prema predviđanjima koja omogućuju. Drugim rečima, ako bi nam pretpostavka nevidljivog jednoroga nekako pomogla da napravimo model koji bi sistematski pogađao, recimo, promene cena nekretnina, ta bi mitska životinja, sasvim sigurno, bila legitimna pretpostavka ekonomske nauke – bez obzira na stvarnost. Ili bi to možda ipak značilo da je nevidljivi jednorog stvarniji nego što mislimo?
U svojoj knjizi Metodologija pozitivne ekonomije, Milton Fridmen, čuveni američki ekonomista, postavio je tezu da mi gradimo naučne modele ponašajući se ‘kao da’ su njihove pretpostavke realne i istinite. Medjutim, istinitost modela uopste ne zavisi od istinitosti njegovih pretpostavki. Te pretpostavke mogu biti i totalno imaginarne. Istinitost modela direktno zavisi samo od rezultata predvidjanja koja nam taj model omogućuje, štagod da mislimo o njegovim pretpostavkama.
To znači da nauka nije ’eksplanatorna’ – objašnjavajuća, već ’prediktivna’ – predviđajuća. Objašnjenja su samo ’naknadna predviđanja unazad’ nečega što se već dogodilo, nečega što se u principu moglo predvideti i ’unapred’, da je neki uspešan model primenjen pre dogadjaja. Kvalitet jednog modela zavisi kako od uspešnosti ovog ’predviđanja unazad’ (rekonstrukcije), tako i od ’predviđanja unapred’. Veliki uspeh u ’predviđanju unazad’ (koje mi volimo da zovemo ’objašnjenjem’) najčešće sugeriše mogući uspeh i u ’predviđanju unapred’ (predikciji). Tu, medjutim, ne postoji kauzalna veza. Više modela može biti uspešno u predviđanju onoga što mislimo da već jeste, a da opet lako mogu pogrešno predvideti buduće događaje ili eksperimentalne rezultate. Ako se takva predviđanja pokažu pogrešnim, neophodno je zameniti jedan model, nekim uspešnijim. Na taj način, prediktivne greške omogućuju falsifikaciju modela, doprinoseći kvalitativnom rastu nauke.
Iako ovo ponavlja Poperovu tezu o rastu naučnog saznanja putem falsifikacije, razlozi za falsifikaciju kod Fridmena nisu zasnovani na stvarnosti, kao kod Popera, već samo na neuspešnoj predikciji (osim ukoliko se pojam ’stvarnosti’ ne zameni pojmom ’ukupnosti predikcija’).
Ne treba da čudi da je ovaj ’metodološki pragmatizam’ možda prvi put precizno verbalizovan u ekonomiji. Ekonomija se razvijala pre svega kao prediktivna nauka. Njen cilj je uvek bio da uspešno predvidi ekonomske tokove, kako bi se omogućile ispravne strateške odluke i izgradili optimalni uslovi za dalji ekonomski razvoj. U istoriji je postojalo mnogo ekonomskih modela koji su ’radili’ za nešto, a nisu za nešto drugo. Tako je i sam Fridmen pored nekoliko spektakularnih predikcija, imao i jedan broj potpunih promašaja. Neki drugi modeli, zasnovani na sasvim drugačijim pretpostavkama stvarnosti, pogađali su ponešto od onoga što Fridmen nije bio u stanju, ali su i sami imali očigledne promašaje. Kada bi smo spojili pretpostavke svih tih različitih modela i verovali da su oni zaista deskriptivni a ne regulativni, samo bi smo dobili jednu haotičnu i nekonzistentnu stvarnost.
Najbolji primer je Viljem Dilbert Gan, koji je koristio astrologiju za navodno veoma uspešne predikcije promena tržišne cene kafe, na osnovu čega se (takodje navodno) veoma obogatio.
Čak i da je ovo istorijski tačno (a postoje izvesne sumnje da možda i nije), taj uspeh ne bi govorio da astrologija dobro opisuje stvarnost. Kao što ne bi dokazivao ni da je ne opisuje. Jednostavno, neke korelacije koje su izvedene primenom astroloških ciklusa su se možda pokazale kao dovoljno korisne za uspešna predviđanja određenih ekonomskih parametara tokom određenog perioda. Mnoga druga astrološka predviđanja tržišnih kretanja nisu bila ni približno toliko uspešna. To je jedini razlog zbog čega je Fridmenov model bio mnogo popularniji u ekonomiji, nego što je to bio astrološki model. Broj tačnih predviđanja je jednostavno bio nesrazmerno veći. Što ga nije zavaralo da poveruje da pretpostavke njegovog modela zaista opisuju stvarnost.
Hajde da konstatujemo da je Fridmenov način razmišljanja u potpunosti ’kantovski’. Kant je bio prvi koji je neke ideje koje uopšte ne opisuju naše iskustvo sveta smatrao neophodnim pretpostavkama neke važne kognitivne aktivnosti. U Kantovom slučaju, tu se, doduše, nije radilo o predikciji, već o sintezi saznanja. Ali princip je isti: nešto što samo po sebi nije moguće verifikovati iskustvom, ispostavlja se kao korisno (kod Kanta čak i neophodno) za razvoj nauke.
Nakon Kanta, koji je govorio samo o regulativnoj upotrebi ideja Ja, Sveta i Boga, savremeni filozofi su proglašavali ’regulativnim’ i mnoge druge ideje. Tako je, recimo, Pirs definisao pravdu kao ’regulativni ideal’, a slično je uradio i Patnam sa pojmom istine.
Svi ovi primeri su za Fridmena samo kapi u okeanu konceptualnih pretpostavki naučnih modela. One, sve redom, imaju pre svega regulativnu funkciju, pretvarajući se ’kao da’ opisuju stvarnost, iako samo služe za izgradnju (često kompleksnog) naučnog formalizma koji nam omogućuje određene predikcije.
Taj naizgled paradoksalan odnos ’imaginarnosti stvarnosti’ i ’uspešnosti predviđanja’ može da se postavi i u evolutivni kontekst. Život se zasniva na uspešnoj predikciji. Bez predikcije da će ga ajkula pojesti, ako ga prepozna, oktopus se ne bi kamuflirao u boje i oblike okolnog kamenja. Štagod da bi oktopus mogao imati kao predstavu stvarnosti, i koliko god ona bila imaginarna i ograničena, ta predstava mu je omogućila da preživi praveći ispravnu predikciju. Ali, s druge strane, i sama predstava stvarnosti je rezultat nekih prethodnih uspešnih predikcija, kako ’našeg’ oktopusa, tako i njegovih predaka i predaka njegovih predaka, koji su postepeno evoluirali iz neke druge vrste živih bića.
To je u osnovi ideje živog bića kao ’autopoetskog sistema’, koji uspešnim preživljavanjem unutar nekog okruženja, zasnovanog na tačnim (kolikogod instinktivnim) predikcijama, gradi stvarnost za sebe kao i samog sebe unutar te stvarnosti. Sve u vezi sa životom je rezultat uspešne predikcije. Ne samo kamuflaža. Čak je i metabolizam primer autopoiesis-a, ’uspešne predikcije’, jednog u osnovi kognitivnog fenomena. Kako je to definisao Francisko Varela, čileanski biolog, filozof i jedan od tvoraca Santijago škole teorije sistema: „živeti znači saznavati“. Disanje je zasnovano na dobroj predikciji. Razmnožavanje takodje. Nivo leukocita u krvi. DNK… To ne znači da paramecium, dagnja, oktopus pa čak i čovek imaju predstave stvarnosti koje tačno odslikavaju okruženje u kome se nalaze. Ali to znači da svi oni dovoljno dobro predviđaju događaje unutar tog okruženja, na osnovu ’feedback-a’, reakcije okoline na njihove akcije, da im to obezbeđuje preživljavanje na onom nivou kompleksnosti na kome se evolutivno nalaze. Njihove predstave o stvarnosti su takve da im omogućuju predviđanja, štagod da stvarnost zaista jeste nezavisno od ovog prediktivnog konteksta.
Ovde se radi o dinamici živih sistema koji postižu sve veći nivo kompleksnosti akumulirajući odgovore okoline na njihove sve kompleksnije akcije. Time se značajno uvećava opseg predstava o stvarnosti, kao i složenost mehanizama funkcionisanja živih bića. Ove predstave, koje omogućuju tačne predikcije, jesu ’imaginarne’, u smislu da ne ’odslikavaju’ stvarnost već je interpretiraju nekom kognitivnom konstrukcijom, u skladu sa kapacitetima vrste, ali nipošto nisu arbitrarne i lako zamenjive nečim drugim. Mogu biti zamenjene samo takvim drugim predstavama koje omogućuju još bolje predikcije. U suprotnom, zamene bi direktno ugrozile opstanak.
Gledajući iz ove perspektive, ne treba da nas čudi teza da je prediktivni kapacitet nekog naučnog modela jedini kriterijum njegove istinitosti. Ljudska vrsta je razvila kompleksne mehanizme provociranja reakcija okoline na sopstvene akcije i kreiranja predstava o stvarnosti na osnovu tih reakcija, da to danas u gigantskoj meri uključuju i nauku. Što, na kraju krajeva, čini nauku verovatno najrazvijenijim i najsloženijim mehanizmom autopoeze, koji je ikada nastao unutar zemaljske bio mase.
P.S.
Veoma uprošćeno govoreći, ovakav pristup čini praksu (predvidjanja) kriterijumom istine. Takozvana ‘praxis’ grupa jugoslovenskih filozofa izgradila je sopstveni identitet upravo kroz debatu o tome šta je istina, na Bledskom kongresu jugoslovenskih filozofa 1960. godine, gde su se tezom da je „praksa jedini kriterijum istine“ suprotstavili takozvanoj ‘teoriji odraza’, koju su promovisali dogmatski marksisti, po kojoj je istina direktni odraz stvarnosti, kao u ogledalu. Prilična je ironija sudbine da ova teza, koja je čitavoj grupaciji dala identitet, nikada nije ozbiljnije razrađena u praxis literaturi, na način koji bi bio barem približno interesantan i heurističan u meri u kojoj su to razmatranja koja polaze iz slične perspektive, ali su se razvijala u okviru pragmatizma, analitičke filozofije ili teorije sistema. ’Izgovor’ za ovaj teorijski nedostatak je uvek bio neophodnost fokusiranja na kritiku socijalističke prakse, pa tako na pokušaj iniciranja pozitivnih promena u društvu (u skladu sa Marksovom 11. tezom o Fojerbahu, koja kaže: „Filozofi su svet samo različito tumačili, a stvar je u tome da se on izmeni“).
Pošto su moja interesovanja uvek bila mnogo više epistemološka, kognitivna i metodološka nego sociološka ili politička, nakon što su me beogradski praksisovci prihvatili kao ’svog’, bavio sam se upravo proučavanjem svih ovih ’alternativnih’ pristupa razradi teme ’prakse kao kriterijuma istine’ (i uopšte pojmom ’istine’) sa ciljem da izvornom praxis-identitetu ponudim malo interesantnije teorijsko utemeljenje. Teorija sistema mi je, u tom smislu, u drugoj polovini osamdesetih, bila pravo otkriće i osnova koju sam želeo da iskoristim za postizanje ovog cilja. Slično je u to vreme razmišljao Zoran Đinđić, koji je koristio Lumanovu teoriju društva, takodje zasnovanu na ideji autopoetskih sistema, kao osnovu svoje analize jugoslovenske stvarnosti.
U dugim razgovorima – ironično, šetajući se baš oko jezera na Bledu (gde sam tokom jedne od tih šetnji ubrao najveće gljive ludare, koje sam ikada video u životu) - diskutovali smo kako da iskoristimo ove sličnosti za definisanje teorijski konzistentnog programa istraživanja koje bi ’praxis’ pristupu dalo novi identitet.
To je samo još jedan od projekata od kojih na kraju nije bilo ništa, pošto nam se ’istorija’ dogodila na način koji je obojicu odveo predaleko od filozofije…
ponekad se pitam šta bi ovom naipakom svetu još moglo biti, zanimljivo, inspirativno, informativno u konačnom...