(Početak, kao i obično, bez namere da se dugo sedi.)
Prvi novinar:
... sirotinja, al su srećni. Dobili struju pre nedelju dana. Je l bio neko od vas na Suvoj planini? I meni je prvi put. Ima da se šipči... Nizbrdo mi duša ispala, a uzbrdo...
Slikar:
Pričao sam ja odavno. Pipneš prstom upali se svetlo. Okreneš s dva prsta, poteče voda. Da li je to normalno? Misle ljudi da jeste. I niko zbog toga nije ni zadovoljan, a kamo srećan.
Prvi novinar:
Pa da. Sretnem jednoga na konju. Ide po decu, u školu. Mlađi je tek pošao u prvi razred. Je l daleko? pitam ga. Ne, tu blizu, kaže, ima dva sata. Sporije je kada se vraćamo jer ja idem pešice, a deca na konju. Kod njih je sve tu blizu. Kasnije, vidim seosku kuću na kojoj piše Ambulanta. Svratim i zateknem neku ženu koja tu, valjda, čisti, održava. Doktor je, veli, otišao na intervenciju. Gde? Tu blizu i pokaže mi rukom preko nekih brda. Ima dvanaestak kilometara. Je l na konju? Ma kakvom konju! Pešice. Otkud doktoru konj? Čudi se žena mom pitanju.
Drugi novinar:
Lepo kaže Slikar. Sve je u glavi. Sve potiče iz glave. Možeš da imaš sve, a da se ne raduješ ničemu...
Treći novinar:
Ma ne... Lud narod smo mi. Ja ću knjigu da napišem o tome. Prvi novinar:
To pretiš već dvadeset godina...
Drugi novinar:
O čemu ćeš da napišeš?
Treći novinar:
O nama. Gde ima to, na primer, da deca pevaju: Pusti puže rogove, ako nećeš pustiti, ja ću tebe ubiti...". I to sekirom! Zamislite, onaj mali, nežan puž...
Drugi novinar:
Nemoj da lupaš. To je nešto drugo. I bajke su pune surovosti. Sve narodne bajke u svetu...
Treći novinar:
Kad beba spava, svi kažu: Vidi, spava ko anđeo. A mi: Vidi, spava ko zaklano...
(Središnjica. Period kada svi pričaju a niko nikoga ne sluša.)
Slikar:
Moj recept za kuvanje pasulja glasi: na četiri ringle, krčka noć i dan i šišarka mora da je pored. Svi se čude zašto šišarka a niko ne pita zašto noć i dan...
Pesnik:
Napadaju što je to modna revija, što se okupio džet set... Kakve to veze ima? Važno je da su skupljene pare za tu decu, nije važno kako. Ni meni se baš ne sviđa, nisam ni otišao u Skupštinu grada, iako sam imao pozivnicu... Tako rade u svetu. I mi to glumimo, kao na Zapadu... Važno je da će bar deo dece izginulih na Kosovu moći da progura ovu zimu. Nemojte...
Drugi novinar:
Bio sam najbolji đak u osnovnoj školi i bio sam u grupi pionira koja je išla u posetu Titu. To uopšte nije bila sprdnja kao što je prikazano u onom filmu. I ja sam držao govor. Bilo je mnogo lepo... Posle sam u gimnaziji popustio...
Prvi novinar:
Uvek je bilo saradnika okupatora. I u tursko vreme, i pod Bugarima, Nemcima, ali glavnina se nikada nije pokorila. Neće vala ni danas. Misle Nemci da će da nas zaplaše. I ostali. Jači su kao sila, ali to nije dovoljno. Kukavica umire svaki dan, a normalan čovek samo jednom. Smeju im se na Suvoj planini, majke mi. Samo nek' probaju... pa će se da provedu k'o bos po trnju.
Slikar:
Drugo je u Rimu. Tamo je beba čim je izvedu na ulicu, u lepoti. U muzeju. Tamo se raste sa lepotom. A ovde treba da se neguje ukus, da se uči. Ovde se šeta pored hamburgernica...
(Završnica. Odugovlači se odlazak, tim pre što je sve izvesnije da je neminovan.)
Grupni monolog:
"Već sam tri puta odlazio, a sad stvarno idem. I ja. Samo još ovo: Niko od njih ne zna da naslika portret. Evo, sve ih pozivam ovde, da postavimo štafelaje, pa da vidimo. Koliko je marka na ulici? Treba živeti na selu. Kao što je ono Drainac govorio... Nisam mu ja kriv što više nije urednik. Ovi taksisti kao lešinari. Samo čekaju. Ono što si juče napisao, svaka čast. Koje juče? Pa ono... Nisam ništa napisao. Jesam menjao stavove, ali nisam ljigavac. Lepo sam joj govorio: Pusti me kad sam pijan. A ona baš tada ospe. Gledam televiziju do besvesti, samo da ne razmišljam, da ne podvučem crtu i uvidim u čemu mi život prođe..."
Svetlo poče da se pali i gasi, neke stolice su već podignute na prazne stolove.
Prvi novinar:
Ima svetla, nema svetla. Na isto mu dođe.
Autor: Slobodan Stojićević
 | A guest post by
|