SINULO MI ONO ŠTO JE MINULO
Vasilice, snohvatice
Kako sam preko mostića iz jedne, ulazio u drugu bajku i kako me je Cigančica uhvatila za ruku okrznuvši me sikićem tvrdim kao zrela jagoda i povukla u oblak iz kojeg nisam video nikog i ništa: Bilo je to trinaestog januara pre skoro pola veka. Ali se ne zaboravlja…
Dobio ja neku nagradu. Pa zapucam u Leskovac da je primim. Bilo je to 1976. Kad tamo, i drugi dobili nagrade, bilo nas desetak iz Srbije. U glavnom hotelu leskovačkom posluže nas leskovačkim vozom. Desetak kelnera oko nas obleću kao leptiri. Ja, junoša, prvi put vidim tako što, i kušam. Roštilj, sve po malo, i svakih nekoliko minuta stiže novo, toplo. Zato je Voz. Prvi put čuh i videh, osetih leskovačke uštipke. Ja mislio to od testa. A ono od mlevenog mesa. Oko ponoći domaćini sa voza prelaze na automobile. Prave automobile. Da se ide, vele, u Vranjsku Banju. Tamo vranjanski Cigani proslavljaju Vasiljicu. Bio je 13. januar i znao sam da je Srpska nova godina, ali za tu Vasiljicu nisam. Pravilno se kaže Vasilica, ali tamo kažu Vasiljica. I meni to nekako bolje zvuči. Vasilica je ciganska boginja zime i zaštitnica. Da ih sačuva dok sunce ne ogreje.
Bio je to, elem, 13. janura 1976. godine, prošla ponoć. Smetovi do pasa, ulice delimično očišćene. Vetar štipa obraze. Uđemo u krcatu kafanu Kosovo. I nekoliko drugih su popunjene. Ta muzika, ta osećanja, ti žmarci, današnji jezikom nazvali bi se - ludilo! Ali zato što je današnji jezik pogubio reči i ne razume damare života.
A ako nije ludilo, šta je?
Kafana Kosovo imala je binu, za priredbe, bioskop, putujuće pozorište, mađioničare, izbor lepotica, političke govore i ko zna šta još, a sada su na njoj bili trubači. Oni su neprestano svirali jedan te isti ritam, ponavljali isto, što bi svakom, mislio sam, pretvaralo se u dosadu. Ali sada je to bilo veoma uzbudljivo. Kao da će posle svakog ponovljenog ritma doći nešto drugo, stalno to napeto očekivanje.... Pretežno mladići i devojke, stisnuti jedno do drugog, s podignutim rukama, razigranih prstiju koji kao da teže da tavanicu dohvate, igrali su u transu.
Politikin vozač i njegove kolege koje su iz Leskovca vozile ostale posetioce ove Vasilice odlučiše da nastave put za Beograd. Sa njima se pozdravih, rekavši da bih i ja pošao ali ne mogu da se odlepim. Pa gde ćeš spavati? Pojma nemam. A nećeš sutra na posao? Ma kakav posao? Ko sad da misli o poslu.
Mrdni bre malo! Nije ti otac staklorezac! - Rekao mi čovek iza leđa kucnuvši me po ramenu. Bio je to Zenko Ibraimović (1955) kojem sam zasmetao da sa ulaznih vrata vidi celu scenu kao što sam i ja pokušavao
Odmah smo se upoznali i odmah smo se sprijateljili.
Oko tri sata ujutro pozvao me kod njega na spavanje. To je u naselju Burdinci, odma preko Banjštice koja se pušila. Banjštica je najtoplija reka u Evropi, gotovo sto stepeni. Zato, mestimice, izgleda kao da diše magma iz utrebe zemlje i kroz nozdrve izbacuje vrelu paru, kao da podzemne lokomotive brekću, puše se travnjaci i smetovi.
Kroz vodenu paru, preko mostića ulazio sam iz jedne u drugu bajku.
Burdinci su potleušice, sklepane nekako, ali u njima žive ko zna zbog čega srećne i zadovoljne, mnogoljudne porodice. (Na mah setih se Dositeja: Samo dobri ljudi su srećni.) Kako sam ušao, tako je celo naselje počelo svetleti. Jedna, druga, treća.... kolibica. I ljudi su počeli da dolaze kod nas. Pročulo se, došao gost. U centru nastamabe, u kojoj sam se našao, na podu, prekrštenih nogu sedeo je otac Zenkov. Sitne glave, šajkača mu pala do ušiju. Izneli su gusku pečenu. Pa smo je čerupali. Piće je malo ko trošio. Ni muzike nije bilo. Ali se pričalo. Svi su gledali onog ko govori otvorenih usta, niko nije nikoga prekidao u kazivanju. Najviše su hteli da slušaju gosta, a gost je vapio da oni pričaju.
Negde pred zoru pozvaše me da im se pridružim na za Vasiljicu uobičajenom kupanju u Banjštici. Još je bio mrak.
Nemam kupaće?!
Niko nema, Kupamo se goli.
Leleee....
Banjštica je bila u pari. Ponavljam, januar 1976. Ulazili smo u potok i skidali se. Svi smo golitinja. Lepe mlade Cigančice, gole, lepi mladi Cigani, pa i doktor iz Vranja, koji redovno dolazi za ove prilike, belac. Ni ja ne bejah star.
Smeh i kikot, vrisak, vika, trčanje kroz vodu, pesma, padanje, dodiri... Jedna me uhvati za ruku i smejući se, okrznuvši me sikićem tvrdim kao zrela jagoda, povuče u oblak iz kojeg nisam video nikog i ništa. Čuo se samo smeh i pesma na desetine ljudi, čula se radost.
Magla padnala u dolinu,/ od njuma se ništa ne vidi, / samo jedan grm zelen./ Pod njega mi sedi terziče,/ terziče, mlado komšiče.
Katkad, činilo se da su i potok i oblaci na nebu. Ako ne baš na nebu, a ono se nije znalo gde su. Ni šta je levo, desno, šta gore, dole. A to je čudesan, uzbudljiv osećaj.
Kada sam se probudio, bila je tišina.
U kolibici video sam samo Zenka, leđima mi okrenutog, kako zuri kroz otvorena, od dasaka sklepana vrata. Osetio sam mamurluk i glad. Izašli smo.
U Vranjskoj Banji osvanuo je sunčan, snežan dan. Sve one note, sav žamor, miris neumornih igrača, sve je zatrpao sneg, kristalan i ćutljiv. Samo oblaci vodene pare svedočili su da ono noćas nije bio san.
Šta ima za jelo? - pitao sam konobara. Ima 'leb s mas'. Upitno sam pogledao u Zdenka. Ma običan leba namazan sa mast i sas alevu papriku i crni luk. To ti je lek! Iz mrtvi diže! Konobar je potvrdno klimao glavom odlazeći. I čašu s raso! - doviknuo mu Zenko.
Nikada ukusniji leba-masti nisam jeo. Pa kako ga pravite? - pitao sam konobara. On samo sleže ramenima. Zna tamo jedna žena u kujni, al neće da kaže. Kad je kralj Aleksandar bio ovde u Banji, njena baba Lenka ni njemu nije odala tajnu.
Moje prugasto odelo bilo je s prslukom. U prsluku džepče, u džepčetu džepni sat marke junost, sa lancem. Skinuh i dadoh Zenku. Za uspomenu. Treblo mi je još nekoliko dana da smognem da se isčupam iz Vranjske Banje. Ispratili su me trubači.
Ilustracija: Kosta Milovanović
Tekst i fotografije: Slobodan Stojićević
 | A guest post by
|