Ptice nestaju u podne

Nekada davno rodio se dečak u podne

na letnji dan kada sam ja napustila stomak

previše ružna i mala za zagrljaj

niko nije znao gde udara

tati su iscepali sve majice

majku su mnogo ljubili u usta

sećam se nekog dečaka

kog ni sestre nisu htele da podignu

a bio je mnogo lepši nego svi mi tog dana

donosio je prve magnolije svakog proleća

a ja sam znala da ću mu pevati dok ne poraste

dečak je voleo samo moju kuću

moj krevet i moje ruke

nisam mu govorila a bojala se odneće ga neka grabljivica

u snu kad je najnežniji

daleko od glasnih tambura

i besnih džinova kojih smo se plašili

ali on je sve manje plakao kad se probudi

postao je snažniji i ljući

ošišao tamnu kosu da je ne češljam

i prestao da bere magnolije

mogla bih pevati noćaš i zauvek

ali on je porastao

jednog letnjeg dana dok sam ja slavila

što ćemo zauvek ostati deca

doletela je ptica i odnela ga iz naše kuće

negde daleko gde se tuđi glas ne čuje

Autorka: Milica Lisica

Foto & Video: Dušan Božučanin