SPISAK PESAMA

Don Kihot i Sančo - grupa, kompozitni materijali - Danilo Milović

I.

A sada ono zanimljivije. U literaturi možemo da nađemo svakojaka pisanija, ali malo je priča, poezije - knjiga, drama u kojima delo jede lik samog autora, i ništa osim toga. Za pisanje ushićenih mudrovanja neophodno je da se odslika apsurdna atmosfera koja se u vezi kazivanja javlja - na jedan način realistična, a s druge strane sve je podređeno mističnoj kobi. Ni sada ne znam čega se čovek boji više, smrti ili života? Jednostavno, živ čovek otvara i zatvara oči, a mrtvom - samo zatvore. No, postoje oni koji se uzdižu iznad svega. Ponekad sebi nudim za priču trag propalog socijalizma, i mogu i ponešto i da proberem.  Dosta je vremena prošlo od kada je socijalizam preživljavao i izgubio zlatni vek i uvenule su ideje druga Karla Marksa, a možda on i nije gospodin. Lenjin i Staljin su dugo udisali miris narodnih nevolja i sami ih pravili pre nego su shvatili da ih je Marks zaobišao. I ova hronika zasnovana je na događajima iz detinjstva o kojima sam slušao od starijih, sa nizom nežnih, a istovremeno crnohumornih prizora i prozora. Ako se u sećanju odbaci naziv kolonisti, opis događaja - moći će se u celimi primeniti na sve, pa i na razne vrste migranata. I ne bi u kazivanje da ubacujem misli i rečenice koje nemaju posebnog prestiža. Zato nije suvišno da kolonista, koji tumači ulogu emigranta, sam sebi izgovara: “Ovo nismo mi smislili. Ovaj put je avantura. Klica ideje je negde drugde .”

Hteo sam da nazovem priču nekako drugačije, ali ovde nema matematičke apstrakcije. A postoje priče koje, kao i ljudi, drveće, razne životinje, koje imaju iskrivljenu prirodu. Neka je, naposletku, sve netačno u vezi proganjanja, emigracija, kolonizacija, još od kada nema Kelta i Starih Rimljana, ni straha, nizvesnosti i nade, i kako su dobro i rđavo opisani u knjigama, ovo prikazanje neće poremetiti saznanja iz knjižica istorije. Dakle, ljude nije 1941. iznenadio građanski rat u kojekakvim krajevima Jugoslavije, borba protiv Hitlera, nacizma, ali - jeste odlazak u kolonizaciju 1945. u Panoniju, odakle su Švabe morale da dignu teška sidra. I dok Švabe odlaze u izgnanstvo, jeste - negde odlučuju da se pokrenue narod i napune prazna sela u ravnici. I tako su posle 1945. preživeli, sada već kolonisti, primorani, milom i malo silom, da budu ambasadori komunizma, ne znajući da će ih svakovrsna čuda i nevolje dočekati, prazne kućerine od naboja, i da prelaze Marksov put i druga Uljanova na kojem se niko nije do tada tako ponižavao. Ali, ova priča nije provokacija i ne mora se svima dopasti  ni slika SEOBA SRBA  . Ne volim da žurim, nisam od onih koji bi s pričom da dođu do kraja što pre.

Ne radi se samo o političkoj angažovanosti komunista, a ni o raskrinkavanju vođa i vlasti. Od lepote socijalizma malo je šta ostalo, svaki kutak pometen je nevidljivom metlom. A Josip Broz, koji se rodio kad se rodio, a možda i nije, bio je sve i svašta u životu, dok nije 1937 postao generalni glumac, sekretar KPJ, a pre toga je, uglavnom, igrao u malim kabareima, svirao klavir i folirao. A istorija se meša kad joj se učini da se ponavlja, pa hoće ponavljanje da izbegne. I događaji će se odvijati kako nisu tvorci zamislili. I sećanja nas prenose u vreme gradnje komunizma, vreme noćnih mora onih ljudi koji su pristigli gde ne treba. Kad kolonisti pristanu, milom ili silom, da uđu u vrle kolhoze, zadruga i kibuce, porodice se okreću onome što im je naređeno, gde će se posvetiti borbi za goli, bolji - pravilan život, koji mnogi neće dočekati živi. Silni su rizikovali i sanjali prelazak u gradove, utekli u fabrike, ali oni koji nisu imali kud – gajili su nadu da nije pristiglo najvrednije što komunizam ima. A događaji pojavljuju se osvetljeni prvim reflektorom seoskog Doma kulture. On tera da se zaustavlja dah, da se duboko udiše memljivi vazduh, strahuje od onih koji su prejako stegli kaiš i kožni policijski ogrtač, onih koji stoje sa skrštenim rukama na grudima. Ali, ovo je priča o jednom džuboksu, čija sudbina nije nimalo zavidnija od sudbine ljudi, avanturista i profesije. Napuklina u priči, svestan sam, ima dosta, ali  one imaju svoje svetlo i svoj svet.

Čehov ima divne priče i drame o tegobama, ljubavima ruskog čoveka, koji troše svoje slobodno i ono drugo vreme na besmislene stvari, gde se, uglavnom, ljudi i grofovi i grofice, žale jedni drugima na male dividende, bolesti, kmetove, život u Parizu, Moskvi. Mnogi pravci pisanja su prevaziđeni, neki se nisu ni pojavili, zaboravljeno je i čega nije ni bilo. Ovaj događaj sa džuboksom počinje oko Prvog maja, negde ranih šezdesetih, veka savremenosti, kada se uveliko slavio rođendan besmrtnika Broza, u vreme kad prividno nema bezakonja i prevaranata. U ono vreme Broz se uveliko bio razmahao, njegova politička karijera bila je na vrhuncu, već je bio doživotni maršal i predsednik svega i svačega, i takav uspeh mogli su odstranjeni konkurentui samo da sanjaju, ali nisu bili u prilici da sanjaju: u vreme kamenih saveza i grafitima išaranih zdova, proglasio se nesvrstanim, lunjao među arhaičnim oblicima komaraca i tigrova, i sve na nečiji mig, a onda je beskrajno krstario brodom Galeb okeanima i morima, praveći od tuđe intelektualne svojine svoju, prema savremenim običajima i razlozima. I na neki način narod je osetio prisustvo promena, većina je dobila uredne radne knjižice. Narod je nevoljni i voljni svedok svega, ponegde se razgalamio, odgovorno uzdrhtao, i otrgnut je od misli o sreći u zadrugama, pa se masa okrenula s blagim osmehom sebi. Tada se sve manje žvakao duvan, ali su se žvakale drugačije priče, i ovo se pretvorilo u stil. Dakle, pored svega drugog, tih veselih godina stiglo je u kafane i osveženje zvano džuboks.

II.

A ima svakakvih priča: od optimističkih do uobraženih, beskorisnih, parazita na papiru.  A broj optmista raste i pada, mada nije jasno odakle taj optimizam izvire, u čemu se gnezdi. Najviše na svetu vlastodršci vole da kitikuju podanike, a sebe da hvale, to jest da iznose negativne sudove o sopstvenom narodu, a oholost i moć im dopuštaju da uspehe pripusuju sebi.  Danas mi tvrđavu komunizma možemo da zamišljamo ovakvom i onakvom, građenom u zidinama Kremlja ili kao Brozova vila kod Bugojna, sa unutrašnjošću ovakvom, sa detaljima koji pružaju manje ili više harmoničan i radostan okvir, da mislimo o ljudima koji kroz nju prolaze, ali uvek mislimo i o surovim i teškim svodovima komunizma, tajnim sobama i hodnicima, jer socijalizam nije samo udobno i toplo skrovište. Elem, da se vratimo džuboksu - kada se aparat pojavio u tvrđavama komunizma, i kada je stekao bučnu muzičku slavu, i kada su poznati lokalni bilmezi, u kafani u mestu o kome se ne govori, intelektualci, među njima je bilo svakakvih protuva, i prijatelja vinila, poštovalaca zapadne tehnologije, krenuli da daju nemerljiv doprinos kabareima koji su se u kafani odvijali. Najgrublja invazija predanja o ovome je potvrda da se nešto stvarno događalo. Očigledno je da  ovde treba da javi i glavni junak događaja. Koliko li je puta samo on dolazio s džepom punim metalnog novca, i čekao, nestrpljiv, da pusti neko od pesama koje ga zanimaju, a ima ih.

A napasni događaji, a samim tim i njihove priče i predanja raširili su se na sve strane. Jedno od najslabijih mesta u svakoj priči je kada preraste u monolog, beskoristan. Danas o onom vremenu retko se misli, jer poznato je najneobuzdanije priče su negde skrajnute. Dok su drugi “pakovali” želje, glavni junak je, ćutke, sedeo sa strane. One lude posleratne godine “poslale su” u komunizam, i krivom i dužnom narodu, ove prve džuboks aparate, koji su već bili “pregazili Ameriku i zemlje Evrope”, one koje su sebe smatrale demokratskim, naprednim, iako demomkrata nije ništa drugo nego lišaj – parazit, na prljavom telu vladanja. A ovde su, između ostalog, uz deronjske cigane subotom i nedeljom, pojavilo čudo od muzike, i kokoši nisu mogle da snesu jaja koliko treba da se kod, Goranca - Mehmeda, sladoledžije, menjaju za kovanice s kojima se puni aparat. A otrovni događaji se teško mogu da slegnu, oni se uvek negde, od nekud pojave, kao da izrone iz blata ograničenosti. A napolju je onome ko dobro gleda bilo jasno da je komunizam dobio krila i da leprša u materinu. Dvojica poznatih ljubitelja kaubojske muzike i francucskih šansona, u “tršćanskim” farmerkama satirali su sitniš, nemilosrdno, puštajući, za mnoge tada nakaradnu muziku, ali iz nekog razloga milicija i “odgovorni” nisu tražili da se u kafani “Zelengori” prekine sa “ovom stvari”. Po svoj prilici od gore je stigao jasan mig da se omladina izduva, jenjavale su radne akcije, svakodnevnica se gnezdila. Tim pre što je i sport uzeo maha, mnogi se nisu “skidali” sa terena i sa sprava. I usta razvučena u osmehe, ko zna kako nabavljene naočare za sunce, sve kao na pravim reklamama, “sve je krenulo đavoljim putem”, a babe na klupama u glavnoj ulici su se krstile i govorile: “Upropastiše nam decu, neka ih đavo odmami.”

Kao što većina ne može da zamisli sreću, isto tako teškoje je zamisliti propadanje države. A posle mraka Kraljevine Jugoslavije i Hitlerovog rata stigala je svetlost s ukrasnim, crvenim lampama. Tu je zemlja, i zvane narodne mase uvučene su u procese najdrskijih promena. I ovde je sada sve, mnogi su udarali u galamu i pravili nestašluke, a neki gotovo da su se propili i postali prznice i neprijatni, možda i kavgadžjije, ali ne mnogo zli, jer svakodnevnica je proces koji vlast, koliko – toliko, drži pod kontrolom. Pa dobro. Održavanje džuboksa je, radilo se o sitnom državnom inventaru, kompetencija upravnika ugostiteljskog objekta “Zelengora”, da mu ime spomenemo - Vasa, koji je umeo da oprašta zaluđenima, prekida, povremeno, i radnje automata, ali i kažnjava preglasne i uklanja nesavršenosti. U upravnikovom liku sadržana su sva lica koja su se muvala: manje ili više zanimljivi, i pokretni na svaki mig, svi likovi u “Zelengori” imali su zajedničko ime - džabalebaroši. Jedva napomena, mora se znati da ovakvih ljudi ima i u drugim zemljama, i na američkom putu 66, nije sve u komunizmu. Taj nakazni svet stigao je preko sedam mora i sedam gora. Uvek i svugde, postoji gomila, i život gomile. Ovde se, uz jeftin alkohol, najviše pivo iz pivare “Dunđerski”, ništa nije znalo unapred, i malo je ko od roditelja mislio s kakvom se muzikom zanimaju naslednici, budući, vajni graditelji Titovog komunizma. Nastavnica muzike je blago prekorevala učenike, da paze - jer takva muzika izaziva košmare. “Tras, tras, i vreme je uzimalo taman koliko mu treba.” Ali, vlast je tragala za alternativom, a ne javlja se na vidiku.

I hijerarhija događaja u priči se ispoljava prema snazi događaja koje odslikavaju. Mesto ovoga koji ovo obogaćuje rečima i sećanjem je najmanje zavidno. Komunizam je usađivao jedno, drugo brisao, i izmučeni narod je sa strahopoštovanjem ulazio u avanture, jer plagijatora kapitalizma u komunizmu je bilo na pretek. I kada je Vaso uklonio džuboks iz lokala, gotovo da niko nije ni primetio da džuboksa nema. A hroničari seoskih događaja nisu ništa bolji od običnih tračara, pa postoje i zlobni komentari da su kokoši prestale da nose jaja, i da nije bilo Mehmedovog sitniša. Ima u kućama fotografija onih koji su se fotografisali kod automata, izbledele su, čak i one crno-bele su požutele, ili od vlage stradale. Tako se komunizam ukrcao nesmetano na novi brod, javio se talas sa trakama i CD uređajima, koji su poveli drugo kolo kad je u pitanju slušanje belosvetske muzike i repovanje. Jedni su se ovome grohotom smejali, drugi su žalili za vremenima kada su deronjski Cigani svirali do besvesti pesme iz filma “Skupljači perja”, a naročito je žalio on, onaj koji je beskrajno voleo pesmu o Jolandi i lepim brkovima. A kada je aparat završio u memljivom magacinu, niko se ne seća, stajao je do pre godinu - dve, a onda su ga kupili baš Cigani starinari za “boks cigareta” antikvaru u Novom Sadu, koji ga je restaurirao, i u njemu su sada druge vinilke i druge pesme. I hronika neprekidno jede reči, a slova su kao mrvice padala gde ne treba, na epilog.

III.

A ljudi su onda sebi i drugima punili glave idejama koje su morale da izdrže probu vremena. A cenzure odavno nema, a od kada nema cenzure nema socijalizma. Teško je preuveličati i umanjiti odgovrnost onih koji su se bavili razvojem mladih u socijalizmu, ali se može blago govoriti, sa odgvarajućom ljudskošću o sposobnostima ljudi. A jugoslovenski komični film je nastao kada su mladiu ljudi, retko deca, počeli da nose drvene, metalne palice između sela i gradova u čast Brozovog rođendana, ako mu je to bio rođendan. Tek sada kada se pogledaju oni crno – beli i kolor dokumentarni filmovi, vidi se koliko ima procvata, oduševljenja, osmeha, poruka i parola u vezi štafete, tako da je danas teško obavezati  i teoretičare komunizma, koji su život posvetili traganju za likom voljenog Broza, nažalost, teško ih je ubediti, a elegantno, da je sve bila komedija. Ali onda su pronicljivi ljudi govorili o štafeti - i posle Tita Tito, kao da će trajati hiljadu godina. I najčudnije je: pravljena je štafeta od šarenolikih predmeta. A deca su voljenom predseniku Brozu nosila za rođendan i poklone, sve je bilo kao darivanje u porodicama za Božić, Uskrs, ali ovde Boga nije bilo osim voljenog Broza. Na tek pristiglim crno-belim TV aparatima nošene su palice, zvane štafeta, prikazivani predmeti narodne tradicije, ali bez Hrista u jaslicama. Trenuci predaje poklona bili su javni, pevale su se sa Brozom pesme u njegovu čast, gde se veliča njegov um, lepota, pa čak i maldost, iako je zagazio u sedmu deceniju, činilo se da sreći Broza i dece nema kraja.

Negde posle Brozove smrti javio sa kod naroda osećaj otuđenja od samog sebe. Ali umesto da se okrene gde mora, u želatinu naroda uvek se nađe neko ko radi svoj prljavi posao. Niko ne misli na Strašni sud, deca rođena pri karaju Hitlerovog rata nastavljaju da pevaju Brozu ode i hvalopseve. Otuđili su se i kolonisti sami od sebe, njihova deca stajala su u redovima sa drugom decom, rasejana kao cvetovi po bašti tuđe vile, koju je Broz oteo: nasmejanai su na fotografijama koje prave službeni Brozovi fotografi, a jedino je tužan onaj koji je skupljao metalni novac za džuboks, i o njegovoj tuzi trebalo bi marljivo pisati. Vesti se objavljuju preko cele strane Politike, Borbe. Istina je da ne postoji poseban fotografski dokaz o džuboksu u kafani “Zelengora”, da se sve ovo odvijalo u ono blistavo vreme, kao što je predsatvljano u novinama u vezi Brozovog rođendana, mada može neko da tvrdi da je hroničar sve ovo izmislio, do poslednje reči, iako na osnovu usmenih svedočenja može se prikazati sve kako je zapamćeno, čitava geneza.

Ovo nije savlađivanje sećanja, već njegovo vraćanje u život, da ne raskine sa sobom i istorijom. Ova vrsta pripovedanja nastale je iz anegdota, koje ljudi prihvataju kao deo umirenja duše. Zaista, u istoriji gluposti žanra komičnog teško je naći primer kakav je Brozova štafeta, umeće je da ovo dokuči mašta kakvog pesnika, čak i najboljeg među Brozovim miljenicima. Ovde moralisanje ne bi donelo odgovor, jer pojedinac je uvek pojedinac. Zaparvo, džuboks je deo nečije političke odluke da se preko njega veseli narod upozna sa dostignućima trulog zapada, ali sumnjam da je neko namerno  dao da se džuboks fotografiše ili bilmez pored njega, a možda je onaj ko treba smatrao da bi džuboks kompromitovao socijalizam koji je u zamahu. No, sigurno je džuboks trebalo da pritekne mašti u promovisanju štafete, teško je oko ovoga slagati iskustva, asistirati istoriji.

Tužno je da su mladi traćili vreme, osmehe i reči, baveći se ničim. Među nesređenim fotografijama iz onog vremena imam one koje mogu da se povežu s vremenom. Našao sam i belešku kucanu na pisaćoj mašini - kako da sročim pesmu o džuboksu. Trebalo je da džuboks opišem kao događaj koji ima više verzija. Tu su beznađe i izgubljenost najblaže forme prikazivanja mladalačkog života i nade. Sećanje na džuboks najmanje ima političku poruku, ovde je okrenuto razumu, bez obzira na štafetu, i, istine radi, postojao je odobreni spisak pesama koje su stavljane u džuboks, a njega je donosio, Odakle Treba, lično upravnik kafane “Zelengora”. Zbog nedostakak dokumenata i inoformacija, sećanja i anegdota - mnogi mogu kazivanje osuditi na odbacivanje ili davanje prava drugome da ovome govori, a pogotovo zbog rđavog stila pisanja. Možda i kod mene samog postoji neko jače razočarenje, pa čujem kako se u džuboksu menjaju vinilke.     

Autor: Ratko Dangubić