Tri kratke pesme o Odiseju, očevima i glasniku na ulici

Gojko Božović

Odisejev monolog

Kada sam se vratio,

Počeo je pokolj.

Bilo je gore nego u ratu.

U ratu postoje strane.

Ovde sam postojao ja

Koji sam kosio

Rukom osvete.

Žrtve nisu postojale.

Ne samo u času ubistva.

Njihovo je prošlo.

Ja sam ispunjavao

Proročanstvo njihove pohlepe,

Bio sam mač njihove čulnosti.

I tako se sve svršilo.

Krv je pala na moje ruke.

Moje ruke su pale,

Odjednom umorne,

Na moje nekadašnje telo

Koje je videlo sveta i mora,

A sada, tek pristiglo kući,

Niti može da pamti,

Niti može da miruje.

Naši očevi ne miruju

Naši očevi ne miruju.

Traže prostor za sebe.

Nije nikakva uteha ni to što

Očevi naših očeva traže

Svoje mesto pod suncem

Našeg iskustva,

Proviruju iza svakog ugla,

Neko ih uporno doziva

Po imenu kada se ukažemo

Mi na svetlu dana

Koji smo lakomisleno

Nazvali našim.

Hoće li neko dozivati

I nas kada budemo

Nesmireni očevi očeva

Koji dolaze po svoja prava

I po svoj glas?

Glasnik na ulici

Ili me gledaj

Ili prođi.

Ako me prođeš,

Ponesi moju sliku sa sobom.

Ako me gledaš,

Ostani sa mnom.

I reci svakom:

– Ili me gledaj

Ili prođi.

Autor: Gojko Božović

Detalji crteža: Mikelanđelo Buonaroti