TEORIJA LUDAKA
Uzroci i posledice reputacije ludila u međunarodnoj politici
Knjiga Roseanne V. McManus razmatra „teoriju ludaka“. Argument koji se doživljava kao iracionalno daje lideru prednost u međunarodnom prisilnom pregovaranju. Logiku Teorije ludaka prvi je artikulisao Danijel Elsberg 1959. godine, a zatim Tomas Šeling šezdesetih godina prošlog veka. Fraza „Teorija ludaka“ potiče od izjave Ričarda Niksona, i može se naći u njegovim memoarima.
Izbor Donalda Trampa koji je izazvao lavinu spekulacija o tome da li će Trampu moći da koristi percepcija da je iracionalan kako bi stekao prednost u sukobima. Česte su i spekulacije o tome da li je ruski predsednik Putin lracionalan naročito u kontekstu nuklearnih pretnji.
Tema knjige su i drugi savremeni lideri sa reputacijom ludaka u javnosti, uključujući Kim Džong-una, Mahmuda Ahmadi Nedžada i Sadama Huseina, koji su takođe u velikoj meri uticali na međunarodnu politiku poslednjih godina,
Uprkos velikom interesovanju za teoriju ludaka, ozbiljna istraživanja imaju vrlo malo toga da kažu o tome. Nije bilo sistematskih teorijskih ili empirijskih procena kako se formiraju reputacije ludila niti kako te reputacije utiču na ishod konfrontacija.
Knjiga Roseanne V. McManus pristupa temi ludila političkih lidera iz racionalističkih perspektiva, koje su u skladu sa korenima teorije i literaturom o političkoj psihologiji, izbegavajući pokušaj da se dijagnostikuje realnoo stanje mentalnog zdravlja tih lidera. Umesto toga, fokusira se na percipiranu iracionalnosti u javnosti i medijima i nastoji da definiše ludilo na način koristan za analizu međunarodnih odnosa, definišući ludilo u dvedimenzije:
Autorka konceptualizuje ludila vođa u dve dimenzije za koje smatra da su relevantne za međunarodne odnose.
- Vođa pravi racionalne proračune, ali na osnovu ekstremnih preferencija,
- Vo đa odstupa od racionalnog odlučivanja zasnovanog na posledicama.
Druga dimenzija je da li se liderovo ludilo doživljava kao
- situaciono, odnosno ograničeno na određene okolnosti ili oblasti problema, ili
- dispoziciono, odnosno koji se primenjuju na sve okolnosti i pitanja.
Zajedno, ove dimenzije stvaraju tipologiju parova oblika koji se percipiraju u javnosti kao ludilo, koje za protivnika predstavlja dodatnu pa i konačnu pretnju. Po McManusovoj ove dimenzije čine tipologije javno percipiranog ludila vođa, kao i da će manje moćni lideri verovatnije razviti reputaciju dispozicionih oblicka ludila.
Iracionalnost i ludilo moćnika predstavljaju ozbiljnu dodatnu opasnost za protivnika, pa se slika o njemu često namerno konstruiše.Tu sliku mogu stvarati obe strane, ali iz različitih razloga. Kada neki lider stvara sam o sebi predstavu da je iracionalan on to koristi kao snažan element pretnje, stvarajući neizvesnost i utisak da konflikt može krenuti u bilo kom pravcu jer ludakove odluke su pre svega nepredvidive i nisu u korelaciji sa posledicamma. Ovo je postalo česta taktika naročito u nuklearnoj eri. Ali imidž pravog opasnog ludaka kod protivnika i nije tako lako steći.
Drugo pitanje kojim se bavi knjiga je kako u javnosti percipirano ludilo lidera utiče na ishodi pregovaranja. Teorija ludaka, koja je smatrala da ludilo pomaže u prinudnom pregovaranju, previše je uprošćena. Preterano je tvrditi da je od strane protivnika percipirano ludilo suparničkog vođe uvek korisno ili uvek štetno, Efekat zavisi od vrste ludila koliko i od realne snage protivnika. Lideri za koje postoji uverenje da imaju situacione ekstremne preferencije najbolje funkcionišu u prinudnom pregovaranju zato što mogu da se kredibilno posvete borbi oko određenog pitanja bez izazivanja zabrinutosti suprotne strane da će pristajanje na njihove zahteve dovesti do buduće agresije.
Teorijski argumenti u knjizi su podržani i kvantitativnim i kvalitativnim “dokazima”, doduše na baš precizno definisanih faktora i kriterijuma. Glavna kvantitativna analiza je zasnovan na skupu podataka koji rangira snagu reputacije svetskih lidera u ludilu zasnovanoj na pridevima koji se koriste da ih opisuju u američkoj i donekle evropskoj štampi, što je metodološki prilično neuverljivo, ali ipak daje neki osnov za grubu kvantifikaciju. Ovo rangiranje meri kako lidere percipira međunarodna zajednica, a ne država na čijem su čelu, i ne zalazi u njihovo stvarno mentalno zdravlje. Autorka koristi kvantitativne podatke da analizira prediktore reputacije ludila na opšte odvraćanje i krizno pregovaranje.
Knjiga predstavlja sedam slučajeva eđu kojima su:
- Ričard Nikson koji je pokušao, ali nije uspeo da stekne reputaciju “ludaka”. Nikson je vođa za koga se smatralo da ima ekstremne situacione preferencije, a Vijetnamci i Sovjeti nikada nisu poverovali u njegovu lracionalnost.
-Adolf Hitler) vođa za koga se smatra da situaciono odstupa od donošenja odluka zasnovanih na posledicama .
-Nikita Hruščov, lider za koga se smatralo da ima ekstremne dispozicije
- Sadam Husein vođa za koga se smatralo da dispoziciono odstupa od delovanja zasnovanog na posledicama donošenje odluka
- Muamer Gadafi
Takođe govori o slučajevima dvojice novijih lidera, Kima Džong Un i Mahmud Ahmadi Nedžad.
Knjiga sadrži po jedno poglavlje o svakom od tih lidera. Analizira kako se razvila reputacija ludila, a zatim razmatra kako je reputacija uticala na uspeh prinudnog pregovaranja, osim u slučaju Niksona, koji nije uspeo da razvije reputaciju ludaka u očima pronicljivih protivnika. Naj zanimljiviji su izvori koji pružaju direktne dokaze o tome kako su ih njihovi protivnici doživljavali, sem u slučaju Gadafija i Ahmedin Nedzada gde autorka nije imala pristup direktnim dokazima.
Autorka ima uglavnom skeptičan pogled na teoriju ludaka, njeni nalazi sugerišu da su situacioni oblici percipiranog ludila prednost u prinudnom pregovaranju, ali dispozicioni forme nisu. Ona sugeriše da postoje bolji načini za postizanje kredibiliteta.
Trampovo predsednikovanje je povećalo interesovanje za teoriju ludaka i među istraživačmai u široj javnosti, štaviše, publicistika o prinudnom pregovaranju sve više uključuje analizu uloge pojedinačnih lidera ekstremnog imidža sa odstupanjem od racionalnog izbora, kao i političku psihologiju.
Priredio: Milan Peca Nikolić