PROBLEM NASLEĐIVANJA
Iz perspektive materijalizma i vitalizma
Svi znamo da živa bića, bez izuzetka, nasleđuju osobine svojih roditelja. Kako se to dešava i dalje je velika tajna, uprkos neverovatnom razvoju genetike u poslednjih šezdesetak godina. Darvin je smatrao da svaki deo tela emituje određene čestice, koje je nazvao ’gemulama’ koje se upisuju u reproduktivne ćelije, prenoseći morfološke informacije sa roditelja na decu. Lamark je, s druge strane, verovao u nasleđivanje stečenih osobina, što bi značilo da potomci ustvari nasleđuju iskustva svojih roditelja. I jedno i drugo se pokazalo kao netačno. Modernu genetiku započeo je Gregor Johan Mendel, koji je prvi postavio tezu da je nasleđivanje zasnovano na diskretnim jedinicama, koje se danas nazivaju ’genima’. Svako živo biće predstavlja skup osobina nastalih na osnovu niza ovakvih diskretnih jedinica.
Da se geni nalaze u hromozomima, prvi je sugerisao Morgan 1910. godine, ali je tek 1944. utvrđeno da se geni nalaze u delu hromozoma koji se naziva DNK. 1953, Votson i Krik su predstavili dvospiralni model DNK, sa nukleotidima, koji nose genetske informacije, okrenutim prema unutra. DNK reguliše nasleđivanje tako što stvara molekule RNK, takođe sa nukleotidima i sa sličnom strukturom kao DNK, a RNK onda utiče na sintetizovanje amino-kiselina u proteine. Ovo prevođenje sekvenci nukleotida u sekvence amino-kiselina naziva se „genetskim kodom“. Metoda takozvane „lančane terminacije“ omogućila je ’čitanje’ sekvenci nukleotida, što je kulminiralo u sekvenciranju ljudskog genoma 2003. godine.
Čovek bi rekao da je ovako brz progres u razumevanju genetskog koda jednom zauvek dao materijalistički odgovor na pitanje nasleđivanja, pošto se pokazalo da genetski aparat funkcioniše kao potpuno materijalna struktura. Štaviše, sve funkcije genetske kontrole organizma skoncentrisane su u 2% DNK, gde se nalaze svi kodovi koji su neophodni za konstituciju jednog organizma (preostalih 98% predstavlja, kako se veruje, ‘genetski otpad’ koji se najčešće tumači kao ‘groblje’ genetskih ostataka raznoraznih virusa).
Nije, medjutim, sve tako ružičasto u svetu genetike, kao što izgleda na osnovu ovako kratkog prikaza njenog razvoja. Iako genetika svakako pomaže da se shvati gradivni materijal živih bića, postoje brojni fenomeni koje još uvek ne može sa lakoćom da objasni. Prvi problem je očigledna činjenica da postoji mnoštvo raznolikih vrsta živih bića, koja se reprodukuju i prenose genetske informacije sa roditelja na decu, a da su pritom geni i proteini skoro identični za sve njih. Logična pretpostavka je da su ovde u pitanju ‘cigle’ od kojih se grade različite ‘kuće’, ali i dalje nedostaje “arhitekturalni plan” koji usmerava ovakvu izgradnja. Šta je to što utiče da se jedan organizam razvija iz embriona upravo na određeni način? Da li postoji, i gde se nalazi morfološka informacija o telesnim strukturama i funkcijama?
Svesni da mehanizmi DNK i RNK nisu dovoljni da objasne kako se delovi nekog embriona specijalizuju (recimo) u glavu ili nogu, genetičari su došli na spasonosnu ideju da ovakvu specifikaciju obezbede ‘morfogenima’. Po Wolfertovoj teoriji iz 1971. koja se sve do danas smatra za osnovu objašnjenja morfološke specifikacije, postoji jedan tip razgrađujućih proteina koji se generišu unutar ćelije koja šalje ‘signale’, koji prolaze kroz membrane okolnih ćelija utičući na njihov dalji razvoj. Što je jedna ćelija bliža izvoru signala (generatora ovih proteina) količina ‘morfogena’ u toj ćeliji biće veća, a što je ćelija dalje od signala količina je manja, što direktno utiče na razlike u morfološkom razvoju. Ovo ‘dejstvo na blizinu’ zahteva da se specifikacija delova tela dogodi u trenutku kada je embrion milimetarske veličine, jer bi u suprotnom udaljenost između ćelija koje su povezane ovakvom difuzijom morfogenog proteina bila prevelika.
Morfogeni bi se mogli posmatrati kao ‘malter’ koji povezuje ‘cigle’ genetskog koda. Ali oni ne pomažu da se do kraja shvati ‘dejstvo na daljinu’ koja bi bila veća od milimetra – a za koju postoji određena empirijska evidencija – niti da se odgovori na pitanje ‘arhitekturalnog plana’ na osnovu koga se iz embriona razvijaju konkretna živa bića.
Ideja da su cigle, malter i mnogo istorijskog vremena dovoljni da se slučajno generiše niz različitih tipova zgrada, smatrala bi se, naravno, apsurdnom u građevini, ali je, iz nekog razloga, opšte prihvaćena u genetici. Ako ovo jeste ispravan pogled na morfogenezu, sasvim je sigurno da mu nedostaje još mnogo toga što bi uverljivije objasnilo funkcionisanje morfogena i ćelijskih signala. Iz te perspektive gledano, genetika ne samo da nije na kraju svog razvoja, već je, u suštinskom smislu, na samom početku. Izjava; “tako smo verovali i u postojanje gena skoro 50 godina pre nego što smo ga zaista otkrili, što opravdava da verujemo i u postojanje morfogenih mehanizama specifikacije, iako ih još uvek nismo u potpunosti shvatili”, nije previše utešna, jer ovde ne postoji kauzalna veza. Otac biologije, Charles Darvin, verovao je kako u evoluciju, koja se pokazala kao ispravna, tako i u ‘gemule’ za koje se ispostavilo da ne postoje. Moglo bi da se desi da ‘standardni model’ genetike doživi istu sudbinu…
Drugi fenomen koji genetika teško objašnjava je ‘fantomski DNK efekat’. Ako se uzorak DNK pomeri sa jedne na drugu lokaciju i izvrši laserska spektroskopija prvobitne lokacije, otkriva se fantomski DNK u vazduhu na nekadašnjoj poziciji uzorka. Čak se mogu detektovati i fantomski zvučni talasi koje DNK emituje. Ovi ‘fantomski efekti’ ne nestaju tako lako. Ako se vodoničkim gasom ‘fantom’ izbriše, pojaviće se ponovo za 5-8 minuta. Biće potrebno više od mesec dana da fantomski imidž potpuno nestane.
U skladu sa ovim, Adamenko je 1975. godine pokazao da - ako se delovi nekog lista iseku i list ozrači visoko-frekventnim elektromagnetnim talasima – mogao bi da se pojavi imidž lista sa ‘fantomskim’ prikazom isečenog dela.
Slični problemi nastaju sa objašnjenjem patoloških efekata na srodne ćelijske kulture, postavljene u hermetički zatvorene staklene konteinere razdvojene kvarcnom barijerom. Kada se jedna od ovih kultura zarazi patogenom, nakon 2-3 dana ista patologija će se razviti unutar druge nezaražene kulture. Ovaj fenomen otkriven je 2000. godine takodje i na primeru dva embriona određenih riba, u različitom stadijumu embrionalnog razvitka. Iako su i oni bili postavljeni u hermetički zatvorene staklene konteinere razdvojene kvarcnom barijerom, disfunkcionalne promene na jednom od njih uticale su na promene na drugom, i to na različit način, u zavisnosti od stadijuma embrionalnog razvitka prvog embriona.
Pošto ‘standardna verzija’ genetike teško da može da objasni ove fenomene, kontroverzni ruski naučnik Petar Petrovič Garajev je ponudio alternativno objašnjenje. Po njemu, svi živi organizmi se sastoje iz dve supstance: materijalne supstance i energo-informativne (suptilne) supstance (EI). EI supstanca je povezana sa EI poljem koje je (kao u slučaju holograma) simultano prisutno u svakoj tački trodimenzionalnog prostora. Drugim rečima, distanca između dve EI supstance jednostavno ne postoji nezavisno od toga koliko su dve materijalne supstance udaljene jedna od druge. Po Garajevu, svaki organizam istovremeno egzistira na materijalnom i na EI nivou. Ova dva nivoa su direktno povezana jer EI nivo utiče na formativne i funkcionalne karakteristike organizma na materijalnom nivou, pa tako donosi i onaj ‘arhitekturalni plan’ morfogeneze, koji se, dakle, ne nalazi unutar DNK ili morfogena, već unutar ovog EI bio-polja. Navodni ‘DNK otpad’ ustvari služi za recepciju i aplikaciju ovih EI komandi. U skladu sa ovakvim shvatanjem, Garajev definiše život kao dinamičku razmenu energije i informacija između fizičkog organizma i njegovog energo-informativnog (suptilnog) bića.
Garajev nije prvi koji je pretpostavio postojanje nekog ‘morfogenog polja’. Ta se ideja obično pripisuje Aleksandru Gavriloviču Gurviču, koji je ovu ideju izneo još dvadesetih godina 20. veka. Jedno od njegovih otkrića je i postojanje bio-fotona, koji emituje jako slabe elektromagnetne talase koji se detektuju u ultra-ljubičastom delu spektra. Gurvič je ovo nazvao ‘mitogenetskim zračenjem’. Postojanje bio-fotona je potvrđeno prvo 1962. godine, u Sovjetskom savezu, a onda i 1974. na Zapadu. Iste godine, Kaznačejev je u laboratoriji u Novosibirsku detektovao međućelijsku komunikaciju korišćenjem ovih talasa. Iako je ovo istraživanje decenijama manje više ignorisano od strane zvanične genetike, njime su postavljene osnove za teoriju i eksperimente koje su kasnije izvodili Garajev kao i mnogi drugi.
Ideja postojanja bio-polja, koje sadrži morfološki relevantne informacije i prenosi ih na materijalni supstrat DNK i morfogena, pripada široj filozofskoj i naučnoj tradiciji koja se naziva ‘vitalizmom’, i koja, u osnovi, pretpostavlja suštinsku razliku izmedju nematerijalne prirode i živih organizama. Vitalizam ima dugu tradiciju, počev od Aristotela, koji je zagovarao postojanje ‘životne (vitalne) sile’ koja je specifična za živa bića i razlikuje se od sila koje utiču na materijalni svet. Bergson je ovo definisao kao élan vital. Iako je vitalizam, preko Gurviča i Hansa Driša, početkom 20. veka, ušao i u embriologiju, on je od strane najuticajnijih biologa i genetičara uvek smatran ‘pseudo naukom’.
To je zato što se suštinski protivi opšte prihvaćenom ‘materijalističkom redukcionizmu’, ideji da nema nikakve razlike između živog sveta i materijalne prirode. Po ovom shvatanju, život se svodi na kompleksne organske molekule i njihove specifične veze, kao što se i drugi fenomeni prirode takodje zasnivaju na specifičnim atomskim i molekularnim strukturama. Ista vrsta stohastičkih termodinamičkih procesa određuje živa bića kao i sve drugo u prirodi. Biologija, hemija i fizika se zasnivaju na identičnim principima.
O tome koliko je veliki animozitet materijalističkih biologa i genetičara prema bilo kom obliku vitalizma, svedoči Rupert Šeldrejk – jedan od najpoznatijih Zapadnih pristalica ideje o morfogenom polju – koji navodi da su još 1963. godine, na jednom simpozijumu, najznačajniji genetičari, Sidni Brener i Fransis Krik, izjavili da će jedina dva ‘mala’ problema koje materijalistička biologija do tada još uvek nije bila rešila - problem embrionalnog razvoja i problem svesti - biti rešeni unutar narednih desetak godina. Iako se to nije dogodilo ni do 2004. godine, kada je Fransis Krik preminuo, njegov sin je u govoru na sahrani potvrdio da njegov otac nikada nije bio zainteresovan za bogatstvo, uticaj ili popularnost, koje je tokom života stekao, već da mu je opsesija, od rane mladosti, uvek bila da“zakuca poslednji ekser u mrtvački sanduk vitalizma”.
Eksplozija ne samo istraživanja već i praktičnih, pa čak i medicinskih primena specifičnih bio-talasa, koja se događa u poslednjih desetak godina – iako na marginama oficijelne nauke – svedoči, medjutim, o tome da je vitalizam itekako i dalje teorijski relevantan.
Što čini opravdanom pretpostavku da se Fransis Krik sve češće prevrće u grobu…
Autor: Slobodan Simović
 | A guest post by
|