SPARKLING BUSINESS TREĆEG RAJHA
Kako je Coca-Cola zaobišla Nacizam, a Fanta i Traubi Soda Osvojile naciistička srca
Jedna moja baba-tetka, prababina sestra je od počivšeg muža, mađarskog oficira nasledila patente (monopolska prava trgovine na veliko ) na igle za Pffaf šivaće mašine i patrone za soda vodu na teritoriji Kraljevine Jugoslavije. Da nije bila kockar od tih čudnih privilegija mogla je da živi dobro do veka. Pod duboku starost je dok bi otvarala pasijans pevušila:
„Od čoveka prave sodu kad u mehur stave vodu…“
Namamljivala me je sitnim kolačićima, koji su se zvali breskvice, obojenim ružičastom veštačkom bojom intenzivnog mirisa maline i Vašaretom, među čijim sastojcima su se nalazili kalijum i natrijum sorbat što izazivaju euforiju kod dece, da bi me podučavala tim svojim ’kapitalističkim’ doktrinama što su u doba donekle relaksiranog prosvećenog socijalističkog apsolutizma delovale potpuno apartno:
„Šaci, gospostven čovek mora da ima način da na nivou neguje svoje navike i sklonosti, ne može da bude golja, tu ti je najbolje da imaš jak patent na neku sveopštu potrepštinu. Ne mora to da bude nešto veliko, da ne bode oči. Evo ja sam samo od igala mogla da živim kao grofica, a o sodi da ti i ne govorim. Sodadžijski posao je naj bolji na svetu…“ Da bi ti pio šampanj ostali moraju da piju makar Kisfröccs ( malo vina više vode), i tu bi je iz senilnosti mehurići poneli u visine. Pričala bi ushićeno o lumperajkama po mađarskim banjama, svilenim haljinama na britele, konjima upletenih repova i koga je sve upoznala na sajmu u Badenu uključujući i samog Maksa Keihta. Meni ta imena kao ni mnogo toga nisu značili baš ništa ali je njen visoki zanos i to što se obraća baš meni ostavljalo snažan utisak i kao da mi predaje neku veliku tajnu. Tek mnogo kasnije sam saznao za psihotropni efekat sorbata i kao ko je Keiht, pa vam sada o tome pripovedam poput hroničara amatera biznisa sam ehurićima.
Soda se masovno konzumirala tamo gde su i voda bila lošijeg kvaliteta, a naročito u Panonskim delovima Austro ugarske gde se masovno pio Házi fröccs – soda u varijanti sa lokalnim vinom. Sodadžije su punile sifone, a kasnije i prodavali plombirane patrone za kućnu upotrebu. Vlasnici tih radnji koji su smatrani dobro stojećim slojem, uglavnom iz banata, bili su Dobrilina klijentela. Posao sa gasnim patronama joj je vodio neki Ištvan Pištabači iz Hose Lepepeš-a (Hódegyháza) sela pored Kanjiže, bivši posilni njenog pokojnog muža, zbog koga je svaki put ljubila ikonicu na ogrlici kada bi ga pomenula. Pošto je konzumacija širpm sveta bila ogromna, lokalne manufakture i brendove je vremenom počela potiskivati industrija, ali su se oblasti u kojima se pio vinski špricer dugo dobro držale
U vreme kada je Hitler pio litre kafe i gorke čajeve sa alpskih bregova, a Gering nije mogao da odoli penušavom ukusu američkog propagandnog fenomena, Nemačka je postala neočekivana pozornica za najčudniju sodadžisku priču tog vremena, a baba-tetka Dobrila je, mada i na dalekoj periferiji svega toga, ipak bila svedok i saučesniik tog dalekog doba.
Nemačka je imala dugu tradiciju mineralnih voda i limunada. Već 1905. godine, Sinalco najstariji distributer gaziranih pića širom zemlje ima pozicionirane favorit brendove: Apollinaris (luksuzna mineralna voda); Gerolsteiner (prirodno gazirana voda), Breslauer Schultheiss Brauerei (proizvođač plave "Bluna" limunade). 1920-ih i 1930-ih Rajh je bio epicentar evropske industrije gaziranih pića. Coca-Cola se pojavila na tržištu 1929. i već 1933. Nemačka je postala drugo najveće tržište globalne kompanije. Fabrika u Berlinu proizvodila je lokalnu varijantu, manje slatku od američke originalne. Dok je Koca-Kola simbolizovala američki uticaj, lokalni brendovi kao što su Afri-Cola i Sinalco predstavljali su domaću tradiciju. Ovaj aspekt priče postaje je intrigantan tek kada se preklopi sa usponom nacizma. Kako je američki simbol opstao u režimu koji je težio autarhiji? Kada je Jesse Owens osvajao zlato pod olimpijskim bakljama, malo ko je obraćao pažnju na drugog američkog pobednika - crveno-beli štand sa natpisom "Coca-Cola - osveženje za sve". Ironija je bila očigledna: dok su nacisti promovisali "blut und boden", milioni Nemaca su gutali simbol globalizma iz Atlante.
Gazirana Utopija Weimarske Nemačke
U berlinskim kafanama 1920-ih, šum gaziranih pića bio je glasniji od burnih političkih rasprava. U vrelim letnjim danima pored amdudlera i malinovca za decu i damr žeđ se gasila Sinalcom - staklena princeza sa ukusom "himbeersoda" (malina); Blunom - plava soda iz Breslaua, čiji je ukus podsećao na magične kristale i Afri-Colom – koja je bila prvi ozbiljni rival Coca-Cole, sa recepturom kombinovanja afričke kola orahe i lokalne začine.
„Nismo pili samo pivo", zapisao je Erich Kästner u dnevniku. "Pili smo gazirane snove u boji."
Coca-Cola i Svastika
Kobne 1933. godine Direktor Coca-Cole GmbH, Max Keith, bio je u dilemi kako prodavati američki proizvod u zemlji koja mrzi sve što dolazi sa. druge strane Atlantika? Upoznat sa doktrinama Frojdovog sestrića Edvarda Benaysa danas poznatim pod eufemizmom public relations, koje su bile nešto suptilnije od Gebelsovske propagande našao je rešenje. Cinično ali učinkovito: Olimpijska propaganda - flaše sa olimpijskim prstenima i svastikom; "Deutsches Erfrischungsgetränk" (Nemački osvežavajući napitak) - nova etiketa i konačno Geringov tajni meni - šef Luftwaffea naručivao je palete od 200 flaša mesečno.
Coca-Cola u Nemačkoj tokom nacističke ere bila je primer prilagodljivosti multinacionalnuh korporacija u ekstremnim uslovima. Iako je kompanija poslovno sarađivala sa režimom radi opstanka, njen najveći doprinos istoriji industrije mehurića bio je stvaranje Fante – napitka koji je preživeo rat i postao deo globalne kulture.
Dok je Hitler, skloniji kofeinu, kokainu i anfetaminima, a bivši protivnik alkohola zbog gorušičavog stomaka ispijao gorke čajeve "Alpenkräuter" ili "Bitterkräuter"u Berghofu, Eva Braun je u prećutno naručivala Coca-Colu iz fabrike u Münchenu.
Rat mehurića
Hiljadu devetsto četrdesete Sirup za Coca-Colu nestao je iz Nemačke brže nego komunisti, ’devujanti’ i Jevreji berlinskih kafana. Max Keith improvizuje zamenu: Iz splina. rata pojavila se Fanta (od Fantasie) - napravljena od: Jabučne komine iz Bavarske, Surutke sa SS farmi i šećerne repe sa okupiranih Poljskih njiva.
"Nije to bila Fanta koju danas poznajemo", zapisao je jedan pilot Luftvafea. "Bila je kisela kao poraz, ali bolja ni od čega."
U isto vreme: Traubi Soda - grožđani biser iz fabrike u Stutgartu, je bila omiljena među Hitlerjugendom i mamila omladinuu fašistički pomladak ne manje nego što je Dobrila mamila mene Vašaretom da bi me indoktrinirala malograđanskom verzijom kapitalizma Na začelju je bio tu i Spezi - bavarski odgovor na nedostatak američkog propagandnog oružja, mešavina soka od šargarepe i ostataka iz proizvodnje Afri kola sirupa.
Biter soda Posle Pada
1945. Američki vojnici su doneli tri stvari u Nemačku: Marlboro, žvakaće gume i originalnu Coca-Colu. Fanta je rehabilitovana tek 1955. kao narandžasti gazirani sok, Traubi Soda postala je simbol nemačkog Wirtschaftswundera, a Afri-Cola dobila novi život sa duplo većom količinom kofeina, njen duhovni naslednik je Red bul koji je svemu dodao i taurin.
"Kada sam prvi put probao originalnu Coca-Colu posle rata", priznao je bivši SS oficir u intervjuu 1968, "osetio sam se kao da sam izdao Fantu."
Šta je Ostalo od Gaziranog Rajha?
Danas, dok Traubi Soda retko šušti u berlinskim kafićima na periferiji, a Fanta vlada supermarketima, uočavam bolje istorijske zakonitosti sparkling biznisa: Režimi prolaze, ali soda je večna. Rat može da uništi kulture nacije, ali ne i želju za osveženjem.
Retko pijem Koka Kolu osim kada pokvarim stomak, a ponekada je koristim i da otpušim slivnik lavaboa. Radije se nalivam kafom i moram priznati da sam u tom pogledu nalik Fireru, ali me je Dobrilina rana indoktrinacija naterala da probammnoga gazirana pića širom sveta, Gingeretu u italiji, Pošatetu u Istri, Indi kolu u Peru-u. Durdum klaker u Bagdadu, rusku Grušku koja miriše na hodnike KGB-a, ali moram ipak priznati da ništa nije ni nalik onom ukusu kada preko drobljenog leda u pustinji Nevade na pedeset celzijusa automat pod jakim pritiskom napuni čašu braon sirupom a led počne da penuša. Ima tu nešto?
Ako vam se oba zaludna priča iz bilo kog razloga svidela sledeći put vam mogu ispričati još jednu iz carstva mehurića, priču o ’Ujedu zadovoljstva’ , Švepsu čiji mehurići pune kasu vatikanske banke.
Autor: Milan Peca Nikolić