PUT NA ISTOK

Moj pokušaj prosvetiteljskog turizma

Svi se mi formiramo kao osobe kroz identifikaciju sa nekim kulturnim i društvenim obrascima sa kojima se susrećemo tokom svog adolescentskog perioda. Tako ja pripadam ‘post-hipi’ generaciji, koja je odrasla na amalgamu rok muzike, pacifizma, nove levice, ‘kraja’ umetnosti i – što je u kontekstu ovog teksta najvažnije – odbacivanja evropocentrizma i otvorenosti za druge, a pre svega istočne, kulture. Ne treba onda da čudi da sam toliko bio fasciniran kompozicijom Korni grupe, “Put za Istok”, za koju sam smatrao da je, u jugoslovenskim okvirima, postavila osnove jednog novog progresivnog rok angažmana – kome sam, sa svojim tadašnjim bendom, i sam pokušavao da doprinesem.

Ipak, u to vreme nisam zaista i otputovao na Istok. Ne zbog toga što ‘prosvetljiteljski turizam’ tada još uvek nije postojao. Postojao je, ali je sve bilo mnogo komplikovanije nego što je to danas. Avionske karte su bile mnogo skuplje, a transport vozovima i autobusima nije bilo lako organizovati i sinhronizovati.

Zbog toga je, recimo, moj drug Mrkša otputovao do Indije i nazad auto stopom, preko Turske, Iraka, Irana, Avganistana i Pakistana. Gde je, u jednom trenutku, izbegao zatvor samo zbog jugoslovenskog pasoša i zbog spremnosti da uvek upotrebi magičnu reč ‘Tito’ - koja je tamo rešavala sve probleme i otvarala sva vrata… On nije bio jedini koga sam poznavao koji je tako putovao. Doduše, u Mrletovom slučaju to je više bilo zbog avanturizma, nego zbog prosvetljenja. Ali, bilo je i onih koji su na Tajland ili u Indiju odlazili da pronađu sebe, pobegnu od zapadnog konzumentarizma, usavrše jogu i meditaciju, otvore treće oko, dožive nirvanu…

Milan Mrkšić, šmekerska legenda Beograda sedamdesetih godina

Iako se, u narednih skoro pa pola veka, moj identitet u mnogome promenio, moram da priznam da mi je, pred moj prvi odlazak na Tajland, 2017. godine – iako sam tamo otišao kao pravi turista, na odmor, sa porodicom – negde u malom mozgu ipak ostao tračak nade da ću, ako ne lično doživeti prosvetljenje, a ono barem upoznati nekoga za koga bih pouzdano mogao da kažem da je to postigao.

Brzo sam shvatio da su budistički hramovi poslednje mesto gde bi čovek mogao da očekuje tako nešto. Arhitekturalno često zaista spektakularne građevine, iznutra su zatrpane gomilama kiča, napravljenog od svih mogućih materijala, a pre svega od plastike. Toliko jeftinog neukusa, koji bi trebalo u nekome da izazove uzvišene misli i osećanja, nisam video čak ni u Južnoj Americi. Čovek brzo shvati da je sve to ‘našminkano’ za mnogobrojne turiste, kakav sam, doduše, istini za volju, bio i ja sam, kolikogod da sam sebe voleo da gledam drugim očima.

Tu i tamo, čovek ipak može da doživi autentičnija iskustva. Tako na ostrvu Ko Samui, posetioci mogu da vide mumificirano telo Luang Fo Denga, koji je predvideo – a neko bi rekao i izazvao – sopstvenu smrt, tako što je danima, koje je provodio u meditaciji, smanjivao unos hrane i vode sve do prestanka rada svih vitalnih organa, usled potpune dehidracije.

Deng se rodio 1894. godine i već je sa dvadeset godina planirao da postane budistički monah. Umesto toga, ipak se oženio i odnegovao šestoro dece. Nakon što su svi oni odrasli i krenuli svojim putem, u svojim sedamdesetim godinama, rešio je da ispuni svoju mladalačku želju, pa se zamonašio negde na jugu Tajlanda. Nostalgija ga je ipak na kraju vratila bliže kući, gde je proveo poslednje godine života u manastiru Vat Kunaram, u kome je i umro 1973. godine.

Priča se da je, predosećajući svoju smrt, Deng okupio učenike kojima je obznanio da će započeti višednevnu završnu meditaciju, predviđajući da se njegovo telo posle smrti neće raspasti, zbog čega ga treba ostaviti u manastiru kao inspiraciju budućim generacijama monaha i kao podsetnik na to šta se sve može učiniti snagom uma i jačanjem vere. Pošto se telo nakon smrti zaista nije raspalo, učenici su održali reč i postavili Dengove ostatke u stakleni kontejner, koji je sve do danas dostupan posetiocima manastira. Oči su, posle nekog vremena, neminovno upale u očne duplje, pa su mumiji dodati plastični naočari za sunce, što prizor čini po malo karikaturalnim.

Navodno su lokalni gušteri polagali svoja jajašca ispod Dengove kože, što je njegove sledbenike još više učvrstilo u uverenju da je telo njihovog učitelja, božanskim proviđenjem, sačuvano za večnost.

Ova metoda ‘samo-mumificiranja’ postepenom dehidracijom, potiče iz Japana. Navodno je Kukai, osnivač budističke Šingon škole, preneo znanje o ovoj metodi u Japan, predstavljajući je kao finalni stupanj tantričke prakse u čije je tajne upućen tokom višegodišnjeg boravka u Kini. Najranija poznata mumija ovog tipa je mumificirano telo budističkog sveštenika Sanga Tenzina, koje je pronadjeno 1975. godine u malom selu podno Himalaja u Indiji – da bi tokom razornog zemljotresa mumija nestala pod zemljom, pa opet pronađena tokom rada na autoputu 2004. godine. Legenda kaže da je Tenzin, koji je umro oko 1500. godine, žrtvovao svoj život da bi spasao svoje selo od najezde škorpiona, zbog čega ga do dana današnjeg slave kao ‘živog Budu’, kao čoveka koji je snagom meditacije postao Božanstvo.

Poseta manastiru Vat Kunaram mi je, dakle, omogućila da vidim barem nekog mrtvaca koji je doživeo prosvetljenje. Ali, naravno, to nije bilo isto kao videti nekog živog, što mi je bila potajna nada kada sam odlučio da putujem na Tajland. Zbog toga sam bio presrećan kada mi se ta prilika pružila pretposlednjeg dana našeg boravka u toj zemlji. Pošto sam o tom događaju već napisao Facebook post, umesto da ponovo pišem, ovde ga prenosim u celosti:

“Chiang Mai, rano popodne, koristimo nekoliko sati dok čekamo presedanje za Bangkok da malo razgledamo stari grad. Izuvamo papuče da udjemo u jos jedan u nizu budističkih i hinduističkih hramova koje posećujemo tokom našeg tronedeljnog boravka u Indokini. Deca već odavno ‘smorena’. Nema šansi da opet gledaju nekog ‘The Budu’. Nisu nasledili Dejanin i moj kulturni mazohizam. Jesu sve drugo…

Dejana je uočila nekoliko idealnih kadrova levo od ulaza i već otisla tamo da pravi fotke, a ja lagano krećem na desno odakle se vide u daljini sculpture budističnih monaha u lotus pozi za meditaciju. Lažna pozlata. Verovatno napravljene verodostojno prema liku nekih poznatih budističkih sveštenika iz prošlosti. To nam nije bilo nešto posebno novo. Videli smo u mnogim hramovima i do tada.

Ali, ono što nikada do tada nismo videli su živi budisticki sveštenici, rame uz rame sa skulturama, u dubokoj meditaciji, zagledani u neku drugu dimenziju Kosmosa dok posmatraju gomilu turista.

Neki im turisti prilaze na metar dva, slikaju ih, najčešće mobilnim telefonima, sevne i po neki blic, a oni niti trepću niti se pomeraju, sa blaženim osmesima, totalno odsutni, a ipak nesumnjivo i potpuno prisutni, ovde i sada. Na trenutak pomisliš da se neki od njih vratio iz večnosti da fokusira te užasno iritantne ljude koji su se muvali ispred. Onda ti se učini da se jednom od njih kraičak usne pomerio u neki pokušaj osmeha, koji je nestao pre nego što se dogodio, pošto se sveto biće odmah vratilo u onaj duboki meditativni trans.

Naravno da me je bio blam da im priđem, iako sam bio duboko opčinjen istovremenom nadrealnošću i spiritualnošću ove scene. U neku ruku osećao sam se i sam prosvetljeno, ali i bizarno. Prosvetljeno, pošto već samo prisustvo tako dubokog meditativnog transa trese zidove moje fizičke realnosti, ispravlja neke od onih preterano iskrivljenih moždanih vijuga. Bizarno, posto jedino što ne očekuješ jeste da takvo prosvetljenje pronađeš baš tamo gde se i ide po prosvetljenje: u nekom hramu.

Dejana se pridružila, nakon uslikana dva tri masterpisa, pa smo oboje krenuli da se približavamo ovim živim svecima. Pretpostavljam da smo manje osećali blam kada smo zajedno, pošto, na kraju krajeva, uvek možeš da okriviš onog drugog za uznemiravanje, ako je baš potrebno…Pokušali smo, ipak, da budemo manje napadni nego velika većina posetilaca, od kojih su mnogi dovodili decu, koja su veselo skakala i glasno se dozivala unutar hrama. Mi smo se barem približavali polako, dostojanstveno i puni pijeteta…

A onda sam refleksno pogledao na desno i video tablu na kojoj je pisalo: “Mole se posetioci da ne dodiruju voštane figure sveštenika”!

Odjednom se moje spiritualno prosvetljenje istopilo kao sladoled u dva popodne, da bi njegov položaj zauzelo divljenje prema ne samo jednom fantastičnom nadrealističkom umetničkom delu, već još više prema jednom snažnom umetničkom konceptu – pošto, postaviti ovako realistične voštane figure u ovakav kontekst budističkog hrama, upravo znači namerno provocirati onu iluziju koja je u meni i proizvela ovo kvazi-spiritualno ushićenje. Ni jedan Mikelanđelo ili Mazačo, kao ni majstor Radul, ni ostali srpski ikonopisci, pa čak ni skulptori koji su uklesali lica Bogova u zidine Bayon-a, u Anghor Thom-u, nisu uspeli da me tako prevare i da u meni izazovu takvo instant prosvetljenje - kao ovi nepoznati, bolesno minuciozni i pedantni, stvaraoci života u vosku.

Hvala kiwi.com-u sto nas je toliko izvozao za rezervaciju direktnog leta sa Ko Samui-a za Bangkok, da smo na kraju morali da letimo sa presedanjem u Chiang Mai-u. Tako sam na kraju ovog letovanja prvo pronašao, a onda odmah i izgubio ono prosvetljenje, kome se ustvari, iskreno, nisam ni nadao…”

Kada smo se sutradan vratili kući, shvatio sam da sam, ipak, na Tajlandu, dobio važnu duhovnu poruku: prosvetljenje se ne pronalazi u nekom drugom, već svako od nas mora da se potrudi da ga pronađe u samome sebi. Što je, naravno, lakše reći nego učiniti…

Autor: Slobodan Simović