Sećaš li se, i, ako da, zašto?
Kratak pregled memorijskih sistema
Nema čoveka koji ne zna šta je memorija. To je ono što nam omogućuje da zapamtimo neke pojmove, veštine i dogadjaje, i da ih se onda prisetimo kada je to potrebno. Prosto, zar ne? Ili užasno komplikovano? Naročito nakon što se ispostavilo da možda ima mnogo različitih memorijskih sistema, povezanih sa različitim delovima našeg mozga, od kojih ni za jedan ne znamo tačno kako funkcioniše.
Naučno proučavanje memorije započelo je eksperimentima nemačkog filozofa Hermana Ebinghausa, koji je oko 1880. kreirao 2300 troslovnih ’besmislenih slogova’, koje je koristio za kvantitativno merenje kapaciteta memorije.
Već 1890. Viljem Džejms je napravio razliku izmedju ’primarne’ i ’sekundarne’ memorije, na osnovu čega je nastala podela na ’kratkoročni’ i ’dugoročni’ memorijski sistem. Sredinom dvadesetog veka, Nejzer je nazvao ’ikoničkom memorijom’ sistem u kome se generišu ekstremno kratkotrajne memorije (maksimum 300 milisekundi) koje služe kao bafer za čuvanje vizuelnih senzacija dok traje njihovo procesovanje. Kasnije se ispostavilo da takvih bafer-memorijskih-sistema imamo za sve vrste senzacija.
1971. godine, Atkinson i Šajfrin su predložili tripartitni model memorije, kojim su povezali ova tri memorijska sistema kao delove jedinstvenog procesa:
Kasnije je izraz ’kratkoročna memorija’ zamenjen ’radnom memorijom’, što je naziv koji se koristi do danas. Ispostaviće se da se radna memorija sastoji iz nekoliko podsistema, koji su zaduženi za specifične vizuelne, zvučne ili konceptualne memorije koje svesno obrađujemo, a kojima komanduje ’Centralni Egzekutor’, koji odredjuje na šta ćemo usmeriti pažnju.
Nije ni dugoročna memorije manje kompleksna. Endel Tulving je 1972. predložio tripartitnu podelu dugoročne memorije, razlikujući: semantički, proceduralni i epizodički memorijski sistem.
Prvi je odgovoran za informacije koje nam pomažu da razumemo značenja reči i simbola, kao i znanja koje stičemo, drugi sadrži perceptivne i motoričke informacije, a treći informacije o iskustvima i dogadjajima kojima smo prisustvovali. Prvi i treći se zajedno nazivaju ’deklarativnom’ memorijom, pošto sadrže informacije koje se mogu obznanite, dok proceduralna memorija nije deklarativna, pošto funkcioniše podsvesno i automatski. Početkom osamdesetih, medjutim, Tulvingov student, Danijel Šakter je utvrdio da postoje nesvesne memorije koje nisu proceduralne, već pre liče na semantičke ili epizodički memorije, koje je, zbog njihovog podsvesnog funkcionisanja nazvao ’implicitnim’.
Postojanje ovakvih memorija je eksperimentalno potvrdjeno uočavanjem da se neke reči brže prepoznaju, ako su izrečene nakon drugih, kontekstualno povezanih reči. Recimo, brže prepoznajemo značenje reči ’doktor’ ako smo pre njega čuli reč ’bolest’, nego ako smo čuli reč ’hleb’. To znači da je pri procesovanja reči ’bolest’ već podsvesno obrađen čitav niz asociranih memorija, pa tako i memorija ’doktor’, iako ta asocijacija nikada nije došla do naše svesti. Ovaj fenomen nazvan je engleskim imenom ’priming’, ukazujući na uticaj prethodnog nesvesnog procesovanja na naknadno svesno prepoznavanje jedne memorije. Ima mnogo vrsta ’prajminga’: asocijativni, repetativni, negativni, pozitivni, afektivni, semantički, perceptivni, konceptualni… – dodatno komplikujući sliku odnosa nesvesnog i svesnog obrađivanja sećanja.
Svi ovi do sada navedeni memorijski sistemi pripadaju nečemu što su Metkalf i Jakobs 1998. godine nazvali „hladnim, kognitivnim memorijskim sistemom“, koji su razlikovali od „vrelog telesnog memorijskog sistema“, unutar koga, recimo, pamtimo telesne traume, emocije, strasti i instinkte. On se takodje sastoji od mnogo podsistema: traumatske memorije, situacione memorije, inkorporirane emotivne memorije iz najranijeg detinjstva, kao i memorije bola.
Ovakva ’modularnost’ memorije dobila je na značaju kada je MRI skeniranjem utvrđeno da svaki od ovih sistema zahteva aktivaciju drugog domena našeg mozga. Tako se može napraviti sledeća shema memorijskih sistema i njihovog odnosa prema regionima mozga:
Neki autori veruju da mi koristimo preko 20 različitih memorijskih sistema a drugi predviđaju da će se taj broj dodatnim istraživanjima i eksperimentima možda povećati i na pedesetak, ako ne i na više od stotinu.
Ta ’inflacija sistema’ čini tezu o ekstremnoj modularnost memorije prilično neuverljivom. Način na koji mi uspešno integrišemo sve ove memorije u svakodnevnim kognitivnim procesima sugeriše jedinstvo memorije a ne njenu fragmentarnost.
Pre će biti da mi iste memorije ili memorijske tragove ’kopiramo’ uz odredjene transformacije i čuvamo te kopije na mnogo mesta u mozgu za potrebe brzog zadovoljavanja specifičnih kognitivnih potreba. MIT Institut za učenje i memoriju je utvrdio da mozak sisara čuva svaku pojedinačnu memoriju na veoma distribuiran način. Eksperimenti sa pacovima su pokazali da je jedna ista memorija (koju su pacovi prethodno stekli uslovljavanjem) zapisana čak na 250 različitih mesta u njihovom mozgu. Ova redundantnost enkodovanja memorije omogućuje da se ta memorija iskoristi u različitim kontekstima. A takodje sprečava da se stečena memorija zauvek izbriše kao posledica slučajne povrede jednog od regiona.
Nobelovac Karl Pribram je smatrao da je naše enkodiranje memorija hologramsko i da su sve memorije, u odredjenoj formi, upisane u svakoj tački našeg mozga. Pa onda kopirane i te kopije prilagođene specifičnim zahtevima koji su lokalno povezani sa odredjenim delovima korteksa.
Mi kada zaboravljamo, ustvari gubimo ove lokalne kopije, a najčešće nemamo mehanizme koji bi nam omogućili da neposredno čitamo hologramske zapise. Pribram je ovo video kao jedini način na koji bi mogla da se objasni činjenica da je uspevao hirurški da odstrani bilo kojih 70% mozga salamandera, a da taj isti salamander, nakon oporavka, i dalje pamti sve ono čemu ga je Pribram naučio pre operacije!
Ovo nas dovodi do pitanja: šta je ustvari memorija? Danas je uobičajeno da se na ovo pitanje odgovori pozivanjem na jednu od teorija neuralnih mreža. Recimo, neki autori se pozivaju na Hopfildovu mrežu gde su elementi binarne jedinice medju kojima je veza izražena „težinom konekcije“, koja odredjuje da li će se neuroni privlačiti ili odbijati jedni od drugih.
Uprošćeno rečeno, struktura ovih veza odredjuje memorijski patern, koji funkcioniše kao ’atraktor’ za buduća kognitivna iskustva. Drugim rečima, ako se strukturalne karakteristike procesovanog iskustva u velikoj meri poklapaju sa memorijom koja je sačuvana kroz strukturu veza izmedju odredjenih neurona, ta će struktura ’privlačiti’ neurone koje koristimo u procesovanju novog iskustva. To se naziva ’neuralnom tranzitivnošću’ koja čini osnovu kognitivne dinamike.
Ovakav pristup ima mnoge prednosti, pogotovo što se lako može povezati sa generalnom teorijom inteligencije, koja je primenjiva i na kompjuterske sisteme, ali ima i odredjene limitacije koje za sada ne dozvoljavaju da se zaista realistično predstave čak ni relativno jednostavni, a kamoli kompleksniji memorijski procesi. Zbog toga ne treba da čudi što se u odgovoru na pitanje šta je memorija sve češće pominje mogućnost da su naši kognitivni procesi zasnovani na zakonima kvantne fizike.
To je utemeljeno na otkriću kvantnih vibracija unutar kristalnih struktura ’mikrotubula’, koje se nalaze u neuronima. Ove vibracije su odskora i eksperimentalno potvrdjene, otvarajući čitav spektar novih mogućnosti za objašnjenje kako naše memorije, tako i naše svesti.
U svakom slučaju, memorija ne samo da nije jednostavna niti lako razumljiva tema, već predstavlja veoma kompleksan fenomen, čije će nam razumevanje omogućiti ne samo bolji uvid u prirodu našeg kognitivnog procesovanje, već i jasnije shvatanje odnosa naše svesti i podsvesti, kao i neraskidive veze koju imamo sa Univerzumom u celini.
Autor: Slobodan Simović
 | A guest post by
|
Memorija. Velika tema!