Kojom rekom plovim sad? Kako se zove reka? Ima li reka prezime? Kolubara, kojom klizim na čamcu, mogla bi da se preziva Obničić-Jablaničić. Kolubara Obničić-Jablaničić… To je baš moderno, da žena ima dva prezimena. A Sava bi bila – Sava Dolinkić-Bohinkić. Sve po roditeljima. Tamnava je siroče, ne zna joj se ni otac ni majka. O Kupincu da i ne pričam. Ili su možda samo meni nepoznati.
Tamnava i Kupinac ne postoje. Ostali su samo tragovi u betonskim koritima, kao u kovčezima za sahranu. Za moga života nestale su dve reke. Ja još ni u penziju nisam otišao, a dve reke su umrle. Tu, pored nas leže mrtve, još osećam miris raspadanja.
Sećam se noći kada me je deda-Sima čamcem vozio s jednog kraja Kupinca – gde sam živeo sa roditeljima – na drugi kraj, gde je živeo on, sa babom. Nije ona njemu bila baba, ona je njemu bila žena.
Bio je mrak, ali zvezdan. Još pamtim mirise ševara, dodir hladnih lisnatih grana, tišinu i pljusak uplašene žabe, ili kad se riba praćakne. Možeš misliti kakvo je to uzbuđenje bilo?! Moj Amazon, Gang, Misisipi. Čulo se i veslo kako se umače u gustu, tamnu vodu. U kućici su nas čekali baba i neki dedin drug. Taj dedin drug imao je ogromne bele brkove uvijene naviše, kao Dali, i držao je gusle među butinama. Za pasom mu je bila kanija s nožem. Baba je ležala na krevetu a na stočiću uz njeno uzglavlje bila je čaša s vodom a u vodu potopljeni veštački zubi… Sve je osvetljavala titrava svetlost petrolejke. Senke su skakale po duvarima bez glasa kao duhovi drevnih predaka…
(Gledaj tamo, ono kao da je vilin konjic? Mi smo vilinog konjica nazivali – avionak. Ima krila kao jeroplan kojim je leteo Aleksandar Deroko. )
… i gde sam stao? Da. Baba i zubi u čaši. Do tada se ničega nisam plašio. Ni mraka ni plovidbe, ni čudesnog dede s brkovima i guslama, jer je sve to, valjda, bilo prirodno. Ali zubi umesto u ustima, u čaši – to nije bilo prirodno. Ni normalno. Zubi treba da su, smatrao sam, u ustima.
Bio sam uveren da to nije moja baba već veštica koja se u nju pretvorila. Počeo sam da plačem. Deda me umirivao, onaj drugi deda je guslao, veštica se osmehivala ne shvatajući da sam je prozreo. Toliko sam plakao da je deda Sima morao da ustane i da me čamcem vrati kući iste noći. Tek kad sam dospeo na sigurno, okupan blještavim svetlom sijalice, tamo gde nema sumnje šta je šta, upozorio sam dedu šta mu se zbilo sa ženom. On se samo nasmejao i pomilovao me po glavi.
Ne sećam se da sam jeo kupine pored Kupinca ali neka deca davno pre mene svakako jesu. Sećam se samo kako smo plivali, kako smo pecali, lovili žabe, kako smo se klizali po zaleđenom Kupincu – ali današnja deca o tome ne mogu ni da sanjaju.
Snovi moji Kupinovi:
Krošnja cvati, Pas u skoku,
Bog se kupa u potoku.
Kolo igra patuljak u ruži.
Sa šamlice krunim zvezde
Iscrtavam tragove
Veštice, na preslici jezde
Izmišljam im glasove…
Snovi moji, Kupinovi…
(…)
Da… pogledaj tamo, blizu je ušće. Hteo sam se spustiti čamcem odavde, sa Kolubare, u Savu, pa iz Save u Dunav pa u deltu Dunava gde još žive Stare Sloveni. Onako sa onim kikama žutim, upletenim. Čamcima od izdubljenih stabala oni prilaze brodovima i trguju. Razmenjuju uštavljene kože, medovinu i ribu za so, rakiju, tranzistore… to su oni tranzistori koji se navijaju (tako se pune) na kurblu a pune se i na sunce. Ne treba im baterija. Ne veruješ? Ne veruješ za tranzistor ili za Stare Slovene?
(…)
(Prebiram po džepu, vrpoljim se.) Sve zaboravim da sam batalio duvan. Ruka sama kreće … skoro sam baš pomislio… sada kada se svuda zabranjuje pušenje, zašto se Termoelektarni dozvoljava da puši?
(…)
Kolubara u ovom delu teče svojim drevnim, prirodnim tokom. Ali dolazi kao silovana žena u ranama, bez ruke, noge, u polusvesti. Jer su je mestimice izmeštali iz korita, vraćali, pa opet, jer halapljivo iz nje vade pesak, jer je mutna i crna tamo gde njome peru ugalj, a ta prašina guši rečni živi svet, jer preostalu ribu ubijaju dinamitom, grabe mrežama…
Da li je prirodno, da li je normalno da se reka premešta s mesta na mesto kao zatvorenik iz zatvora u zatvor pod strogom kontrolom? Znaš onu pesmu: Nešto mi se Mile moj, pamet pomeravlja, joj!
Hvata me strah. Kao onda kad sam video da zubi ne stoje u ustima, već u čaši. Dođe mi da opet zaplačem kao dete kad sam bio.
Kolubara se pridružuje Kupincu i Tamnavi. Reka je sve manje, nas je sve manje.
Vidi kako je lepa… (dodirujem šakom vodu) … I reka voli da se miluje…
Kad bih umeo da pevam, pevao bih sad. Ali ne umem. Umem nešto lepše. Umem da ćutim.
(…)
Sa ove vode jesenje
Titraju senke tanane
Priče daleke, lenje,
Lebde njihove sene.
(…)
Ipak je lepše ćutanje. Kao reka, rečito.
Jedno leto sam proveo u šatoru na obali Save u Breskoj. Tada još nije bila izgrađena Termoelektrana. Selo je bilo ribarsko. Išao sam sa alasima noću u ribolov. U zoru smo se rastajali. Oni bi mi dali deo ulova i ja sam onda ribu čistio, natačinjao na zašiljene štapiće i pekao na vatri. … ribicu je steko, metnuo na žerivicu, pa je tako peko… Onako poizdalje, da ne izgori. Tu u blizini bila je plaža i dereglija koja je prevozila ljude i robu preko, u Srem.
A onda su spačekom, sa komšijom koji ih je doveo, došli Kristijan i Mišel iz Liona po mene, i odveli me. Sa njima sam se dopisivao i pozvao ih da mi dođu u goste. Oni to shvatili ozbiljno. I prekinuli mi avanturu.
Dvadesetak godina kasnije stajao sam na obali reke na tom mestu sa Vukom Veizovićem, tada dečakom od desetak godina. Okrenuti prema Termoelktrani vikali smo iz sve snage: Jebem ti struuuju! Jebem ti struuuju!
Termoelktarna kao ogromna neka kutija s dimnjacima, gledala nas je ćuteći i otpuhujući dim.
Mi smo onda stavljali šake na usta i opet vikali: Jebem ti struuuju! Jebem ti struuuju!
I smejali se.
I smejali se.
I smejali se...suznih očiju.
Tekst i fotografije : Slobodan Stojićević
 | A guest post by
|