U GOSTIMA KOD ĐAVOLA

Ovih dana tačno je četrdeset godina od ovde ispripovedanog vratolomnog putovanja: obeležiće ga samo dvojica preživelih

Mojkovac je još spavao kada smo u Taru porinuli gumeni desantni čamac.

Ljuljuškali smo se na plitkoj i mirnoj vodi ne verujući da smo zaista započeli dugo pripremano putovanje od Mojkovca do Foče, kanjonom Tare. Sa obale su nam mahali Obrad Rokvić i Đoko Dedejić. Obrad je taksista koji je nas i čamac dovezao iz Beograda, a Đoko je Mojkovčanin, čovek koji nam je pokazao mesto na kojem je najpogodnije da porinemo plovilo sa četiri komore, dugačko šest metara, američke proizvodnje, svojevremeno kupljeno na vojnom otpadu u Valjevu.

Nas četvorica smo se, tako, našli na tom malenom prostoru upućeni jedno na drugoga: Mića Pravdić, fotoreporter i najmlađi član posade, Kosta Lozanić, pesnik zaposlen kao bibliotekar, strastveni ribolovac, čovek koji peca na “naučnoj bazi” i – ne računajući pisca ovih redova- Dragan Babić-Draguca, vlasnik čamca i kapetan posade, knjižnjvnik i novinar, čovek sklon pevanju, sviranju i avanturama.

Đoko i Obrad nestadoše iza okuke. Zabljesnuti Suncem i tišinom ćutali smo kao da se plašimo nešto da ne pokvarimo. Tara je u ovom delu rasplinuta, široka, šljunkovita i lenja. Tako evo već dva sata. Ovim delom, od Mojkovca do Đurđevića Tare nas četvorica prvi put plovimo. Kosta se, kaže, raspitivao: reka je ovde uglavnom mirna, samo nekoliko kilometara su brzaci. To će nam biti može se reći zagrevanje, uigravanje za deo kanjona od Đurđevića Tare, naročito za Brštanovicu, trinaestak najopasnijih kilometara. Planiramo da ćemo večeras stići do Đurđevića Tare, zapravo do mesta gde je takozvano Splavište ili Drugi logor, mesto odakle polaze splavovi sa turistima.

Sa leve strane ukazuje nam se ušće Bistrice u Taru, na desnoj je sprud i na drvetu učvršćena tabla: “Nacionalni park Durmitor”. Tu pristajemo. Pušimo, škljoca foto-aparat. Podne je. Jedemo pečeno pile i pogaču, pijemo rakiju. Ni hranom nećemo da povredimo kanjon, da ga naljutimo nekim konzervama pa da nas zbog toga ne primi kao svoje.

Ponovo smo u čamcu i sada, sasvim sigurno u kanjonu Tare. Okomite stene propinju se u nebesa koja su, gore, legla na njih, poklopila ih. Na samom vrhu je gusta borova šuma, vitka stabla kao strele, rastu iz kamena. Ne možemo odmah da gledamo gore, jer ovde, dole, reka uklještena u litice počinje neku čudesnu trku, hirovitu jurnjavu, bacaka se i levo i desno, i u sunovrat i uvis, vrti se i sama oko sebe i oko šiljatih, oblih i krezubih stena koje vire iz nje da bi se kroz dve-tri hiljade godina pretvorile u oblutke, u šljunak, u prah.

Ulećemo u bukove i brzake, u virove, padamo niz slapove i vodopade, sudaramo se sa bokovima kanjona, odbijamo od njih, vri voda, ključa, peni, cvili, lomi, uvija, kuva u hladnom kamenom kazanu iz kojeg nam više nema kud. Vesla sada mogu da nam posluže kao i svaka motka, samo da se odbijemo o poneku stenu, a sve ostalo je u rukama ove iznenadne sile. Vičemo nešto u smislu: pazi na onu stenu, odbi se o obalu, lezi, lezi, ali se uzvici gube u buci besnila reke, raspadaju kao voda u sitne kapljice kojih je pun vazduh, hladnih i oštrih. Zabadaju nam se u oči i mi, obnevideli i van sebe više ne osećamo ni strah, ni vreme, ni bol od ogrebotina, ni hladno ni toplo, ne mislimo – kao da već ne postojimo. Sve se pretvorilo samo u strahovitu buku i nekakav grč: četiri tela na crnoj gumenoj ljuski.

Mokri od vode i znoja, užarenih očiju, u čudu, dopadamo nekako u prvi tišak. Kao noktima, grebemo veslima ka obali. Dišemo kao da su nas jurile sve sotone sveta. Tela nam se otkravljuju, i misao: šta ovo bi?!

Kosta, koji je bio zadužen da se raspita za prohodnost ovog dela vodenog puta, do Đurđevića Tare, sasvim je pokunjen. Na njega se svaljuje bujica reči i straha. On sleže ramenima i krije pogled. A onda smo malaksali.

Pušimo i dišemo.

Slušamo vodu koja se lomi otuda odakle smo bačeni u ovaj tišak, ali, još jače se čuje nizvodno. Šta li nas tek čeka? Nazad ne možemo vodom, ni kopnom jer nema obale, ni staze. Samo okomite stene i duguljasta štrafta neba, kao plava pruga. Ili ćemo ovde da skapamo, ili ćemo nastaviti put, pa šta bude.

Draguca i ja se pentramo po stenama, pokušavamo da nađemo mesto odakle ćemo moći da vidimo šta nas čeka. Iza tišaka Tara se ponovo goropadi, vidimo bukove i virove, slapove koji se uz mnogo sreće mogu i prebroditi, ali potom nailazi vodopad koji se survava sa visine od četiri-pet metara i pada direktno na veliku stenu. Ona je kameno teme koje viri iz vode. Dole sve ključa i beli se kao vrelo mleko. Ne može da se dogodi ništa drugo, nego da naletimo na stenu i da od udara u nju, ako se ne porazbijamo, u najboljem slučaju ispadnemo iz čamca i nestanemo u peni.

Sedimo svi na obali i ćutimo.

Sada se tek dosećamo da nemamo ni pojaseve za spasavanje, ni kacige. Prolazi pola sata, prolazi sat. Odugovlačimo polazak.

Našli smo neko granje koje je voda izbacila i kuvamo kafu. Po ko zna koji put uviđamo da moramo niz vodopad. Zamišljam kako se razbijam o stenu. Stresem se, tu sliku teram od sebe kao da se branim od muve.

Ulazimo u čamac i odbacujemo se od obale.

Brzaci, bukovi, virovi, provlačimo se između stena, niz slapove, vičemo, veslima se branimo od stena. Onaj vodopad kao da nikada neće naići, poverovah da i ne postoji.

Postoji.

U trenu čamac se prope na njegovom vrhu i – kao da u hiljaditom delu sekunde zastade, pa se sunovrati. Ležali smo na dnu i grčevito se držali za letve patosnice. Padali smo glatko i sigurno i u tom letu doživeli večnost. A onda se čamac nagnuo na levu stranu, presavio se oko levog boka oble stene kao palačinka, kao živo biće i skliznuo u vir poput ribe, pun vode ali još na površini. Zapeli smo veslima po vrtlogu i oteli se iz razjapljenih usta vode i posle skakutanja preko nekoliko bukova dokopali se mirne vode.

Živi smo, potpuno živi.

- Ovaj deo se zove Crna poda. Sada bi trebalo da naiđemo na Đavolji laz - kaže Kosta.

Draguca vadi čuturu sa rakijom. Osećam kako mi greje stomak i kako krv pali obraze. Bože, kakav li je tek taj Đavolji laz, kad je đavolji?

Mića odlazi u izviđanje. Do nas dopire buka kao iz kotla. Sunce se odavno ne vidi, za sat-dva će noć. Gore je od onoga što smo prošli, kaže Mića glasom čoveka pomirenog sa sudbinom. Krećem da vidimo šta je on video. Zar opet? Više nemamo ni snagu, ni volju, obeshrabreni smo. Počinjem da mrzim kanjon.

Kosta predlaže da napišemo oproštajno pismo.

Ponovo idemo u izviđanje.

Tako se rodila ideja: pošto imamo po deset metara dugačke konopce, vezaćemo jedan za pramac, drugi za krmu. Svaki će držati po dvojica. Pošto je teren takav da je ipak moguće, prebacujući se sa stene na stenu, kopnom preći ovaj deo, prevesćemo čamac bez nas. Ako nam se otme, propali smo. Ipak, postoji mogućnost da ćemo izdržati, a ako bi se spustili u njemu, ne, nema nade da preživimo.

Tako je počelo natezanje, zatezanje, navlačenje, pentranje, dovikivanje, lomatanje po kamenjaru i – čamac je napredovao. Spustili smo se tako i niz vodopad. Ostao nam je na uzdi crni ždrebac iako se nagutao vode. Skoro da je palo veče kada smo ga dovukli do blizu obale, kada se već našao u mirnoj vodi. Trebalo je još samo da ga provučemo između stene koja je virila iz vode i okomitog kamena kanjona, da bi ga zavukli u malecni zaliv, a potom privezali. I tada se dogodilo nešto sasvim neočekivano.

Bokovi gumenog čamca su zapregli između dve stene. Nismo mogli da ga pomerimo ni napred ni nazad. Čamac je tako zatvorio put vodi i njen nivo je naglo počeo da se penje. Kroz nekoliko sekundi voda je prelila čamac i počela da otkida našu opremu, stvari koje su bile čvrsto vezane za dno čamca. Ni sam više ne znam kako smo uspeli da ga isčupamo i izvučemo na obalu. Noć je već pala, a naše stvari su bile potpuno mokre: i šator i džakovi za spavanje, i košulje i džemperi, pantalone, obuća, sve, baš sve, osim šibica i cigareta u dobro vezanoj najlon kesi.

Sakupili smo drva i zapalili vatru.

Sada smo u gaćama, a ceo dan u ledenoj vodi, cupkali smo oko vatrice na šljunku. Ako bi se spreda ogrejali, leđa su se ledila. Okrenem leđa, kao da se spreda nisam ni ogrejao. Noć je ovde ledena kao u pustinji. Ne možemo ni da sednemo, ni da se ispružimo goli na kamenu. Ima i zmija.

Vatra nas slabašno greje, ali osvetljava ceo kanjon. Odbljesci plamena titraju po glatkim zidovima pravilno otsečenim velikim božjim nožem. Žuti su, zapravo oker, kao komadi ćetenove alve. A gore, pri samom vrhu, gde ni jezičci ove nekorisne vatre ne dosežu, svetle stotine, hiljade svitaca. Pale se i gase njihova telašca kao da isto toliko ljudi, u mraku, puše: zasvetle kad povuku dim cigarete. Naši drhtavi glasovi ječe ovim prostorom koji kao da je ozvučen. Pune su nam uši šuma hladne i tamne Tare. Ona teče iz praistorije upornošću tvrđom od kamena koji rije. Živim noćas život pračoveka. Go sam, imam motku i vatru. Sve je ovde večno: i voda i kamen i hiljade zvezda koje vidim gore kao pobodene po crnoj traci, samo je moj život (osećam ga kako nejako kuca u grudima), mali i ništavan, varnica koja poletno iskoči iz ognja i zgasne usred započetog leta.

Bdim u Đavoljem lazu, na mestu gde je đavo odbranio diplomski rad.

Svanjiva. Suncu treba mnogo dok se uspne toliko da može da naviri na usek u koji smo se zavukli kao žabe. Čekamo ga jer ne možemo dalje kao što ne možemo ni nazad. Pijemo čorbu i čaj. Rakije više nema. Voda, samo voda, melje, šušti, šumi, šapuće hladna i zelena.

Pričinjavaju nam se odnekud glasovi. Više ništa ne može da nas onespokoji, ni obraduje. Održavamo goli život i vatru.

Iz borove šume na strmini izbiše muškarac i žena. To je Hans Jorg Otto sa ženom. Oni su kajakaši. Idu iz Mojkovca. Od Crnih poda dovde probijaju se kozjim stazama. Kajak im je lak i pogodan za nošenje. Zaobići će i Đavolji laz. S nevericom primaju k znanju da smo mi sve prošli vodom. Inženjer Oto dovikuje: Pišite nam kako ste prošli. Hamburg, Misperweg 4. Ili nam telefonirajte... 6410616. Nemojte zaboraviti! Vi ste ludaci, dobacuju smejući odlazeći.

Gledamo, oni imaju kacige, pojaseve za spasavanje i prigodnu odeću. Fotografišu nas nikonom, ja njih sa zorki-4.

- Baj, baj - rekoše nam uglas bračni par Oto.

- Baj, baj - i mi njima.

Ulećemo u hladnu Taru. Zapljuskuje nas sa svih strana. Ponovo u brzake, virove, slapove zapadamo i borimo se očajnički. Na dvadesetak metara ispred nas ugledasmo suženje reke taman koliko je širok naš čamac. Voda nas vuče neslućenom brzinom, ka tunelu od kamena. Od nivoa vode do tavanice tunela ima oko metar. Ležemo na dno čamca i prelećemo kroz srce Đavoljeg laza kao tane kroz cev.

Pred nama puca vidik. Široka, mirna reka valja se prema Đurđevića Tari.

Na splavište smo stigli u prvi sumrak.

- Imali ste hiljadu sreća. Samo onaj ko vas je video u Crnim podama i Đavoljem lazu verovaće da ste tuda prošli, doviknu nam lovočuvar Ratko Mrdak.

Stigli smo na cilj, u sumrak. Foča. Padala je neka sitna, igličasta kišica. Zavezali smo čamac i, iscrpljeni, uspeli se uz obalu. Ukazala su se dva-tri stoga sena. Kao poručeno. Hotel za pustolove. Ujutro smo lako primiteli da je u blizini kafana. Vinas pločice, nekoliko  stolova od pleksiglasa bez stolnjaka. I kelnerica u pustoj birtiji na obali Drine. Ova slika, njeno je delo. Na njoj je cela ekipa. S leva na desno: Kosta, ja, Draguca (koji se kliberi), i skroz desno Mića.  Posle se pojavio i, navodno, kuvar, ali nije bilo ničega za jelo, ili smo mi bili skroz švorc. Ne sećam se. Sećam se samo da smo bili srećni. Onda hrupiše na vrata dve uniforme: šumarska  i milicionerska. Potonjeg je Mića Pravdić odmah prepoznao. Kako i ne bi, četiri i po godine ranije bili su skupa u vojsci, u  Pazariću kod Sarajeva. Obren Dondić. Ličnu kartu, moliću, obratila se milicionerska uniforma Mići, ali se ispod šapke smejuljio brk čoveka obučenog u nju. Obren i šumar su nam pomogli da izvučemo čamac i obezbedimo ga, da bi nam ga posle nekoliko dana poslali u Obrenovac. Mi smo se vratili vozom. Bili smo veoma gladni. Ali ja u džepu nađog neku glavicu belog luka. Pa svako pojede po čen.

PS. U podnaslovu ovog zapisa piše da su preživela samo dvojica. Čitalac je, verujem, sve vreme očekivao da će neko tu nastradati. Ne, tada niko nije nastradao.

Polovina naše posade, znatno kasnije, odveslala je u večnost. Njima posvećujemo ovu uspomenu, Mića Pravdić i ja.

Fotografije: Mića Pravdić, Slobodan Stojićević i nepoznata kelnerica iz kafabne pored Drine

Autor: Slobodan Stojićević