PROVOD U POLICIJI

Rešim onomad da se malo provedem, da me ne košta. Izađem, pa nogu pred nogu. Šetkam, posmatram. Lepo mi. Malo me gricka pomisao - što da baš meni bude lepo a toliki se narod zlopati - ali nastavljam.

Ugledam na jednoj zgradi, na tabli ispisano da je to policijska stanica. Pored table velika, dupla staklena vrata. Na desnom krilu piše: Ulaz. Pogledam bolje - nigde ne piše Izlaz. Valjda je na onom krilu gde ne piše ništa, pomislim. Ne može biti da nema izlaza, zaključim uz izvesnu dozu kolebanja.

Pa pravo na vrata. Na ulaz. (Proradio u meni pustolovni duh.) Hoću da vidim šta se dešava unutra. Može mi se. Uhvatim za rukunicu, gurnem, ali ni makac. Utom neko izađe na onaj deo vrata gde ništa ne piše, trojica uđoše, usput me okrznuvši sumnjičavim pogledima. Kao da se pitaju: Odakle li je ovaj?

Malo se pokunjim, ali ne odustajem. Uđem.

Odmah sam se našao u predvorju gde je od nameštaja bila samo jedna velika pepeljara a od ljudstva samo jedan mladić koji je pušio i buljio kroz staklo.

Minem pored njega, pa kroz sledeća staklena vrata i nađem se u prostoriji oivičenoj šalterima ispred kojih u većim ili manjim redovima stoje ljudi. Tišina.

Stakla šaltera su neprozirna. Imaju samo po ovalani prorez, pri dnu, kroz koji se promeću nekakvi papiri. Kada treba odgovoriti na pitanje koje dopire s druge strane, pitani mora da se presamiti i uvrne glavu tako da mu obraz legne na hladnjikav pult. Ko ima naočare, obavezno mu spadnu sa uha, pa ih desnom rukom (onako povijen i uvrnut) smeteno i kao da je kriv, namešta a levom se pipa po džepovima tražeći kojekakve potvrde. Jer uvek nešto nedostaje.

Tu se izdaju i produžavaju vozačke dozvole, menjaju tablice za automobile, prijavljuje i odjavljuje mesto boravka, izdaju lične karte, razne potvrde, ali ni na jednom šalteru ne piše koja mu je namena.

Taman sam stao u jedan red - tek da ne budem sumnjiv - kad pristiže neki čovek i stade iza mene. Vidim, vrti se, osvrće, skanjera, pa snishodljivo upita da li se u tom redu čeka za... već sam zaboravio šta beše. Ja slegoh ramenima i upitah onog ispred mene. Taj ispred mene takođe sleže ramenima i reče da on čeka za to i to ali mu niko nije mogao reći da li je taj šalter baš za to, ali on čeka, pa šta bude.

Tako smo se nas trojica ukosili (svako čuvajući svoje mesto), da bismo mogli da se vidimo dok razgovaramo. (A nije to bio govor, već romorenje, šapat, mrmljanje, iako nam niko nije branio da pustimo glasu na volju. Kao da smo u crkvi, bolničkoj čekaonici, na sahrani. ) Onaj pridošlica ispriča da je došao iz Loznice i da dolazi drugi put jer prethodni nije uspeo da okonča zavrzlamu. Kupio je kola od neke žene i treba da ih prenese na svoje ime a i da plati osiguranje. Pošto to baš nije jednostavno, platio je nekakvoj agenciji da posao umesto njega obavi. Prošlo je skoro dva meseca a od agencije ni abera. Pozove ih on, veli, telefonom, kad tamo, javi se neki glas i kaže da tu nema nikakve agencije i da će da poludi od silnih poziva i da to i nije bio broj agencije, već nekih prevaranata. Sve u svemu, agencija je nestala. Nema je. A sa njom nestale i pare. I šta će - ovaj Lozničanin bi prunuđen da sam obavi ono što je hteo da izbegne. U međuvremenu žena koja mu je prodala kola umrla. Pa je morao da dovodi (i plaća) veštake (to sa veštacima nisam baš sasvim razumeo, ali ni on nije umeo da objasni, nego samo: "tako mora") i ponovo uplati osiguranje i kada je sa svim papirima došao tamo gde treba, ispostavvilo se da sve to mora u Beogradu, i da mu je uplata osiguranja nevažeća zbog...

Nisam uspevao da shvatim svu tu zavrzlamu, dok je onaj tip ispred mene (sa svežnjem papira, potvrda, knjižica u obe ruke) samo značajno klimao glavom, kao neko kome je sve to poznato, povremeno ubacujući po koje uputstvo šta je Lozničanin trebalo da uradi umesto nečega što je uradio.

Ni Lozničanin, vidim, ne shvata sasvim svoj slučaj, a još manje opaske ovoga koji je se prikazuje kao znalac.

Dođe "znalac" na red. Ubaci onu hrpu kroz ovalni prorez u staklu, a ja Lozničanina propustih ispred sebe s objašnjenjem da čekam nekoga ko treba da mi donese neku potvrdu. Ovaj zahvalan, sija od sreće, a i meni lepo - iako, rekoh, uz izvesno grickanje pomisli - što da meni bude lepo kad toliki narod...

Utom se začu glas službenice i naš ti se "znalac" hitro saže i turom udari Lozničanina tako da ovaj izgubi ravnotežu, posrnu, udari me ramenom a ja onog iza mene, i tako redom, kao da smo domine. Svako se izvinjava svakome, bogznakako, svi ljubazni, mnogo dobar narod, milina. Jedino se onaj od kojeg je potekao udarac, nije ni osvrnuo. U transu, valjda nije ni osetio šta je uradio.

Onda se uspravio. Prigrnuo je vraćene papire i pomerio se u stranu, da napravi mesto Lozničaninu. Ali više nije znao ni da je to Lozničanin, ni gde je, ni ko je on sam. Tako je izgledao, beo u licu, izgubljen. Nesvesno je pribirao hrpu dokumenata tupo ih gledajući, a Lozničanin je već obavio to zbog čega je došao i veselo pružio ruku obojici, kao da smo prijatelji i ratni drugovi.

Ovaj ubledeli je gledao za njim, dok je odlazio, pogledom u kojem je bila pomešena zavist i mržnja.

A i meni je bilo dosta provoda. Sad već znam: tamo gde je ulaz, tamo je i izlaz, pa odoh.

Autor: Slobodan Stojićević