Sukob u Domu staraca

Kako je počelo višestranačje 1990. godine

e nepokretne dovoze u kolicima. Ovi koje noge još služe već sede na stolicama poređanim kao u bioskopu. Tako je svake večeri, u pola osam, pred početak te-ve dnevnika, u Domu staraca.

    Večera je prošla i još jedan dan života izmiče. Samo što nije iščileo, a ništa se nije dogodilo. Ništa osim tri obroka, izbacivanja produkata metabolizma i zurenje u tavanicu, u drhturenje lišća na dvorišnom brezjaku, u nebo, u ništa. Poneko još može da sluša tranzistor, poneko da čita, gospoća Rada da hekla, Sima i Dragan da igraju šah. A, da. Tu je i Milorad, ali on je sasvim poseban. On beži iz Doma kao nekad iz kasarne Vojne akademije, pije u kafani Ribica, a kada se,lola stara, vrati, pokunjeno sluša bukvicu medicinskih sestara i kriomice štipka bledopute bakice koje se ljute i malkice rumene.

    Svaki dan tako proveden gotovo da se ne bi razlikovao jedan od drugog, da nije te-ve dnevnika.

    U televizijskom dnevniku uvek kažu šta se tog dana dogodilo. Sve što se događa, događa se izvan zgrade u kojoj oni provode poslednje dane. Zato je ekran rupa kroz koju oni zure u svet živahnih, onih koji i ne pomišljaju da će ikad ostariti, onemoćati i umreti. Starci tako zure u događaje koje stvaraju njihovi potomci, kao što su ih i oni, nekad stvarali, ili mislili da u tome bitno učestvuju.

    Zure i ćute. Šta li misle? Kako sve to izgleda sa ovog brega sa kojeg se nema kud dalje? Sednica ta i ta, izjava ta i ta, vremenska prognoza (niti seju, niti žanju, niti idu na vikend, ali slušaju), sport i hvala na pažnji. Televizor se gasi.

    Šta se njih tiču sve te informacije? Zašto dolaze svake večeri u pola osam u salu za takozvane društvene aktivnosti? Valjda je to jedan od načina da se velika praznina dana učini manje šupljom, ili je neki drugi ili treći razlog - široj javnosti to nije bilo sasvim jasno niti se takvim pitanjima previše bavila, sve dok kad se u sve nije umešala i milicija.

    U osam sati televizor je ugašen, ali je odmah zamirisalo na vatru, neku paljevinu ili žar koji je tinjao tu, među stanarima Doma staraca.

- Kad će već jednom da puste ljude da govore?! - izletelo je iz usta advokata u penziji, Spasoja.

Rečenica je u letu potkačila sve i plamen je suknuo.

    -Ko bre da govori? Ko? Koga pa vi imate da je persona, da ima da ga vidiš i da ima šta da čuješ pametno? Koga? - podviknuo je Kosta i točak kolica usmerio prema Spasoju.

    -Ako radikali i nemaju, mi u SPO imamo, pa nam vi komunisti opet ne date da do reči dođemo - uskočila je Radmila između Spasoja i Koste kostrešeći se na potonjeg, nekada mašinbravara i partizana.

  - Ne daje vam se vlast iz ruku, znam ja, ali vaše je prošlo, da znaš i upamti šta ti je Rada rekla.

  - A da nije možda vaše došlo, četnikušo  jedna, gibaničarko, pogledaj na šta ličiš. Ko vam samo dade pravo da se javite iz mišje rupe...

-   Pardon! Pardon! - viknuo je Žika Demokrata - Tu smo! Tu smo! Gos-in Kosta se malo zaboravio. Nije ovo devetsto pedeseta, nego devetstodevedeseta. Sada svi imamo pravo. To je, gos-in Kosta, boljševičko jednoumlje, da znate!

    - Nije tačno! - odsečno se umešala Desa, simpatizerka Nove Komunističke partije Jugoslavije, inače poznata po podužem boravku na ostvru Sv. Grgur - To i nije bio komunizam. Pravi komunisti ne rade tako kako su ovi radili.

    -Ja se, bogme, slažem sa gospođa Radmilom - rekla je Zdenka. - Komunisti neće da ispuste vlast. I evo, vidite, gos-in Žika i sada drži štap u ruci i maše njime, kao da se nismo opredelili za višestranački...

    -Nemoj ti Zdenka sa mnom da se slažeš. ti si Ha-De-Ze!

    -I ju! Ja?! Samo zato što sam Hrvatica, je l'? Više sam ja učnila za Srbiju, nego...

    -Jeste, - prekide je Radmila - što si se udala za Srbina pa mu dala onu stvar...

    -Prostakušo jedna, primitivko. I ju-ju-ju!

    -Dostaaaa! - Kosta je lupao štapom po naslonu kolica u kojima je sedeo Haralampije, samo zato što mu je bio najbliži, a ovaj je stegao oči, čvrsto zažmurio, prepustivši se sudbini. - Sram vas bilo! I za vas je demokratija? Za vas?!

    -Pardon! Pardon! Tu smo! Tu smo!

    -Srbija je cvetala pod radikalima...

    -Samo pravi komunisti idealisti mogu...

    -Dosta je bilo obmana i laži. Okrenite se Draži...

    -Neka narod odluči...

    I taman je izgledalo da će i ovo veče da se završi kao i prethodne, u gunđanju i razilaženju, kada je Kosta, sasvim slučajno, namerivši da još jednom udari po naslonu Haralampijevih kolica, udario po njegovoj glavi.

    Nastala je cika i vriska i lupnjava, dotrčale su sestre, pozvan je lekar, neko je telefonirao u miliciju i skoro do ponoći se strasti nisu smirile. Kostin udarac tumačen je kao smišljen potez da se izazove rasulo, neki su žalili što je nastradao politički neutralan čovek, a od tog dana stranačke podele su ojačale do nepodnošljive netrepeljivosti.

    Jedino Milorad, onaj bekrija i lola, nije ni čuo šta se dogodilo čitava tri dana, jer se zabio u Ribicu a noću krijući uvlačio u krevet. Čudio se samo što ga zbog toga niko ne kori.

    A kada je saznao za događaj, samo se nasmejao i uštinuo beloputu bakicu za stražnjicu.

Autor: Slobodan Stojićević