Slučaj je onomad udesio da moj kuvajtski prijatelj, pisac Sulejman el Hlêfi i ja, preturajući po njegovoj skromnoj biblioteci od oko tri hiljade jedinica, natrapamo na jedno od onih džepnih izdanja pod naslovom The American Short Story. Knjigu je 1979. godine objavila poznata njujorška kuća kao zbirku predložaka za već snimljene filmove. Upravo smo bili okončali srdačnu četvorosatnu svađu oko lekture moga prevoda Borhesove Peščane knjige na arapski i jedva dočekasmo da pređemo na Amerikance. Ne treba ni da napominjem da se celi taj znameniti događaj zbivao uz primetan utrošak pečenog badema, suvih urmi, burbona marke Jack Daniels i, logično, obilje olakih ocena o stilu američkih majstora kratke priče. Hlefi beše objavio dve manje zbirke koje su prošle više-manje nezapaženo, ja ukupno dve svoje priče. Plodnu diskusiju začinjavali su nužni osvrt na novi kuvajtski zakon o umetničkom stvaralaštvu i, posebno, na novu balkansku dramu – teme koje su, s obzirom na stvaralački zanos u kojem smo bili, obećavale da naša kritička razmena mišljenja ubrzo preraste u prijateljsko gušanje. Svaka od devet ekranizovanih priča iz knjige propraćena je komadićem scenarija i osvrtom na ukupno delo autora. Na prvom mestu, ispred majstorija takvih pisaca kakvi su Šervud Anderson, Skot Ficdžerald i Henri Džejms, našla se ova Birsova ratna storija, objavljena prvi put pre tačno jednog stoleća. Nisam je ranije primetio ni u zbirkama njegovih priča, ni u antologijama, a kamoli u našem prevodu – propust koji lakše mogu pripisati sebi no sastavljačima zbirki.
Obojica smo od mladosti poznavali Birsovo delo i sad, onako razdragani, pročitasmo priču zajedno. Kad dođosmo do kraja, ja nađoh za shodno da primetim da je ona stavljena na čelo zbirke s punim opravdanjem i da je film snimljen po njoj, mada američki, morao biti čudo. Moj drug, novinar i urednik prevodilačkog glasila, izjavi da je Birs reporterska varalica i opsenar, a da su njegova ogorčenost i «dijabolizam» bili puki image kojim je uživao da sablažnjava okolinu; to, doduše, već samo za sebe jeste izvesna zasluga, normalno, ali on, isti Hlefi, nikada nije mario za ratnu književnost, a još manje mari za ratne filmove i mislio je, sve do danas, da to važi i za mene. Ne vidim li, zapitao me je, da se arapski pisci, koji su, doduše, patriotski sentimentalni, ubiše pišući takve priče, a ipak niko u svetu, pa ni ja, ne želi da ih prevodi (zar mu se nisam onoliko žalio, dodao je s gorčinom, da većina arapskih kratkih priča ne vredi ni kršene pare). Ja promumlah da bi, s obzirom na istorijske okolnosti, i neki arapski pisci koje poznajem – nema potrebe da sad navodim imena – pisali takve ratne priče kao bele lale, ne brinući da li će ih zavidljivci proglasiti reporterskim piscima a šablonski kritičari njihove priče ratnom literaturom, samo da im je dragi Alah podario Birsov talenat. «Nažalost, na svoju i moju nesreću, oni ga, izgleda, nemaju», ojađeno sam prokomentarisao. Na to on, vodeći računa da ne zapazi uzvraćene žaoke, odvrati da je za takve komparativne kritičke sudove ipak potrebno bar solidno praktično književno iskustvo. Mekoća koju sam osetio u njegovom glasu izazva me da ga, i protiv svoje volje, podsetim da se i moj dosadašnji prevodilački rad može smatrati književnim iskustvom par excellence i da je sâm tvrdio, koliko juče, kako mi moj prevod Borhesa na arapski (uz sjajnu propratnu priču o čudnovatim okolnostima koje su me nagnale da ga se poduhvatim) obezbeđuju istina preskromno, ali i nesvakidašnje mesto u slavnoj arapskoj književnosti. Ne čekajući odgovor, upozorih ga da mi je čaša opet prazna, a da ni s njegovom slučaj nije ništa bolji.
Pošto je moja poslednja opaska smesta naišla na domaćinski odziv praćen milozvučnim klokotanjem iz flaše i kratkom zdravicom, složismo se da mi, ustvari, možemo jedino slutiti koliko je ljudski tragično bilo Birsovo junačno učestvovanje u građanskom ratu na strani Unije. Očigledno, pečat koji su ratni doživljaji utisnuli u njegovo potonje stvaranje nije imao nikakve veze ni s njegovim političkim opredeljenjima, niti s ranama zadobijenim u borbi. To je jasno kao dan, zaključismo, iz činjenice da ga ni njegova poznata mizantropija kojom se od mladosti sujetno kitio nije navela na pristrasnu misao – nasuprot tolikim dičnim kuvajtskim i balkanskim rodoljubima danas – da je ma i jedno ljudsko biće u nekom ratu usmrćeno zasluženo. U ovoj nepredviđenoj saglasnosti (koja je bacala novo i povoljno svetlo na našu prethodnu prepirku) uočismo pokriće za novu efektnu zdravicu. Dodatno okrepljeni tim kratkim predahom, odlučismo da ne gubimo vreme u pretresanju nepotvrđenih izveštaja da je prgavi pisac ratnih priča pod starost odabrao da nestane bez traga, boreći se pod zastavom Panča Vilje u jednom ratu koji ga se uopšte nije ticao. Zaustavismo se na podatku da je, slavan po onome za šta je s pravom kuđen bar koliko i po onome za šta je bio hvaljen, taj Amer ostavio svetu mnoštvo stranica posvećenih besmislu ratovanja i stravičnom prisustvu smrti. Sve žrtve ratne pošasti za njega su bile jednake. Njihovu tragediju dosledno je pretočio u svoju – to je ono što nas sada interesuje. Nekoliko Hlefijevih rođaka i prijatelja, što s kuvajtske što s iračke strane, beše stradalo u Pustinjskoj oluji dve godine ranije. Ja prijavih da sam, u vihoru koji upravo vitla Balkanom, i ja izgubio razne drage ljude koji su možda iskusili sudbinu Parkera Edersona i njegovog vidovitog tvorca. Sinu nam misao da ratniku teže od smrti pada nemoć da se odoli izazovu mržnje zato što ova nosi masku rodoljublja, koje je neko već davno označio kao poslednje utočište za nitkove. Iznenada shvativši da mu je čovek Birs oduvek bio idol, Sulejman đipi sa stolice, oduševljeno diže čašu i dreknu:
– Viva Pancho Villa! Smrt salonskim piscima!
– Smrt patriotizmu! Živeo Šalomon Premudri – odužih mu se ljubaznim gostinskim urlikom.
Posle tog zgodnog povoda predadosmo se ugodnom bulažnjenju o varijantama njegovog imena u bratskim semitskim jezicima uz pozivanje na dve svete knjige; dokazasmo da moje ime ne bi bilo šovinističko čak ni kad bi dolazilo od Srb, a ne od srp; osudismo sva etnička čišćenja, pohvalismo spremnost skandinavskih vladara da se voze biciklom po gradu, prihvatismo i odbacismo novi svetski poredak; ponovo potvrdismo jedan drugome da je novi zakon o umetničkom stvaralaštvu nedemokratski u svojoj biti. Noć se neumoljivo bližila kraju. Osvit novog dana pozdravismo vatrenim solima čuvenih narodnih pesama s dvaju tradicionalno prijateljskih poluostrva – Balkanskog i Arabijskog. Verujem da sam kući došao taksijem, mada se moj domaćin sutradan kleo da me je on dovezao svojim kolima. Poneo sam bio knjigu. Naredne večeri odlučih da priču i izvod iz scenarija prevedem.
Ovde je prilika da se vratim na našu priču. Reč filozof u njenom naslovu opominje nas da ne započinjemo čitanje ako nismo skloni da se, odmah po završetku, vratimo na početak. Neposredno suočavanje ratnika s momentom smrti Birsu je opsesivna tema. Jedna druga njegova priča, slavnija od ove ali slična njoj utoliko što, isto tako, govori o užasu čekanja na izvršenje smrtne kazne (s beznačajnom razlikom što su u njoj federalisti uhvatili konfederalistu da bi ga obesili na mostu, dodeljujući mu kudikamo skromniju, ali i otmeniju ulogu da samo sanja svoje spasenje), pojavila se kod nas još 1965. u maestralnom Vučićevićevom prevodu. Obe spadaju u najbolje antiratne tekstove ikada napisane i obe su podjednako filozofske: nasuprot njihovim «radnjama», koje čitalac prati s marljivim uzbuđenjem, sami događaji Birsa uopšte ne zanimaju, što se vidi već iz naslova te druge – Događaj na mostu preko Sovine reke, gde varljiva imenica događaj označava jednu iluziju čije trajanje nije prevazišlo nekoliko sekundi. U ovoj, gde oštroumni izvidnik suludo pretenduje na filozofski odnos prema smrti, pravi filozof je njegov ubica, general, koji takođe gine, jer (iznenađenje na kraju!) čezne za smrću. Čovekova priroda umnogome određuje njegovu sudbinu. Mislim da je dijalog bio ono što me je, pre svega ostalog, navelo da priču prevedem. Verujem da je njegova briljantnost, uz upadljivu filmičnost radnje, bila tajni pokretač i Baronove (Arthur Barron) odluke da napiše scenario. Gledajući taj dijalog u prevodu, žalim što priču nije preveo neko drugi, jer ima finesa koje nisam uspeo preneti. Tešim se da to nije uvek polazilo za rukom ni boljima od mene.
Kulturološka inkompatibilnost kumovala je ovome već na početku priče. Realizmu anglosaksonskog duha je, izgleda, prirođeno da uhićenika oslovi tom njegovom «funkcijom» (prisoner = zarobljenik), dok na srpskom to zvuči sramotno i otuda nemoguće. Odrekao sam se slobode da prvi red sažmem u prosto «Vaše ime?», iz bojazni da bi još neupućeni čitalac namah stvorio sliku u kojoj junak priče stoji pred opštinskim službenikom, na šta pisac ni po koju cenu ne bi pristao. Svoj «prilično nizak čin» uhvaćeni čovek označava rečima « a somewhat humble one», što nosi konotaciju poniznosti, a u prevodu se gubi. Autorov raskošni dar za izbor reči ne propušta ni jednu priliku da progovori o suštini autoritarnosti i ne ostavlja ni trunku dileme o ustrojstvu ove civilizacije. Opoziciju oštrouman/tup morao sam iskonstruisati, pazeći da se očuva igra reči, a da izraz ne ispadne odviše nespretan. U originalnom tekstu secesionistički časnik nije bio tako izdašan s komplimentima: njegovom poluzajedljivom «You are not without wit» (doslednije od moga prevoda bilo bi Niste [baš] bez duha), zarobljenik veselo parira rečima «you will find me dull enough», iz kojih izbija gorčina poraza (kad budem mrtav i otupeo smatraćete, naprotiv, da sam bio glup). Slično je s «pravilima profesije» u samouverenom odgovoru na zlokobno pitanje koje sledi. Koren observe zavodi čitaoca originala, nagoveštavajući da će jutro kao vreme za egzekuciju biti poštovano i od strane sudija. Čitalac prevoda uskraćen je za povratnu spregu koja se ostvaruje upadanjem u tu finu zamku, lakše prepoznaje slutnju koju donose prethodno pitanje i potonji opis šatora kao personifikacije generalove škrtosti, pa u trenutku obrata radnje pada s manje visine, usled čega je na gubitku.
Niko nije bolje od Birsa pokazao da se o smrti filozofirati može samo s kakve‑takve udaljenosti. U ratu ona je uvek blizu, neprobirljiva, jednako jeziva za sve. Laž je da postoje ljudi koji joj se podaju spokojno, ali postoje trenuci kada joj se pojedini ljudi mogu podati bez protesta: apatično ili jarosno. Ova priča sadrži ono nešto što je čini pričom. Njen diskurs o filozofiji smrti, iluzijama koje sami gradimo uz pomoć svesti i, uopšte, o irealnoj mapi sveta po kojoj se, zapravo, kreće naše fizičko biće – samo je jedna njena dimenzija. Slika našeg užasa pred nasilnom smrću njen je najupečatljiviji, ali i najmanje važan deo. Život je obmana. Svet je lud. Ne znam šta je važno.
(Beograd, 1993.)
Napisao : Srpko Leštarić:
* Otkuda ponovo Birs? Ako se pitate otkud, sa zadovoljstvom ću vam to i otkriti. Posle objavljivanja skromnog članka o Birsu, koji mi je delovao kao podsetnik za srednjoškolce kome verovatno nije mesto u magazinu dobio sam jedno lepo pismo od prevodioca Srpka Leštarića koji mi je oduvek bio autoritet u kome je pohvalio ovaj potez redakcije. Evo i odgovora: Dragi Srpko, Milo mi je da Vam je podsećanje na Birsa zapalo za oko. U svojoj odmaknutosti od današnje opšte neukosti i prostote često verujem da svi znamo sve što bi prosečan čovek valjalo da zna, da je čitao i da je bar donekle upućen i nadahnut tim saznanjem, ali to zapravo nije tako, pa katkad kada me zbune, naročito mladi svojom frapantnom neupućenošću dobijem te "Dositejevske" porive. Gnevi me činjenica da postoji i mogćnost da neko ko ima dvadesetak godina nikada nije ni čuo za Birsa, Keruaka, 'ma ni Gogolja, sem skraćeno za lektiru. Prosto me uhvati panika i bude jasno gde smo. Svestan sam da magazin uglavnom pratre ljudi koji su često obrazovaniji i načitaniji od mene i da publiku na koju bi ovakvi podsetnici trebalo da deluju ne dosežem ni po obimu ni po tipu, ali ne mogu da se uzdržim, pa kada saznam da je to neko primetio bude mi drago. Nešto poput komarca anarhiste koji bi da zabije nos u debelu kožu nilskog konja i inficira ga sa malo duha.
Bilo bi mi drago da nam dozvolite da u magazinu objavimo Suludu priču koju ste dali kao „radionički izveštaj“ uz prevod Birsovog Parker Adderson, Pholosopher
 | A guest post by
|