TREĆI PROGRAM

Čudna je snaga sećanja. I ne znam kolika je uverljivost reči kojim sećanje stavljam na hartiju. On govori da svako mora umreti, ali da ne mora da ode u raj. Što se ostalog tiče, u smislu godina starosti, postoji sloboda da se procene. I kao da ovo sećanje gura put večnog blaženstva. Njih dvojica su prijatelji, ali ne u svim tačkama, i ljutili su se jedan na drugog gde treba. Dva najrođenija, manje – više, umeli su da doguraju i do pristojnog razgovora. Deda se ljutio zbog onga što on sluša, arči radio bez potrebe. Deda ga je opominjao da je sedmi krak porodice, koja nosi prezime po Stevanu, i da bi morao da ima poštovanja i emocija prema nasleđenom talu. A onda - deda gleda s divljenjem u zeleno oko koje treperi i skalu aparata i uzdiše: “Kako je čovek jednostavno sklepan.” Ali, ne treba ironija, i ne moram da govorim u trećem licu. Deda je u svoje, i, delom, moje vreme voleo radio aparat, ni pivo nije prinosio blizu kutije. Jako je voleo radio prvih godina posle nabavke. Tada se ovo nije nazivalo kupovina, već nabavka. Delovalo je kao da mu je radio igračka. Ali što je stariji, deda je češće psovao vesti, a vrhunac je nastupio kad krene da lupa po njemu kad se izgubi zvuk. On je gledao aparat kao biće, u njemu je video i zlobu i razdražljivost, a baka Nikodija je govorila: “Smiri se!” Kada govori ružno, deda besni: ”To ste naučili od zlotvora, od koga bi drugo!” Onda je, vreme je donelo televizore –i radio je “izronio” kao nepotreban ukras na baroknoj komodi, a sestra se rugala da ne skidaju s njega milje, jer ga milje čuva.

Mi smo bitisali, majka i otac nisu voleli buku, prilično tiho i komforno, ušuškani, među sofama i jastucima. I onda dolazi vreme crno belog TV, a posle onih u koloru.

A baka Nikodija je dosoljavala da su deda i aparat perverzni ljubavnici, a deda kaže: “Glupost!” Nema zvuka i tona kao što je zvuk dobrog švapskog radija. Čak, i ako ste bez sluha i znanja šta je nemački radio aparat Grundig, ili uopšte radio – morate zastati. Izađe deda na balkon, radio je navijen do kraja, govori drug Broz, a deda se od ljutine zagrcne, seti se zatvora u Požarevcu gde je odležao sestrić koji nije bio za komunizam. Nekako je hapšenje njegovog sestrića, profesora filozofije, ugrađeno u proceduru odnosa prema Brozu i komunizmu. Ali, ovo su ona vremena. Ne, deda nije voleo TV kao svoj radio. I radio kao da je znao ovo, podmuklo je uzvraćao s ljubavlju, sve dok se nije dobro pokvario, pred dedinu smrt, i ostao je u kući kao zanemoćao. Svi pokušaji da ga uklonimo, iz ovih i onih razloga, bili su jalovi, a kasnije je supruga uzela da ga upotrebi kao modni detalj u adaptiranom dnevnom boravku. Tako je radio, ponovo, pokvaren, došao na preispitivanje.

U hotelu u Grčkoj sam davno koristio sobu gde se nalazio ovakav radio. Soba je imala pogled na more, a najbolje se čula stanica sa arapskom muzikom. Izašao bih na balkon, setio se dede i slušanja Broza, i samo oporo nasmejao. I uzdahnuo. Dvokrevetna soba, a ja sam, mislio sam: i balkon sa dve stolice. I izgledalo je kao da se dedin radio preselio onamo. Jeo sam na balkonu voće, i zagrcnuo kada su javili da je u Grčkoj jak zemljotres, sećanje - čupava, neočešljana vest i plavo nebo. Imam razloga da ovo sećanje pretvaram u priču, jer verujem da je sećanje zabava, i imam drugačiji pogled na život od Nikodije. Za nekoliko sati, koliko slažem rukopis – o sebi, dedi i radiju, sećanje se uskomešalo, kao da ga je sudbina tajno džarnula, bez povoda.

I malo koji moj doživljaj iz onog vremena se može meriti sa sećanjem na dedin odnos prema radio aparatu. Kao da je on razotkrivao drugi svet, meša se sa slapovima muzike i tajni svemira. Šetamo zemunskim kejom nas dvojica, osežamo mirise kanalizacije, trule ribe, prolaze momci sa tranzistorima na ramenim, trešti luda muzika, a on ni da trepne. Njega je izistinski počeo da steže osećaj da će se Jugoslavija raspasti. Kada je shvatio da se Jugoslavija raspada, on je najčešće ležao na otomanu i gledao u plafon: nije uključivao TV, odbijao je i novine. I on je jasno video, rekla je Nikodija, kako će se zemlja krvavo raspasti. Lovio je signale Amerike i Rusije. Oronuo je, nit koja spaja narode u Jugoslaviji je kidana, počeo je da se oslanja na štap, a kvrgava kolena su mu lagano drhtala, i kad je bos jedva bi ugurao noge u papuče. Ponavjao je, muklo: “Nevolja počinje na obodu istorije i zvuka!”

Sve one hartije o poreklu aparata, i kojekakvi sertifikati bili su sačuvani i prilično otmeni. Kao da smo deda i ja sada zamenili uloge, supruga me požuruje da popravim aparat, i kao da je deda pored nje – miran, kaže: “Mogu ja majstora da nađem.”

Treabalo je vremena da otkrijem majstora koji zna da popravi krntiju staru pola veka. I našao sam ga blizu Radio Beograda, iz radnje namiguju nestvarna svetla i nakazni delovi. Mada nikada u životu nisam tragao za majstorima, ovo sam smatrao uspehom. Supruga me je pitala da li je majstor dobar, rekao sam: “Majstori su svuda isti!” I kao da sam dovde stigao nevidljivim putem, nema reklame, a sveznajući Milan poznaje majstora, i vodi me kroz razgovor s njim kao da ispred mene prosipa mrvice hleba.

“Zanimljivo putešestvije”, bockala me je supruga. “Znači, našao si doktora.” A nije radnja mesto gde bi se nebo i voda razdvojili, ali imala je svoja čuda i artefakte. Učinilo mi se kao da je poznajem, da sam ranije u nju svraćao, i ova se misao iznova i iznova ponavlja. Jedni bi radnju nazvali skladištem, da ne dodajem pridev, ali u njoj, uz škljocanje veštačkih vilica tri ispisnika nije bilo naročitih zvukova i znakova umeća u vezi radio aparata. Onda sam pomslio na radio, odakle je potekao – i ovde mu najbolje. Na zidovima su kojekakve šeme, meni nejasne. Ustao je gazda radnje, nadneo se nad aparatom na pultu, i počeo da prelazi rukom po polituri, kao da miluje - bila je ovo ljubav bez reči. Pomislio sam da je popravka pogrešan korak, bacje anje para, ali ne staje svaka misao u kartonsku kutiju. Čitav prizor je neumoljiv, kao da odvaja raj od saznanja.

“Hajde, koliko je težak? Nije baš lak, pretpostavljam. A možda je težak i kvintal.” Kada je došlo dotle da prilično velik aparat dovučem do radnje, shvatio sam da je ovo lovište koje sam tražio. Ne, ne spadam u preterano osetljive ljude, ne mogu sebe ni za što da okrivim - ni hvalim. Otvorio sam poveliku torbu, i izvadio iz nje kutiju, a ovu kinesku karo torbu supruga je kupila na buvljaku, rekla je: “Valjaće za krompir s pijace!” Živeo sam uobičajenim životom, narednih nedelja nisam se ni setio radio aparta. Bio sam u lutanjima da bih se dočepao kakvog nadahnuća za priču u Politici.  Cunjao sam od kafane do sledećeg brolga, a stalno na buvljacima, u antikvarnicama, svuda gde se skupljaju zaludnici slični meni. Dobro sam znao koje me stvari zanimaju, klonio se policije i tiketaša. Imao sam osećja da su ljudi puni ogavnih duhovnih izlučevina, i kao da su tmurne priče sa plafona padale, cedile se - živelo se onde i tada, a zašto da se ne žive. 

Dakle, kada sam prošao procedure i avanturu popravke dedinog radio aparata Grunding, slučaj je hteo da u antikvarnici nađem knjigu sa uputstvima i savetima majstorima kako se popravljaju radio - aparati. Meni se činilo da aparate treba da popravljaju velikani u belim odorama, a ne starci koji su prošli sve i svašta, ali - svi majstori su dobri i pijandure, oni nikome ne žele da naude, ni koga da prevare, i sve je ovo poput vremeplova - hronologija. Knjigu je pisao 1955 inženjer Velimir Mesaroš, drugo izdanje TEHNIČKE KNJIGE, i nosi naslov OPRAVKA RADIO APARATA. Pre bilo kakvog razmatranja složenih šema, proračuna i sličnih zavrzlama, inženjer u predgovoru, između ostalog kaže: “Održavanje sve većeg broja aparata u zemlji zahteva radiotehničke radionice i radiocentre, koji obavjaju celokupan rad oko popravke radio aparata, traži se jedna solidna i savremena servisna služba. Cilj ove knjige je da pokaže način kako se popravka ostvaruje. Ona će dobro doći i onim malim radionicama po unutrašnjosti, u kojima još radi nedovoljno stručno osoblje, zbog kojeg umeju opravdano da negoduju mnogi radiopretplatnici.” Tako je izgledalo da knjiga ima tajne koje mogu samo najspretniji, najumniji iz nje da izmame, u radu s aparatima da koriste.

Iako je Nikodija govorila da su majstori preveranti, sposobni da podvale i oderu za pare, nisam stekao takav utisak u radnji. Zapravo, ovo i nije sećanje kako su dani prolazili u mladosti, ima razloga da bude ovako i onako, imalo se i nije para, proces sećanja mogao bi da bude formalan - i reda radi, ostale su činjenice kako se stvari odvijaju i naglavačke. Za dedu, kada je prestao da sluša radio aparat, nebo nije bilo plavo, postalo je crveno, a i sve ono drugo, u vezi vesti, lagano je iščezlo. A kada je otac kupio muzički stub, gde je bio i gramofon, najnoviji radio, dedi se jezik svezao i njegov Grundig završio je, na kratko, gde ne treba.

Bio sam lutalica, kakav sam trebao da budem, gledao koja je teritorija koju moram da osvojim. Roditelji su poštovali moje pravo da izaberem profesiju, nisu me popreko gledali, a čitao sam tada preko svake mere. Brinuo sam se za dedu i Nikodiju kada je trebalo i tražio sam odogovarajući način da im starački život učinim podnošljivijim. Mislim da je sada ovo neophodno kazati.

Koliko li će još biti ovakvih sećanja i koliko ih ima, koje pokušavaju da razvuku uspomene? I ma kako maštao da se ovakve stvari ne događaju u drugim porodicama, davno sam naučio da pečene ševe ne padaju s neba - pune sreće nema nigde. I kao da me nešto goni da sve u vezi ovoga stavim na papir, ima stvari kojima lično ne vladamo, a koje su povezane sa porodičnom srećom. Rastao sam, odrastao, školovao se i na svoj način još učim. A kada se, sada, svega onoga setim, kada su se na radiju pojavile razne stanice, među njima i Treći program BG, koji sam jako voleo i satima slušao, oko malo zasuzi: zvuk je tada, navodno, bio najbolji. Deda je uzdisao i nazvao i mene: “Treći Program.”

Sećam se porodičnih praznika za punim stolom, a iz radija dopire kolo. Popunjavanje formulara sećanja mi nije zanimljivo. Oni kod mene završavaju u korpi. Ovo deluje i kao večno ljudsko delovanje, onakvo kakvo poznajemo, ali mu ne pridajemo značaj, iz razloga jer mislimo da je život nalik na banalnosti, na prizore svih boja, da ih ne nabrajam. Tako se u mom životu dogodilo ovo neočekivano, da oživim stari radio aparat. Možda i nije neočekivano za onoga ko voli apsurde. Neke stvari dolaze odande odakle i ne sanjamo da mogu banuti. Znamo samo da ima ljudi koji obožavaju vinilke, stare gramopfone - i? To su stvari koje ne mogu čoveku promeniti život, ali koje od ljudi prave bolje ljude. Ali ja sam u mladosti voleo da slušam džez, kupovao sam na sve strane vinilke džeza, pa kada se pojavim gde ne treba, kažu: “Pazite, uljez!” A Nikodija je govorila; “Ne dirajte ga, duša mora da se zaljubi da bi letela!” Bilo je svakakvih misli u njenoj glavi, i ona, učiteljica, smejala se kad me deda zove: “Ej, Treći Program!”

Sećanja me ne nagone da se budim mokar, bez daha. A što sam postajao stariji, češće sam video u dedinim očima tugu za uteklim vremenima, prelazila je u razdražljivost i ironiju, a on govori da sam se cinizmu naučio od Nikodije, pa pita sarkakastično: “Od koga bi drugog?” Sećanja su nalik na umiranja, deda je govorio da se ljudi, verovatno, na isti način sećaju i umiru. To se dešava ljudima, kao i aparatima, ali aparati ne umiru kao ljudi, i ne sećaju se. Ne otvaraju se svakom nebo i zemlja, i sve što je ljudima pred     očima ne oživljava. Ispalo je da je odavno stari Grundig nepotreban u kući, ali ovaj kao da nas je namerno terao da mislimo o prošlosti, umiranju, i to se, evo, ne računa. Tu kod sećanja postoji nešto što je pravilno i istinsko, što od uvek postoji. A ja bih voleo da sam u zakasneloj priči ostao nevidljiv, ali mi se nije dalo: i ja sam od mesa, kosti, krvi. A tako bi voleo da se pretvorim u vazduh, u kakav crveni balon koji se diže, diže negde gore –i pukne. Šta je sve ovo? Da, verujem da s priča uvek otvori gde ne treba.

Ne mogu dedu da krivim za ljubav prema radio aparatu. On kao da je hteo da aparat bude oslonac i nepotkupljiva tačka. A muzički stub deda nije voleo ni kada ga je hvalio. A činilo mi se da dedi on na isti način uzvraća, jer je majka stalno slušala klasičnu muziku. Pokazivao je tihi otpor prema ovome, bez gunđanja. Voleo bi da sećanje na Nikodiju i na dedu živi negde večno. Hteo sam za njih da izmislim bajku u kojoj opstaju, meni najdraži, oni su sebe izmislili, koji su videli već tada da će ih Grundig radio nadživeti, da će se njemu svet zvuka ponovo otvoriti. I svet zvuka je u svemiru takav kakav je. Tamo gde sada žive sve je večno. I njima niko ne kuca na vrata, istina je. Dakle, da ponovim: deda je svojevremeno, pedesetih prošlog veka, kupio Grundig, koji je, činilo se do skora, odsvirao svoje. I kao što biva - on je morao da se kvari. I odneo sam ga, ponavljam, poslednji put na popravku kod majstora koji opstaju, u blizini Radio Beograda. Tu sam saznao da je ostareli vlasnik radnje radio kao mikser na Trećem Programu. A u radnji, uz njega su, verujem - uvek, još ona dvojica, sličnih njemu, koji znaju sve tajne rakija i aparata, i ne znaju šta će sa sobom. S oduševljenjem su dočekali doneti aparat. Začudo, moram da priznam, popravka nije trajala predugo, ali – evo, i sada se iz radija prostire sjajan zvuk, ali nema onih Brozovih govora i dede na balkonu. A na mene se okomila, tražio sam je u knjizi i uhvatio, rečenica jednog od ispičutura: “Slaba emisija cevi u MF stepenu!”

Autor: Ratko Dangubić