RESTAURACIJA KAO POSLEDICA REKONSTRUKCIJE
Nije samo vlast kriva!
U političkom smislu, restauracija (od latinskog restauratio – obnova) označava povratak na prethodni politički poredak, obično nakon revolucije, rata ili društvenih promena. To podrazumeva obnovu stare elite ili ranijeg režima.
Francuska restauracija (1814–1830) je najpoznatiji primer restauracije u istoriji.Nakon Napoleonovog pada, na vlast se vraća dinastija Burbona (Luj XVIII i Karlo X). Cilj je bio vraćanje ancien régimea, ali uz određene minimalne reforme. Završena je Julskom revolucijom (1830) koja je dovela do građanskog ustanka i pada Burbona.
Engleska restauracija (1660). Nakon engleskog građanskog rata i vladavine Olivera Kromvela (republika), monarhija je vraćena pod Karlom II. Obnovljena je anglikanska crkva i vlast plemićkih elita.Španska restauracija (1874–1931) Nakon kraha Prve Španske republike, monarhija je obnovljena pod Alfonsom XII. Period karakteriše korupcija i nestabilnost, sve do pada monarhije 1931. Restauracija u Japanu (Meiji restauracija, 1868). Iako se naziv odnosi na "obnovu", ovde je zapravo došlo do modernizacije pod carom Meijijem, uz ukidanje šogunata. Međutim, može se smatrati restauracijom carske vlasti nakon vladavine vojnih lidera. Restauracije u 20. Veku Nakon Drugog svetskog rata u nekim zemljama (npr. Španija pod Frankom) pokušavana je obnova autoritarnih režima. U Rusiji 1990-ih postojao je nostalgični pokret za povratak komunizma nakon raspada SSSR-a. Restauracije su često bile reakcija na revolucionarne promene, ali retko uspevaju da potpuno vrate stari poredak, jer društvo već prođe kroz promene. Često su praćene reakcionarnim politikama i oštrom represijom prema liberalnim i revolucionarnim snagama.
U Srbiji se trenutno ne može govoriti o klasičnoj političkoj restauraciji (povratku na stari režim), jer nije došlo do revolucionarnog rušenja vlasti niti do promene sistema. Međutim, postoje određeni politički procesi koji mogu podsećati na očuvanje ili konsolidaciju postojećeg režima, što neki analitičari nazivaju "autokratskom stabilnošću" ili "soft-diktaturom". Kontinuitet vlasti . SNS je na vlasti od 2012. godine, a predsednik je dominantan u političkom životu preko decenije. Iako postoje izbori, kritičari ukazuju na nedemokratske prilike (kontrola medija, pritisak na opoziciju, upitna izborna pravila i evidentna manipulacija izbornim rezultatima). Politička represija i ograničavanje opozicije. Kritičari često optužuju režim za sistemsko uklanjanje protivljenja (pravosudni pritisak, finansijski pritisci, medijska blokada), hapšenja aktivista, nasilje protiv protesta, diskreditacija nezavisnih novinara. Velika je nostalgija onih koji podržavaju režim i čeznu za autoritarnijim merama, retro-politikama, diskursu čvrste ruke, centralizaciji vlasti i očuvanju sadašnjeg koruptivnog sistema. Na delu je pokušaj "večitog statusa quo" Trenutni režim ne restaurira stari poredak, već samog sebe, gradi novi hibridni sistem – formalno demokratija, ali sa autoritarnim tendencijama. Cilj je sprečiti bilo kakvu istinsku smenu vlasti, što podseća na modele poput većine aktuelnih autoritarnih režima u nestabilnim državama. Postoji snažna težnja da se ovaj režim učini trajnim – što može biti shvaćeno kao vrsta "preventivne restauracije pre nego što je ikada pao".
Da li u Srbiji postoji dovoljno otpora da spreči ovakvu "zamrznutu restauraciju"? U procesu održavanja i konsolidacije postojećeg režima u Srbiji učestvuje čitav ekosistem aktera, svaki sa svojom ulogom. Političke stranke, vlast i njihovi koalicioni partneri koji drže institucionalnu moć kroz parlament, upravu i državne resurse, koriste partijsku državu (zapošljavanje preko stranke, kontrolu nad javnim preduzećima). Formalna opozicija koja "igra po pravilima"; Stranke koje imaju ulogu kontrolisanog protivnika i učestvuju u izborima bez realne šanse za pobedu, što legitimizuje režim. Državni i parastatalni aparat uprava, bitni delovi policijje, crkve i tužilaštava, služe za prigušivanje protesta (npr. hapšenja aktivista, ignorisanje nasilja nad opozicijom). Primena selektivne pravde (procesi protiv opozicionara, a zanemarivanje korupcije vlasti).
Mediji – od ključnih do perifernih, prorežimski tabloidi (Informer, Alo!, Kurir) provode kampanje zastrašivanja i dezinformacija, šire , teorije zavere unose atmosveru hajke i rasplamsavaju govor mržnje huškajući režim da što pre upotrebi sve oblike represije i grubu silu, kreiraju narativ o "izdajnicima" i "zapadnim plaćenicima". Državni i privatni mediji pod kontrolom (RTS, Pink, Happy, Informer) čije uređivačke politike su zapravo propagandni aparati koji marginalizuju studentske i građanske proteste i glorifikuj i vlast. Od izvesnog značaja su i agencije za ispitivanje javnog mnjenja koje daju namerno optimistične ankete za stranke na vlasti, utičući na percepciju neizbežnosti njihove pobede. stvaraju privid podrške, demoralizujući javnost. Privatni sektor i ekonomske elite, poslovna mafija "Kumovi" i oligarsi bliski vlasti narasli na talasu brutalne privatizacije i na brzinu usvojene neoliberalne ekonomske „filozofije“ zapravo imaju najveći interes za održavanjem stanja u kome je korupcija neograničenih razmera jedino moguća i zato na sve načine podržavaju režim. Politički sistem i režim na vlasti je njihov zarobljenik, nakazna tvorevina koju su vremenom sami stvorili da bi mogli da dobijaju na koruptivan način ogromne javne poslove, monopole i poreske olakšice i mnoge druge vrste „induligencija“ a da za uzvrat kroz sivu zonu finansiraju političke kampanje i aktivnosti koje utiču na zakonodavne aktivnosti koje im idu u korist. Za te potrebe osnovan je i veliki broj lažnih NGO-a, instituta i sličnih fantomskih organizacija preko kojih se obavljaju te manipulativne aktivnosti.. Mali i srednji preduzetnici često podržavaju vlast iz straha od odmazde (npr. inspekcijski pritisak) ili koristi (subvencije). Slično se ponašaju i oportunisti i "malograđani" u skali reakcije od aktivnih podržavalaca do pasivnih posmatrača podržavaju vlast zbog kratkoročnih beneficija (posao, socijalna pomoć, strah od promena). Oportunisti lako gutaju propagandu jer im već po prethodno usvojenom sistemu vrednosti i idealu odgovara konzervativni narativ. "Uslužni eksperti" iskompleksirani intelektualci sa jakom potrebom za samo dokazivanjem, ’analitičari“ i konzervativci u akademskoj zajednici daju kvazi naučno opravdanje režimu (npr. "stabilnost je bitnija od demokratije"). Pojedinci, ne retko moralne karikature iznajmljuju svoj „autoritet“ za malo publiciteta ili participiranje u organima vlasti koje im omogućava da steknu osećaj moći i realizuju svoje, često osvetničke namere. Psihičko stanje pojedinaca u vlasti često izgleda sumnjivo, a ukupno duševno zdavlje naroda nije mnogo bolje. Apolitična većina ne veruje ni u vlast ni u opoziciju, ne izlazi na izbore – što omogućava režimu da vlada sa realnom manjinom. Spoljnji faktori, obaveštajno i propagandno u mutnoj vodi igraju svoju ciničnu igru na klackalici "lean east lean west" zloupotrebljavajući sentimente i nade stanovništva u sopstvenu korist i za sopstveni račun, dvolični između proklamovanih ideala i koristi i sami šizofrenizovani novonastalom političkom realnošću, dok pobunjeni, proganjani, opljačkani, cenzurisani i ismevani pokušavaju da razotkriju mehanizme vlasti i izbore se za kakve takve promene. Simbioza interesa jasno otkriva da nije samo vlast kriva – nju je takvu i konstituisao čitav sistem faktora zasnovan na uzajamnoj zavisnosti. Vlast daje poslove i zaštitu. Crkva oprost, u pauzi ne diplomackih misija. Mediji šire strah i laži. Građani prihvataju zbog koristi ili pasivnosti. Spoljni faktori tolerišu zbog privida stabilnosti i parcijalnih interesa, litijuma, održavanja uticaja i sopstvenih problema. Dok god postoji ekonomska motivacija i strah od promena, ovaj mehanizam će funkcionisati. Prava promena zahteva da se sruši ova mreža, što je teško bez masovne mobilizacije društva.
Autor: Milan Peca Nikolić