SUPERHEROJI PODSVESTI
Mehanizmi podsvesnog procesovanja asocijacija
Zamiriše parfem! To te podseti na prvu ljubav, na ples sa budućom devojkom na davnašnjoj školskoj žurci.
Ili možda ne. Možda se setiš nečeg drugog, nekako povezanog sa tom memorijom. Recimo direktora škole koji je banuo u trenutku kada ste se, nakon žurke, prvi put poljubili. Ili se čak setiš sadašnjeg direktora firme, zbog koga, u tom momentu, trčiš da uhvatiš autobus koji će ti omogućiti da stigneš na posao na vreme. Možda će ti pasti na pamet da postaviš TV reklamu, za koju pišeš scenario, u školsku salu i povežeš poruku mušterije sa katarzom prve ljubavi, odrastanja i velikih očekivanja od života. A bez da uopšte ukapiraš da te je zapravo neki miris parfema podsetio na mladost. Ili ćeš odjednom imati u glavi hemijsku formulu tamjana, na kome se zasniva miris tog parfema. Možda će se tvoje prepoznavanje tamjana manifestovati samo kroz podsećanje da si zaboravio da se javiš prijateljici, ćerki sveštenika, iako si joj pre neki dan obećao da ćeš to učiniti. A ima šansi i da samo doživiš erekciju bez ikakve svesti o njenom uzroku. Nije sigurno ni da je parfem koji ti je zamirisao bio baš isti kao taj od pre mnogo godina. Zašto si se onda setio te scene? A možda ta scena i nije iz realnog života, već je samo tvoj davni fantazam, koji si, u medjuvremenu, slučajno ili namerno zaboravio. A možda i nisi…
Šta nam sve to govori o memoriji? Kako si, u tom specifičnom momentu, izabrao baš jednu odredjenu kognitivnu reakciju na ovaj slučajni stimulans. Umesto toliko drugih koje su ti stajale na raspolaganju. I koji ’Ti’ je uopšte doneo tu odluku?
Odmah da kažem da kognitivna nauka, uključujući teoriju neuralnih mreža, istraživanje mozga korišćenjem moderne tehnologije (kao što je MRI), kognitivnu psihologiju i filozofiju, pa čak i neurofiziologiju, da ne nabrajam dalje, ne samo da nema odgovor na ova pitanje, već se dobro pazi da ih nikada i ne postavi. Nauka polazi od modela, koji se zasnivaju na nekoj prostoj ideji i relativno kompleksnoj matematici, formalizmu i taksonomiji, kojima pokušava da predstavi stvarnost. I ti modeli uvek za nešto ’rade’. A za nešto drugo, kao na primer za razumevanje naših asocijativnih reakcija, većinom ne rade.
Čini se da je psihoanaliza za sada jedina koja, barem u nekoj meri, pomaže da se shvati šta se ovde dogadja. Neka ’strateška odluka’ o tome kako reagovati na stimulans je očigledno doneta bez svesti, pa tako ’nesvesno’, ili, što bi rekao Frojd, ’podsvesno’. U suprotnom, ti bi bio svestan svih ovih opcija, pre nego što bi izabrao jednu. Nesvesnost, medjutim, ne čini ovu odluku manje strateškom, niti manje inteligentnom. Naprotiv. Ona je rezultat uzimanja u obzir mnogih parametara u proceni adekvatnosti neke reakcije u odredjenoj situaciji. U tu procenu kao da je uključeno više ’nesvesnih agenata’, više nekih ’Ti’ koji se ne svode ne Svest, a koji se ozbiljno bave pripremom tvoje strateške odluke. Ovde nam ni Frojd ne pomaže! Ego, Superego i Id nedovoljno opisuju prirodu tih dubinskih slojeva tvog kognitivnog bića. Trebaju nam, dakle, neka nova imena za ove „superheroje podsvesti“
Jedan od njih je sasvim sigurno ’Poštenjačina’. On nikada ne laže i nikada ne vara. On maksimalno objektivno i asinhrono (što znači jezivo brzo i u paraleli) premerava stimulans u odnosu na desetine, možda i stotine, a možda čak i hiljade mogućih memorija. Poštenjačina uporedi miris parfema sa svim zapamćenim mirisima i onda predloži lepezu asocijacija, izlistanih odozgo na dole prema procentu poklapanja. Njegova uloga je da nas stvarnost, ako je moguće, nikada ne iznenadi. Ili barem što redje. Zbog toga, kada je u pitanju procesovanje asocijacija, od njega sve počinje.
Tu se onda umeša Cenzor. On skraćuje listu tako što zabranjuje. Ne ovo zbog toga i toga. Na primer, ako trčiš da uhvatiš autobus da bi stigao na posao na vreme, jako je loše da se setiš svoje prve ljubavi jer bi to moglo da te uspori, zbog prirodne težnje da ostaneš u blizini izvora ove prijatne senzacije. Cenzor procenjuje uticaj moguće asocijacije na kontekstualne prioritete. Slično Poštenjačini i on pokušava da uvek bude objektivan. Ali je on objektivan u vezi sa tvojim subjektivnim potrebama u momentu asociranja.
Onaj ko mora da reši ovu protivrečnost je Manipulator. Njegov zadatak je da pronadje najbolje rešenje koje će maksimalno ispoštovati i Poštenjačinu i Cenzora, držeći se realnosti kao osnove, ali i zabrane kao imperativa. Tako će on odbaciti primarnu asocijaciju na ples i potražiti takvu sekundarnu memoriju, neku drugu memoriju povezanu sa plesom, koja bi, umesto da te uspori, mogla da te ubrza. Pa će izabrati direktora škole koji je banuo kad ste se ljubili, koga će onda, tercijarnom asocijacijom (zasnovanom na reči ’direktor’), asocirati sa direktorom firme, zbog koga si uopste i počeo da trčiš ka autobusu. I tu tercijarnu asocijaciju će ponuditi Svesti kao reakciju na stimulans, čime će zadovoljiti zahtev Poštenjačine da ti kognitivna reakcija bude zasnovana na Realnosti, ali i imperativ Cenzora da ti onemogući sećanje na prvu ljubav
Drugim rečima, Manipulator je rekao Poštenjačini: „OK, polazim od tvoje liste ali čekaj da vidim šta o tome misli Cenzor… Uh, Cenzor je baš zabrinut i ne dopušta ovo sećanje… Znači, čekaj da još jednom vidim listu sa ciljem da izaberem nešto što mogu da asociram sa nečim trećim, što će mi pomoći da sugerišem akciju koja je u skladu sa primarnim ciljem u ovom trenutku – a to je da (svi mi koji smo ’Ti’) uhvatimo autobus“. Tako je izabran direktor škole koji je asociran sa direktorom firme. Alternativa je bila da ti ’promeni’ memoriju tako što će da kreira lažno sećanje na kašnjenje na žurku, koje bi asocirao sa kašnjenjem na posao. Ali, takvo odstupanje od realnosti se ne bi svidelo Poštenjačini, pa Manipulator izbegava svako lažiranje sećanja, osim kad baš nema druge opcije... Ali, sada to nije bilo neophodno. Asocijacija na direktora firme, pošto je on uzrok tvoje trenutne anksioznosti, omogućila je Manipulatoru da aktivira strah i tako natera Svest da preuzme ovu asocijaciju, a da uopšte ne postane svesna čitavog procesa koji je doveo do ovog kognitivnog efekta
Taj strah je bio neophodan samo zbog toga što izmedju Svesti i Manipulatora ne postoji direktna komunikacija. Manipulator, po nekom Poštaru, pošalje izabranu asocijaciju u neki privremeni bafer. Ali, Svest mora tamo da pogleda da bi to sećanje pronašla i preuzela. Nema sumnje da ona to svako malo i radi, bilo da je tamo nešto važno ili ne, što je i osnovni razlog zbog čega se ti često setiš totalnih budalaština, jer ništa značanije u tom trenutku nije stavljeno u bafer. Ali, ako se nešto značajno nalazi u baferu, a tvoja Svest je totalno koncentrisana na nešto drugo, mora nešto fizički da se proizvede da bi poremetilo fokus Svesti - pa zato Manipulator zamoli Hormorona da proizvede strah, povisi adrenalin ili promeni nivo insulina. U svakom slučaju, uradi nešto hemijski i fiziološki što će da natera Svest da pogleda u bafer.
Šta Baferdzija stvarno radi sa važnim asocijacijama? Da li ih zadržava duže nego ostale ili posle time-out-a vraća Manipulatoru, pa nek ovaj ponovo pošalje, ako mora - ne znamo tačno. Ono što znamo je da je ova dinamika direktno odredjena medjusobnim odnosom pritiska podsvesti da se asocijacija ’pokupi’ iz bafera i spremnosti ili nespremnosti Svesti da to učini, u datom trenutku. Ako je Svest spremna, pokupiće i najnevažnije asocijacije. Ako je nespremna, moraće fiziološki da se pripomogne da bi se poremetio njen fokus…
U svakom slučaju, vidimo da podsvesne strategije procesovanja asocijacija, u reakciji na spoljne stimulanse, imaju istu strukturu kao i mehanizmi odbrane, koje je Frojd otkrio tokom proučavanja psihopatologije:
- Ako je parfem bio drugačiji nego onaj na žurci, a ti si se setio žurke, to izgleda kao puste želje (wishfull thinking)
- Ako si pretvorio asocijaciju u ideju za reklamnu kampanju, to izgleda kao sublimacija
- Ako uopšte nisi postao svestan asocijacije, to izgleda kao represija
- Ako si doživeo erekciju, to bi bila konverzija…
Verovatno je moguće pokazati da se svih pedesetak ’mehanizama odbrane’, koje je sistematizovala Frojdova ćerka, Ana, koriste i kao mehanizmi svakodnevnog procesovanja asocijacija. Drugim rečima, mehanizmi odbrane nisu specifično povezani sa psihopatologijom. Oni su univerzalni mehanizmi kojima Manipulator i ostali superheroji podsvesti, odredjuju čega Svest uopšte treba da postane svesna. Nemoj da se zavaravamo! Dobrim delom je to krivica i same Svesti. Jer Svest u mnogome daje direkcije podsvesti, sugerišući podsvesti kako da je ’vara’. Sinhronost svesti i asinhronost podsvesti ne mogu da se usklade bez strateških izbora već na podsvesnom nivou gde mora da se redukuje i prioritizuje sve što je već procesovano. Svest sigurno utiče na principe tih izbora, ali se oni neminovno prave na nivou podsvesti – bilo da se radi o mirisu koji smo osetili ili o želji koju ne smemo da priznamo sebi samima.
Drugim rečima, psihoanaliza i kognitivna psihologija imaju istu osnovu! Izgleda kao da je svaki pojedinac, u kognitivnom smislu, sistem koji se sastoji od mnogo kognitivnih ’mikro servisa’ povezanih sa ’akterima’, ’superherojima’, koji su strateški koordinisani mnogo pre nivoa Svesti. I svi ti ’akteri’ su ’Ti’, mada se ti identifikuješ samo sa svojom Svešću.
Nije onda čudo da je toliko teško ostvariti stari Delfski imperativ: ’Gnoti Seauton’ (upoznaj samog sebe). Pogotovu ako to znači biti sebe svestan – što je contradictio in adjecto jer, po definiciji, najveći deo ’Tebe’ i onoga što ’Ti’ radiš nikada ni ne dopire, niti može dopreti do tvoje Svesti…
Autor teksta: SLOBODAN SIMOVIĆ
 | A guest post by
|