REKVIJUM ZA RUKOPIS

1.

Bujica rukopisa i razmimoilaženja u raspravi da li rukopisi gore i dalje ne jenjava. Ne znam da se neko bavio ovim na isprazan način. I teško je na banalno pitanje pružiti više odgovora. I sam proces pisanja, kada je u pitanju vreme druga Lenjina je škakljiv. Tu se, naravno, moram prikazati da znam da kopam po literaturi Gorkog. Treba imati na umu da slava nema obraz, a ni veru. Koliko sam o ovome čitao, ili je zapis trag učenja fizike i hemije, ne znam. Ali, pamtim čas na kome su govorili o naučniku Bunzenu i njegovim ispitivanjima. Jeste, pokušavam da dam formu događaju o kome govori Bulgakov. A pročitao sam rečenicu u romanu Majstor i Margarita, izgovara je Nečastivi, u liku tajnovitog Volanda, da rukopisi ne gore, i razmišljao - a kakvi su koji gore? Dakle, zavrzlama nije paćenik Bulgakov, ni revizija misli, gorenje rukopisa razume svaki koji pali i ljubavna pisma, i ja moram dočarati na poseban način mukli odgovor tajnovitosti poruke Bulgakova ili đavola.

Ne treba ni misliti da se rugam ili oponiram navedenoj misli, ni najmanje. Da imam želju i potrebu da tretiram problem nije sporno. I kako da uspem? A skoro sam krojio rukopis, u kome ima dubine misli koje su krasile vreme socrealizma, i nisam zadovoljan, i tragao sam za ritualnim načinom da ga uništim, a da ne bude u mašini za rezanje papira. Moj rđavi rukopis, pisan za koga je trebalo, leži u fascikli. I dok ga gledam, cinično, ne samo iz razloga što sam odlučio da ga zapalim, ovo muziciranje nazivam REKVIJUM ZA RUKOPIS. Trebalo je da se po njemu, valjda, radi i opera, izvuku dijalozi koji krase igru. I otvorio sam fasciklu, nervozno okretao listove, nasumice čitao: „Svi doktori liče kao jaje jajetu. - I sudbina u životu mora sve dugove da izmiri. - I kuda s maskama? - Postoje lica koja odgovaraju duši. - I lice se trlja, a ne maska, jer duša ludaka je izbušena harmonika. - Želja nam je da pojedinačno razglabanje ne mami snove, već čitav rezultat. - Hodao sam kroz Pariz, sa šeširom na čelu, izigravao lirika Žaka, bez cilja. - Koliko je bilo mistike u meni? - Ne jednom sam pomislio da završim kao perač čaša u bistrou.“

Kada sam sebe savladao, prihvatio da mogu rukopis spaliti posle određenog vremena i bez rituala, shvatio sam da mogu, jer rukopis nema sposobnost govora. Onda sam pročitao tuđi opis susreta druga Lenjina i tamo nekog livca. Tu taj „nesretni“ autor želi da prenese „veliku sposobnost vođe da protumači suštinu ljudskog postojanja“. Ako se malo izrugujem sa drugom Lenjinom, teško mogu da očekujem uspeh. Usudio sam se da produžim čitanje rečenica pre nego ih spalim. Pre svega, zanimao me je moj unutrašnji ritam kazivanja i kako sam izgubio „plahovitost“ pisanja. I mene je posebno kopkalo da li određeni rukopisi, zavisno od sadržaja, autora i forme pisanja daju različite izglede samom plamenu. Nasumice čitam: „Onome koji se spetlja sa istinom, upozorava Mitar Nenin, nikada poslovi ne mogu da idu dobro.“

2.

U odvojenom prikazu rukopisa koje sam spremio da spalim ne navodim izrazito drago, ili možda najbolje. Da li sam govorio samo što sam rekao? Ili postoji pristup i trećoj stvari. Od davnina, i među onima koji su malo više od ljudi, postoje osobe o kojima bi se moglo govoriti podrobnije, a koje tvrde da je spaljivanje knjiga ritual kao i veštica, slame i strašila. Ne treba za svaki posao zasukati rukave. Tužna je priča zašto Mitar Nenin, jedan od junaka moga rukopisa, hajde da kažem, u noćnom sudu vidi Sveti Gral. Antikvar je kome je starudija i starudija prošlo kroz ruke, i koji je i za Kristi špijunirao antikvitete, ali - ukleta sudbina i zdravlje su odlučili da skrene, pa sad u malom, bezvrednom, noćnom sudu, halucinira i urla, vidi posudu za kojom prilično dugo traga armija lihvara, pustolova i kojekakvih neznanaca. On, nadahnut, kaže: „Svašta se pravi od komada ilovače i misli.“ A Mitar Nenin je slovio kao ljubimac komunizma. S Brozom je igrao i partiju šaha. Ali, sve se sabilo kod njega u rečenicu: „Ljudi se sastaju i rastaju, kao gusari na moru.“

Ne mogu da kažem da sam ovo sve uradio, kako bi rekli socrealisti, na bazi tretiranja života, niti sam se trudio da heroji budu slika života iz snova. U rukopisu u prvi plan izbijaju vijugavom stazom dvosmisleni karakteri, ima besmislenosti. Iskreno, postoji i mala bojaznost da ovo može biti i pogrešno shvaćeno. Tu se, u odbačenom rukopisu, u surovijem obliku, pojavljuje i Grmalj. A u Grmaljevoj glavi, koji je razumljivo i sam akter u ludnici, u sobi sa Mitrom, javlja se bezbroj misli, i ne ume da se zaustavi. Njih obilazi, s aspirinima, hranom ili reda radi - bolničarka Lila, koja opominje da je „zabranjeno da se ljudi uzbuđuje za svaku sitnicu.“ Oni koji su pri pameti, pa i sam doktor Nikolić, zovu je Jastreb. „U mrtvom pansionu“, ovo je njena uzrečica, „bezobrazni miševi kolo vode!“ Ne mora, velim, sve da ugleda dan i ljude. Mnogo je detalja: „Sa projektora dolazi Broz, sa onim okruglim staklima, nazvali su ga u Parizu 1937, ironično, Pogrebnik. Iz Brozove glave dolaze i surovi citati. Sam je prepisivao, nije imao vere u ljude, iz brošura i knjiga ono za čega je naslutio da će ostaviti dojam na masu. Nema sumnje da se u očima drugih prikazivao umnijim nego jeste. Znao je da živi udobno u svirepo vreme. Umeo je da se krije. Broz je zatvarao rečenice poput kutija s poklopcem. Čulo se samo jako škljocanje. A u Grmaljevom glasu ima dovoljno Broza i onih duševnih razlaza. Govoriti o Brozu - znači shvatiti tragediju!

I on sam je prosipao optužbe na račun „sitno-buržoaskog raspoloženja“. Tamo sam se bojao da Broza ne učinim običnim, metalskim radnikom, sa vrlinama i nedostacima, prikazivanje bi se smatralo nedoličnim. I dalje čitam odbačen rukopis, nasumice: „Bolničarka Lila razgovara telefonom o vremenu. - Grmaljevo smušeno razmišljanje o Josipu Brozu se gubi i lagano vraća. - I doktor Nikolić ispreda tanke niti psihijatra s kojima hoće da drži Grmalja poput lutke na koncu. - On vrednuje list papira s kojim je Grmalj mahao:

Svitac leti, leti kroz noć...

Padaju glave i pada crni sneg.

Pesma juri skroz kroz...

O zašto me ne voliš? O?

Šta se dogodilo s tugom i sa bojama? O?

Svitac leti, leti kroz noć...

O sva je Rusija iza busija, iza busija...“

I ukoliko se oponenti moga kazivanje slože sa mnom, ovo je bi smeo da nazovem neophodnošću prikazivanja ličnog života komunista, koji su tragali za načinom da u uzavrelom životu sve teče prilično glatko i nepomućeno. Ovo je nešto kao parafraza postojanja ljudi koji krvarili bez potrebe, recimo. A parafraza se, kako znaju iskusniji autori može prikazati na bezbroj načina. Ovo su, u rukopisu, stihovi boraca u Španiji 1937, nadrealistima bliskih. Tako, okupljeni oko slike Franka ćute. Ako bi uzavreli poeta kazao nešto, kazao bi:

Buvlja pijaca.

Veoma mi se sviđa zamisao koja dolazi posle dijaloga Nikolića i Grmalja, u kojoj Grmalje provocira doktora da ga ne tretira kako treba. Na neki način pokušao sam da umanjim ulogu doktora, da bude sporedan lik. A gospodin Nikolić nosi šešir sa širokim obodom. Ponekad ga s vrata baca i leti kao vrana na čiviluk, pokušava da razvedri bolničarku Lili, ali i da prezrivo uzdahne:

„Samo usrani umovi mogu da budu na svim stolicama i u svim vremenima odjednom, u knjigama, i na jednom položaju i u jednom vremenu, a u više govana.“

Znajući da oko svega ovoga nisam u pravu, javlja mi se određena gorčina, i mirim se s tim da ovo, bar pretpostavljam, neće izazvati dramu. Ne znam, zaista, koliko je ovo traljavo „crtanje“ nadrealističkih problema. Nema sumnje, mogu se složiti sa ponuđenim defektima koje nadrealisti prave kod prikazivanja stvarnosti, ali kod njih nema nepogrešivih anđela. Primamljiv materijal za spaljivanje. Sva mudrovanja često počinju sa jednim grubim odnosom prema postojanosti, koja aktere prikazuje kao besmislene. Kada se dan otegne, pokušavam da ga prekratim nečim, i čitam svoje gluposti. Dok se bolničarka Lila povlači, kao da ide sa scene, taj vajni doktor Nikolić razmazuje ideju o svom ugroženom porodičnom životu. Treba, i govori i o zadovoljavajućem zdravlju bolesnika. Gotovo, da naivan pomisli, da su mu prirasli za srce. Doktor Nikolić ne voli miris jorgovana. Ne voli misterije i recepte.

A koliko nepotrebnih stranica ima iza opisivanja promašene, zabranjene ljubavi između bolničarke i Grmalja koji je ni ovamo ni onamo, bruka. Ne znam. Ali sve govori da se prilika da se stvar napiše pojavila jednom. U krevetu Mitra Nenina našla je bolničarka Lela, zvana Jastreb, mrlju nalik na izmet ptice. Nema u rukopisu objašnjenja kako se ovo u krevetu našlo. Iz sukoba sa Grmaljem, izmišljenim likom, vidi se da se ne može život provesti po uputstvima koja stavljaju po zidovima. Ponekad se na ljudima u pansionu ne vidi preobražaj koji se u njima dogodio. Privilegija da se razmišlja je od Boga. Odaje Grmalj utisak onoga kome se i ne žuri. Postavi se uspravan na stolici, kao da je za nju privezan. Po sat - dva je na tremu i gleda zalazak sunca. Iritira ga žuta uniforma bolničarke. Sumnja da boje mogu da ga smiruju.

Kajem se da u rukopisu nisam produžio liniju da mi je žao onih u pansionu. Ali nedostaje u rukopisu i ideja da rukopis može da bude i nadahnut rukopis. Tužno je, ali stoji: Mitar je uobrazio da je golub. Ne zna se kada će prevrnuti raspoloženje. Stiglo je Lili pismo da joj se u Americi oženio sin, jedinac. Plakala je, boji se samoće, ona je po sebi primamljiv slučaj za teologe, sanja da hoda stepenicama nekog hrama u Jerusalimu. Naglašava, trošna je, pa kaže:

Ja-sam-prazna-kutija-šibica!

„I neka sin dobije sina, veselili se Lili, pošalje njegovu sliku u srebrnom ramu u kome sam mu darovala moju fotografiju.“ Napisao sam da se sudbina ponaša kao parazit. Ne znam kako mi je ovo leglo na dušu. Sa navikama doktora u ludnici koje traju desetinama godina teško je prestati. On je nadrealista. Iz mladosti namiče slike pune nadrealizma. Sanja crvenu boju Dunava, iznad koga lete galebovi nalik na krave. Nikoliću je ovo jako drago.

Nema sumnje, radujem se svome tumačenju gorenju rukopisa. Ako jedan rukopis može da bude drugi rukopis, ako jedna pojava može da bude druga pojava, ne trebaju se ljudi zadovoljiti samo da ovo izgovore. Ima dana kada se u pansionu ništa ne dešava. To su dani kada svi izgledaju kao da su pijani ili omamljeni medikamentima. Od nekog vremena antikvar Nenin obožava Satanu. Sanjao je da on krsti Satanu. Voli o ovome i da raspreda, naširoko. Ponavlja misao da đavo ne boluje od radoznalosti. Za Mitra Nenina Satana je u krvotoku ljudima i zečevima. On je biće razloženo u beskonačno mnogo čestica, jer nije dokazano otkuda zečevima takve boje očiju da su ljubomorni ljudi.

Ima u samom rukopisu jedan muzički lajtmotiv o drugu Lenjinu, uz narodne umotvorine naroda Gruzije, ali ja više ne govorom o sredstvima stvaranja. Mitar, naravno, u rukopisu tvrdi da je Satana dao ljudima nešto što im nije trebalo. Ne može se Satana, kaže osorno, privesti u crkvu, i krstiti kao drugi nekršteni.

Koliko je drug Lenjin lik one epohe? Ne može se tvrditi na osnovu njegovih misli, događaja i činjenica, ovo je za njegovu slavu drugostepeno, nije tema. Ali je činjenica da se Nečastivi sasvim dobro snalazi i bez ljudi. A kome je ovo od koristi? Za Mitra je život partija šaha. Ne sumnja da bi se od krštenja Satane mogla praviti igra. A Satana i kad hoće ljude da napusti, nema kud da ide.

Mnoge su se stvari obrazovale u mašti, imaju nevidljivi impuls. A, i kuda bi Satana mogao da ide? Misao Grmalja o ljigavoj „žabi misli“, koja pulsira, nema potvrdu. U pansionu se sve može negirati, jednako potvrditi. Postoje trenuci kada stvarnost izmiče, kada ne postoji ono što se vidi. Postoje neodređeni, prilično teški dani. Danas se u sobi 7 ubio bivši milicajac Janko S, ostala je kratka poruka: „Smrt je izazovna, nisam umeo da joj se oduprem, lično.“

Baš zato što ne želim da sačuvam ovakav rukopis, spaljujem ga, ali u samom činu nema egzotike, jer čin odražava suprotnosti „one“ Moskve. Ako ništa drugo, imam rukopis koji je spreman da gori. Razlika u razvoju misli i nauma je u tome što je misao do mene stigla putem tuđih zapisivanja, dok naum nije. Misao o spaljivanju je fino zaogrnuta. Ponuđena je kao izazovna. Trebalo bi je blago protresti. Uklapa se. Pokušavao je Nenin da dokaže da je medicina nešto, i sranje na čega se mora osloniti, ali on odbija svaku misao o napretku koji donosi civilizacija. Ne bez sumnje se ne odnosi prema nauci. Oni kojima je prepričano budalasto, znam da se smeše kao ljudi bez vere ili cinici.

3.

Prevaga ovakvog pisanja pripada nečemu čemu ja ne znam ime, a ni svrhu: postoji nerazumljiva svest o nespojivosti pojma slobode i vremena. Od poznatih karakteristika moga karaktera najizazovnija je upornost. Nisam od onih koji bi sada sebe da obrlate i prevrnu ideju o spaljivanju rukopisa, nema odustajanja. I poruka Bulgakova shvaćena kako je morala, a možda nije ni shvaćena, ljudi pletu sami metafore. A rukopis je spreman za spaljivanje, i ne odbacujem sumnju da je ovo posebna vrsta izrugivanja sa književnošću. Ali, produžavanje razbibrige Bulgakova postaje škakljiva, tajanstvena igra. Teško je ovu skučenu igru zamisliti drugačijom osim kako sam je u rukopisu prikazao.

Nema suprotnosti koje su nepomirljive i da traže pomirenje. Svima je znano da ruski autori imaju cirkulirajuće snove. Oni nesvesno i svesno koriste kao prilike da progovore o snu kao apsurdu. Stranica po stranica, i može fino da se koristi upaljeni plamen. Boja plamena varira. Na prvi pogled ni jedan plamen ne liči na onaj s kojim je spaljen prethodni list, a ovo nije u potpunosti korektno. Od poznatih karakteristika plamena kad gori papir nisu neke prisutne. Davno je pronađen uređaj koje se zove spektroskop. Poznati Kirhof, valjda se bavio, sve su prilike, i elektricitetom, i nazočni Bunzen imaju ključ odgonetanje sastava plamena. Od karakteristika uređaja s kojima su se petljali najupadljiviji je onaj spektroskop. Svima je poznato kako radi.

Nekad u jedinstvenom eksperimentu i dodatna tumačenja iskrsnu. Takva vrsta spaljivanja papira, zbog koje je plamen postao ovakav ili onakav, bistriji ili tamniji, ima raznih varijacija, nije rukopise zaštitila od sudbine. Postoji rast drveća, pravljenja papira od njega, pisanja po sveskama, vreme leti preko mora i gora, dobra i zla. Spektroskop se stavi na „stazu“ plamena i linije spektra nepogrešivo izlože hemijski sastav papira koji spaljujete, unutrašnjost. Ovakav način odgonetanja sastava i kvaliteta dokumenata koji gore na osnovu linija spektra dobio je naziv: spektralna analiza. I Kirhof i Bunzen mora da su bili u dosluhu sa Satanom. I tako sam i ja krenuo da vršim razvrstavanje dokumenata i knjiga i svojih rukopisa. Skupim gomilu papira, takav je i ovaj, i spalim ih. San mi je da spaljujem i ozbiljne knjige, da vidim koji likovi nose u sebi natrijum, kalijum, kalcijum. A ima da su Kirhof i Bunzen otkrili i cezijum, pa i postavili temelje tumačenja „crnog tela“. Na svoj način ja sam došao do sjajnih rezultata, jer ništa ne govori o jednom rukopisu kao spektar plamena kad se izabrani spaljuje.

Autor: Ratko Dangubić