SEĆANJE NA PROŠLE ŽIVOTE
Pokušaj naučnog proučavanja reinkarnacije
Kada sam 1986. boravio šest meseci na Virginija Univerzitetu u Šarlotsvilu, mnoge noći sam proveo u višespratnoj ’Alderman’ biblioteci univerziteta, fasciniran količinom knjiga, koje sam mogao da vadim sa polica i slažem jedne preko drugih, kao male kule, na stolu koji su mi dodelili kao privatni radni prostor na prvom spratu biblioteke.
Većina ’gomilica’ se sastojala od filozofskih knjiga i magazina, koje su bile deo ekstenzivne literature koju sam čitao pripremajući doktorat, ali je nekoliko knjiga uvek bilo na dodatnoj stolici desno od stola, koja mi je poslužila za slaganje ’neobavezne literature’.
Tu se našla i knjiga Iana Stivensona, 20 slučajeva koji sugerišu reinkarnaciju, objavljena 1974. godine, nakon koje sam prelistao Slučajeve reinkarnacijskog tipa, koji su, u četiri toma, objavljeni izmedju 1975. i 1983. Odmah mi je privukla pažnju činjenica da su sve ove knjige objavljene u izdanju University of Virginia Press-a, pošto je Ian Stivenson bio ’lokalni’ profesor i dekan na odseku psihijatrije Medicinskog fakulteta u Šarlotsvilu, a zatim i osnivač (veoma parapsihološki orjentisanog) Instituta za studiranje percepcije, u kome je radio sve do 2003. godine (kada je konačno otišao u penziju sa 85 godina). Zgrada ovog instituta se nalazila na samo par stotina metara od moje biblioteke.
Naravno, odmah sam odlučio da ga upoznam, što uopšte nije bilo lako postići, pošto je tog semestra jako malo vremena proveo u Šarlotsvilu, kako zbog intervjua sa decom koja su pamtila prošle živote, zbog kojih je putovao svuda po svetu, tako i zbog predavanja koja je održavao širom Amerike. A i kada bi bio kod kuće, morao bi u Institutu da nadoknadi sve ono što je zbog putovanja propustio… Ipak, imao sam sreću da ga je poznavao Miloš Velimirović, koga su prijatelji zvali ’Miško’, muzikolog i stručnjak za vizantijsku muziku i italijansku operu 18. veka, inače Beograđanin po rodjenju, koji je bio deo naše male jugoslovenske zajednice na Univerzitetu u Šarlotsvilu i najbolji prijatelj Marije Šaup, takodje Beograđanke, čiji je muž, Pol Šaup, kao direktor Instituta za Istočno-evropske studije, ustvari i uspeo da mi obezbedi stipendiju.
Miško je bio čudesno biće, blag i divan čovek, velikog i raznovrsnog znanja i interesovanja, gospodin u svakom pogledu, sa razumevanjem kako razloga za naučnu metodiku, tako i potrebe za svim oblicima duhovnosti. To, na žalost, u ovom slučaju nije baš bilo mnogo korisno, pošto je uspeo da mi obezbedi sastanak sa Ianom Stivensonom na relativno kratkoj zajedničkoj kafi – uz odličan cheese cake – a onda pokrenuo temu: kako je mogla da izgleda egipatska muzika koja je komponovana sa zadatkom pripremanja duše za zagrobni život – što nas je sve zainteresovalo više nego da pričamo o Stivensonovim istraživanjima. Zbog toga na kraju nisam uspeo da mu postavim većinu pitanja koja sam želeo, pa me je uputio na knjige, koje sam, manje-više, u tom trenutku, već bio prelistao, iako ne i pročitao, pošto mi je istraživanje reinkarnacije više bio interesantno kao kuriozitet, nego kao tema na koju sam u tom trenutku, želeo da potrošim previše vremena.
Ali, ovaj susret mi je omogućilo da mogu iz prve ruke da posvedočim da je Stivenson bio veoma studioznan, sistematičnan i metodičan čovek, koji je zaista pokušao sve što je u njegovoj moći da izgradi objektivan i naučno validan metod intervjuisanja (i evaluacije intervjua): dece koja su tvrdila da se sećaju prethodnih života; ljudi u njihovom okruženju; navodnih rođaka iz prethodnog života; kao i ostalih potencijalno relevantnih osoba. Takodje je koristio skoro-pa-forenzičke metode provere činjenica, što je jedna vrsta detektivskog posla zbog koga je često kontaktirao i lokalnu policiju, i proučavao policijske arhive (naročito u slučajevima kada je prethodni život prekinut nasilnom smrću – što je najčešće zaista i bio slučaj).
Naravno, to što je pokušavao da obezbedi objektivnost i validnost podataka, ne znači da je u tome uvek i uspevao, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što su uvek postojale prevelike ’praznine’ koje nije bilo moguće lako popuniti. Medjutim, apsolutno ni u jednom trenutku nisam posumnjao u njegovo intelektualno poštenje i iskreno opredeljenje da, na ovako neobičnu temu, dosledno primeni naučnu metodologiju.
Hajde da pomenemo neke od najinteresantnijih slučajeva koji je Ian Stivenson proučavao i predstavio. Prvo par slučajeva sa telesnim sličnostima:
Stivenson je obradio stotine ovakvih slučajeva reinkarnacijski povezanih urodjenih telesnih karakteristika, od kojih je tridesetak označio kao veoma uverljive. To, naravno, znači da korespodencija izmedju telesnih karakteristika sa kojima se neko dete rodilo i smrtonosnih povreda osobe čijeg se života dete sećalo, nije bila jedini kriterijum evaluacije, već je i sve drugo moralo da bude potvrdjeno: tačnost prepričanih događaja za koje se ne vidi kako je dete moglo da ih zna, prepoznavanje nepoznatih ljudi na fotografijama, detaljan opis smrti, do mere koja nije bila poznata čak ni rođacima preminulog (ali su se ti detalji smrti, ponekad, mogli po prvi put rekonstruisati na osnovu policijske dokumentacije, čak i onda kada policija nije inicijalno došla do takvih zaključaka) – i tako dalje.
Zanimljiv, iako mnogo manje naučno uverljiv, je i slučaj Henrijete Ros Vajz, pre svega zbog toga što je u priču uključen i veliki španski slikar Francisko Goja.
Poslednji period svog života, Goja je proveo, prvo u unutrašnjosti Španije a onda i u Francuskoj, sa 40 godina mlađom rođakom Leokadijom Vajz, koja mu je postala ljubavnica, i njenom ćerkom iz prvog braka, Rozarijom, koju je Goja učio da slika, i koja se, nakon Gojine smrti, vratila u Madrid, gde je nastavila da se profesionalno bavi slikarstvom.
Priča se nastavlja rođenjem Henrijete Ros, u Holandiji 1903. godine. Od rane mladosti pokazivala je veliki talent kako za slikanje, tako i za muziku. Udaje se 1922. za mađarskog pijanistu Franca Vajza, čije ga je, priznala je, prezime više privuklo od ličnosti – toliko da je zadržala to prezime čak i kada se, u 30. godini, razvela od njega. U jednom trenutku sanjala je glas, koji joj je rekao da siđe u atelje. Sišla je, i, polu svesna, neverovatnom brzinom, za koju inače ne bi bila sposobna, počela nasumično da slika. Rezultat je bio prelep portret mlade devojke, za koju nije znala ni ko je, niti kako je uspela da ga naslika tako dobro i tako brzo. Konsultovala je u vezi sa ovim ženu koja je bila medijum i koja joj je rekla da vidi zlatnim slovima ispisano ime G -O – Y – A.
Henrijeta je tvrdila da, u tom momentu, nije znala mnogo o Gojinom životu, ali su joj se, od tada, sve češće vraćale slike koje su je uverile da je ona ustvari reinkarnacija Rozarije Vajz, čiji je portret duh Goje njenom rukom zapravo i naslikao. U narednom periodu, u više navrata je imala slične epizode slikanja pod uticajem ’Gojinog duha’. Sve te slike su uvek bile automatske, i po kvalitetu, daleko iznad nivoa ostalih njenih radova.
Iako je priča interesantna, Ian Stivenson je nije doživljavao kao dovoljno utemeljenu, jer nije zadovoljavala sve kriterijume njegove evaluacije. Slučajevi koje je smatrao mnogo validnijim su bili oni, u kojima se kod male dece pojavljivalo živo sećanje na prethodni život neke osobe koja nikakve vaze nije mogla imati sa detetom koje se tog života sećalo. Iako je najveći broj takvih priča poticao iz Indije ili Tajlanda - pre svega zato što ljudi tamo veruju u reinkarnaciju pa ne odbacuju dečje priče o prethodnim životima kao budalaštine - ovde ću pomenuti jedan od retkih Američkih slučajeva, o kome je raport napisao dečji psiholog Džim Taker, koji je nastavio Stivensonov projekat u Institutu u Šarlotsvilu.
Džejms Lajninger je američki dečak koji je, kao dvogodišnjak, imao intenzivne noćne more, više puta nedeljno, u kojima je video pad zapaljenog vojnog aviona, i sebe kao pilota, koji je poginuo pri tom padu. Znao je svoje nekadašnje ime i prezime, ime nosača aviona sa koga je poleteo, ime najboljeg prijatelja na brodu, lokaciju kao i druge detalje bitke, pre i tokom obaranja aviona, kao i neke druge detalje prethodnog života. To svakako nije bilo lako dostupno saznanje. Njegovi roditelji su, tek nakon naknadnog istraživanja, zaista utvrdili korelaciju izmedju dečakove priče i okolnosti smrti vojnog pilota Džejmsa Hjustona, čije je ime dečak zapamtio. Noćne more su konačno prestale nakon što su roditelji odveli dete u luku Futami, u napadu na koju je pilot Hjuston poginuo 1945. godine. Simboličnim bacanjem venca sa čamca u vodu, Džejms Lajninger se oprostio od svoje prethodne inkarnacije, kao i od svojih noćnih mora…
Ian Stivenson je često kritikovan zbog svog pozitivnog stava prema mogućnosti reinkarnacije, ponekad i zbog nekonzistentnosti metoda koje je primenjivao, iako je često i hvaljen zbog pokušaja da naučni pristup primeni na jednu ovoliko ’nenaučnu’ temu. Recimo, hvalio ga je Karl Sagan, koji je, uprkos svom skepticizmu prema reinkarnaciji, bio pun poštovanja prema materijalu koji je Stivenson prikupio i sistematizovao.
Činjenica je, medjutim, da je najčešće bio ignorisan, što ga ipak nije previše pogađalo, pošto je prošao mnogo bolje od ostalih koji su se usuđivali da se bave ovakvim temama. Jer on je, barem, u kontinuitetu imao institucionalnu podršku svog univerziteta…
Autor: Slobodan Simović
 | A guest post by
|