SELESKOVIĆEVA KLETVA
Biti il’ ne biti filozof u turbulentna vremena
Negde tamo, početkom 1990. godine, na stolu sekretarice Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, pojavila se knjiga Osnovi jedne filozofije, Momčila Seleskovića.
Pričalo se da je, tokom kratkog boravka u Beogradu, knjigu lično donela njegova ćerka, Dr Danica Selesković, koja je sakupila njegove neobjavljene rukopise i 1982. godine finansirala objavljivanje knjige. Želja joj je bila da neko od eminentnijih srpskih filozofa pročita ovo delo i objavi prikaz filozofskih stavova njenog oca. Knjigu su narednih dana prevrtale po rukama manje više sve moje kolege u Institutu, ali se niko nije odlučio da je pročita, a kamoli da o njoj nešto napiše.
- “Što ti ne napišeš neki prikaz?”, pitao me je Mićun (Dragoljub Mićunović) nakon što sam ga zavitlavao da je brže spustio knjigu na sto, nego što je otvorio…
- “Pa ne znam da nije zarazna”, odgovorio sam mu. “Kad vas vidim kako je svi izbegavate kao da je kužna…”
Ali, bilo je kasno. Već mi je ubacio crva u mozak i, mada sam, u tom trenutku, bio u totalnom ludilu finalnog doterivanja doktorata, poneo sam knjigu kući i u narednih par nedelja napisao tekst, koji je, pod naslovom “Seleskovićeva teorija akcije”, objavljen u časopisu Filozofske studije (broj 22, 1990.).
Ne bih ovde previše o Seleskovićevim filozofskim stavovima. Koga zanima, neka potraži tekst koji sam već objavio na tu temu. Samo da kažem da sam bio fasciniran njegovim izvanrednim poznavanjem kako nemačke klasične, tako i savremene filozofije, izborom tema - koje su bile vrlo bliske temama kojima sam se i sam bavio - kao i oštroumnošću i sposobnošću da formuliše originalne i krajnje interesantne filozofske stavove. Evo nekoliko primera:
- Recimo, tezu o tome da svaka metafizika svodi svet na neku supstancu, pa tako zahteva meta-metafiziku koja bi tu supstancu objasnila nekom sub-supstancom, kreirajući ‘lošu beskonačnost’ filozofskog govora (kojim bi se objašnjenje sveta beskrajno odlagalo), Selesković je sintetizovao stavom da je “metafizika početak jednog gnoseološkog očajanja”.
- Ili, recimo, razrađujući stav da čovek može da sudi samo o onome što može da svede na neki sopstveni ‘rad’, Selesković zaključuje: “Pitanje ‘kako saznajemo svet’ se svodi na pitanje ‘šta radimo kada tvrdimo da saznajemo’, što se može razložiti na elementarna pitanja ‘šta radimo kada tvrdimo da opažamo’, ‘šta radimo kada tvrdimo da sudimo’...’kako dolazimo do reči iz kojih se naša saznanja o svetu sastoje’ i ‘kako upotrebljavamo ove reči’. Ovakva postavka problema odmah pokazuje da se ova pitanje ne razrešavaju u ravni filozofije, već (kognitivne) nauke, lingvistike ili neurologije, dok filozofija samo ukazuje na pravac razmišljanja, čime Selesković (već tridesetih godina 20. veka kada je zapisao ove misli) izvanredno anticipira kasniji razvoj kognitivne nauke.
- I, konačno, da još pomenem divnu metaforu kojom objašnjava naše kognitivne procese: “Moj nervni sistem ima dvostruku ulogu: ulogu rešetke i transformatora. On igra ulogu rešetke jer iz onoga što na njega deluje odabira ono što ga nadražuje. On igra ulogu transformatora, jer preobražuje te tako stvorene nadražaje u osećaje”. I onda zaključuje: “Gledati, znači stilizovati”.
Kakva fantastična, pronicljiva a krajnje moderna misao! Bilo mi je ogromno zadovoljstvo da konačno pronađem nekog predratnog srpskog filozofa, čija mi je misao zaista bila inspirativna, pre svega zbog toga što je originalna, a pritom eklektična, pa je nije moguće ‘sabiti’ u kalup neke, tada postojeće, filozofske škole.
Momčilo Selesković je rođen 1890. godine u Kragujevcu. Njegov otac je bio čuveni Todor - Toša Selesković, ‘otac’ srpske industrijalizacije, čovek koji je upalio prvu sijalicu u Srbiji, u Vojno-tehničkom zavodu u Kragujevcu 1884. godine, a bio je i prvi srpski konstruktor alatnih mašina, hidroelektričnih i parnih centrala, inovator, koji je mašinski opremio brojne civilne i vojne fabrike u Srbiji.
Smatra se za pionira proizvodnog mašinstva u Srbiji kao i velikog edukatora, koji je odnegovao generacije mašinaca kao profesor mehaničke tehnologije na Tehničkom fakultetu u Beogradu. Naravno, znanja je stekao nakon što je otišao na studije u Karlsrue, tadašnji mašinski centar Evrope, gde mu je bilo lako da se snađe sa svojim maternjim nemačkim jezikom (pošto mu je majka bila Nemica a otac polu-Nemac).
Shvatajući prednosti edukacije u inostranstvu, Todor Selesković je poslao sina Momčila na školovanje u Štutgart, gde je studirao filozofiju i nemačku književnost. Dok je pripremao doktorsku disertaciju, izbio je Prvi svetski rat, pa se Momčilo vratio u Srbiju, gde je stupio u vojsku i zajedno sa celokupnom srpskom armijom prepešačio albanske planine, dok su ih sa bokova i sa leđa napadali prvo Bugari, a onda i Arbanasi. U Skadru je stavljen na italijanski brod za evakuaciju, kojim je stigao u Bari, a odatle u Ruan, pa u Pariz, gde je i demobilisan, i gde se oženio Francuskinjom, iz bogate buržoaske porodice, sa kojom je prvo dobio sina Zorana, pa ćerku Danicu. Na žalost, supruga mu tragično umire 1925. godine, nakon čega se vraća u Srbiju. Na Sorboni je 1919. godine odbranio doktorat na temu: “Srbija u nemačkom javnom mnjenju 1914-1918”.
Po povratku u Jugoslaviju, prvo radi kao profesor u gimnaziji, pa kao docent za nemačku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu, zatim kao profesor na Pomorskoj akademiji u Dubrovniku, i, konačno, kao lektor na Univerzitetu u Berlinu, gde daje otkaz 1941. godine, i vraća se u Srbiju, nakon nemačke invazije Jugoslavije. Posle rata, odlazi u Pariz, gde umire 13. maja 1950. godine.
Momčilo Selesković je bio ubeđeni Jugosloven. Smatrao je da sudbina nove države zavisi od jedinstvene jezičke politike, koju bi trebalo razvijati u Kraljevini Jugoslaviji, na osnovama humanističke, slobodarske simboličke paradigme. Zajedno sa Dragutinom Subotićem, uređivao je, tokom 1918. i 1919, časopis za jugoslovensku kulturu, Misao, gde je napisao i sledeće: “Svi smo mi svesni toga da u Jugoslaviji leže spas naš. Ali nismo uvek svesni da Jugoslavija predstavlja ne samo politički, već i kulturni zadatak. Izlišno je i izmišljeno pitanje: koji je važniji. Rešiti samo jedan, značilo bi ne rešiti ni jedan.”
U ovom časopisu, tekstove su objavljivali i Bogdan Popović, Tin Ujević, Jovan Cvijić, Ivan Meštrović kao i mnogi drugi, pokušavajući da pretoče u delo ono što je Selesković formulisao kao program. Smatrao je da je ključna, za budućnost Jugoslavije, samoidentifikacija jugoslovenskih naroda, izgrađena u odnosu na istorijske tokove koje su ih predugo razdvajali. To će zahtevati kreiranje novog integrativnog simboličkog resursa, ali taj zadatak uopšte nije lak i zahteva pametnu i promišljenu jezičku politiku, pošto je jezik po prirodi konzervativan i mnogo lakše zadržava prošlost, nego što se prilagođava budućnosti.
- “Jezik je kao muzej u kome se čuvaju stvari koje bi inače isčezle. Jezik konzerviše, ali samim tim on eliminiše proces prolaznosti, dakle, proces života… Jezik tako liči na groblje… Jezik ne samo da nije ništa živo; on je nešto posve mrtvo. On je samo jedan skelet, jedna vrsta isušenog herbarijuma.”
Konsekvenca je, u skladu sa stavom fon Humbolta, da “nema jezičkog razumevanja koje istovremeno ne bi bilo i stanovito nerazumevanje”.
Bojazan, koju je Momčilo Selesković često izražavao, bila je: da će u budućnosti divergentni simbolički resursi jezika, ukoliko ne budu prevaziđeni novim integrativnim simboličkim sadržajima, pretvoriti implicitno jezičko nerazumevanje u eksplicitno političko sukobljavanje. Nacionalistički diskurs, koji je eksplodirao tokom Drugog svetskog rata, i politički sukob koji je iz njega proistekao, samo ga je uverio da je zaista bilo razloga za ovaj pesimizam. Činjenica da se posleratna kulturna i simbolička re-integracija ‘nove’, socijalističke Jugoslavije zasnivala na paradigmi jednog specifičnog političkog sistema, samo je doprinela da se - raspadom tog sistema - kultura svih jugoslovenskih naroda vrati na one osnove koje su već delovale razarajuće tokom Drugog svetskog rata, a koje su, svojim centrifugalnim dejstvom, tokom osamdesetih i devedesetih godina, definitivno razorile ne samo Jugoslaviju, već i samu ideju jugoslovenstva.
Iako je objavio nekoliko filozofskih dela (kao, na primer, knjigu o Kantu), Momčilo Selesković nikada nije zaista stigao da sistematizuje svoje filozofske zabeleške i predstavi ih u formi jedne ili više filozofskih knjiga. To je, nakon njegove smrti, uradila njegova ćerka Danica, koja je bila fantastični simultani prevodilac i kasnije eminenti teoretičar, i koja je (zajedno sa Marijanom Lederer) bila kreator takozvane “interpretativne teorije prevođenja”.
Od 1980. godine, radila je na Sorboni kao istraživač i profesor, dajući veliki doprinos psihološkim i kognitivnim studijama jezika. 1991, njene kolege i bivši studenti su osnovali ‘Danica Selesković asocijaciju’, koja je dodeljivala nagrade za značajne doprinose u ovoj oblasti.
Negde krajem devedesetih (mislim da je to bilo 1998. ili 1999.) susreo sam u Amsterdamu našeg čoveka koji je živeo u Parizu i koji je dobro poznavao Danicu Selesković. Pošto sam iz Beograda doneo i primerak svoje studije o njenom ocu, zamolio sam ga da joj taj primerak, sa mojim potpisom, odnese na poklon. Kasnije mi se javio da mi kaže da je bila duboko ganuta i da mi prenese njenu zahvalnost. Danica Selesković je umrla, u 80. godini života, 17. aprila 2001. godine.
Tekst o Momčilu Seleskoviću je bio jedan od poslednjih koje sam uopšte objavio u filozofskim časopisima. U trenutku kada sam ga pisao, mislio sam da mi ozbiljna filozofska karijera tek predstoji. Ispostavilo se, par godina kasnije, da se manje više, već završila. Zatekao sam sebe u Amsterdamu, radeći nešto sasvim drugo, sa gomilom - sada već požutelih - papira, među kojima su bile i dve za malo nedovršene filozofske knjige, puno započetih projekata i mnogo nekih manjih zabeleški. Moram priznati da sam, u jednom trenutku, to doživeo kao ‘Seleskovićevu kletvu’. Jer i njega su dva rata i život, koji ga je - izmedju tih ratova - usmerio više ka germanistici nego ka filozofiji, sprečili da napravi veću filozofsku karijeru, za koju verujem da je apsolutno zaslužuje. Ali, nije lako biti filozof u turbulentna vremena…
Kada mi se rodila ćerka, 1994. godine, shvatio sam da ću je možda ostaviti u situaciji da, slično Danici, sređuje i objavljuje moje papirčine, pa sam se zarekao da je, kada poraste, zamolim da to ne čini. Jer mi se nije svidela ideja da moja deca ‘Seleskovićevu kletvu’ prenesu na nekog drugog. Kad bolje razmislim, možda je, ipak, najbolji način da to sprečim, da svoje rukopise sam sredim i objavim, ukoliko mi to vreme dopusti, bez obzira na to koliko bi objavljivanje tih rukopisa danas imalo ili nemalo smisla…
Autor: Slobodan Simović